U Srbiji postoji 315 lokacija u kojima se nalaze banjska lečilišta, a koja su blagotvorna za određene vrste bolesti Foto: Lična arhiva prof. dr Stanimirović/ Shatterstock
Lekovito blato se već vekovima koristi u tradicionalnoj medicini, uglavnom kao način da se umiri i odagna bol u kostima i zglobovima. Lekovito blato iz banjskih termalnih voda sa dosta mineralnih materija može da bude dobar način lečenja niza bolesti, smatraju stručnjaci. Pomalo zaboravljeno mineralno blato ima nekoliko hiljada puta veću koncentraciju bitnih elemenаtа i jedinjenjа nego mineralna vodа. Ovaj način lečenja je izuzetno povoljan za tretman akutnog i hroničnog bola pod uslovom da se propisana procedura poštuje, napominju specijalisti balneoklimatologije.
Balneologija je medicinska disciplina koja izučava delovanje prirodnih fizičkih i hemijskih činilaca spoljnje sredine na ljudski organizam i mogućnosti njihove primene u medicinske svrhe. Kako bi se ublažile i izlečile različite tegobe koriste se mineralne vode, peloid (lekovito blato), parcijalni pritisak kiseonika, ugljen dioksid, toplota i hladnoća (uglavnom kao opšte procedure), hidrostatski pritisak.
– Mineralna blata, peloidi su različitog porekla anorganskog i organskog sa adekvatnim hemijskim sastavom i fizičkim i hemijskim osobinama. Biološka dejstva peloida imaju termički efekat, deluju na lokalnu hiperemiju tkiva (povećanu količinu krvi u kapilarima organa ili dela tela ) pri izloženosti toplom peloidu. Dolazi i do ubrzane cirkulacije krvi, pojačavaju se metabolički procesi. Sve navedeno utiče na smanjenje mišićnog spazma, bolova, ubrzanu resorpciju, infiltrata različite geneze. Analgetski efekat posledica je delovanja toplote na nervne završetke, ali i bržeg odvođenja medijatora bola, smanjenja tkivne napetosti – kaže za portal eKlinika prof. dr Violeta Stanimirović, klinički farmakolog, specijalista balneoklimatologije, član Sekcije za tradicionalnu medicinu Srpskog lekarskog društva.
Faktori koji utiču na ostvarivanje terapijskog dejstva peloida su hemijski kao što su vrsta mineralne vode (23 do 92 odsto prisustvo u peloidu), neorganske materije (soli gvožđa, aluminijuma, kalcijuma, magnezijuma, bikarbonata), oligoelementi. Tu su i lekoviti gasovi kao što su azot, kiseonik, ugljen dioksid, sumpor dioksid, kao i organske materije u vidu, manje ili više razgrađenih delova raznih biljnih i životinjskih organizama , kao i manje ili više razgrađeni delovi produkti njihovog metabolizma, objašnjava prof. dr Stanimirović.
– Biološka dejstva peloida imaju i mehanički efekat. Viskoznost pojačana delovanjem toplote kod blatnih pakovanja pritiska odozgo na dole. Kada je osoba u miru dolazi do blagog opterećenja zglobova i mišića, a pri pokretima se javlja sasvim specifičan otpor. Blatne kupke mehanički deluju na duboke krvne i limfne sudove i dolazi do promene u protoku – napominje prof. dr Stanimirović.
Sagovornica portala eKlinika napominje da se lekovito mineralno blato ima korisno dejstvo u nizu bolesti, ali i ističe da ipak postoje neke grupe pacijenata kojim se ne savetuje ova terapija.
– Indikacije za primenu peloida i mineralnih voda u banjama Srbije su bolesti creva, gastrointestinalni poremećaji, bolesti jetre i žučnih puteva, poremećaji ishrane, bolesti srca i krvnih sudova, bubrega i mokraćnih puteva. Koristi se i u terapiji hroničnog reumatizma, bolesti kostiju, zglobova i mišića, organa za disanje, hroničnih ginekoloških oboljenja, nervnih oboljenja, kožnih bolesti, dečjih bolesti – objašnjava prof. dr Violeta Stanimirović.
Doktorka naglašava da su opšte kontraindikacije za primenu mineralnog blata akutna oboljenja,
infektivne bolesti, akutna tuberkuloza pluća i drugih organa, maligne neoplazme i maligne hemopatije, hronične bolesti u stadijumu pogoršanja – komplikacija, venerične bolesti,
parazitna oboljenja, obilna i česta krvavljenja ma kog porekla, kaheksije (gubitak telesne mase i telesne težine, graviditet.
– Kao što je navedeno, planom lečenja, koje definiše balneoklimatolog određena je primena svih vrsta tretmana (doza, način primene, dužina primene). Ovim planom definisana je i farmakoterapija koja se istovremeno primenjuje uz peloidoterpaiju. Komplikacije se mogu javiti ukoliko se ne ispoštuju propisani režimi bilo medikamenata, bilo balneoloških postupaka. U tom slučaju može doći i do pogoršanja bolesti. Ovaj način lečenja je izuzetno povoljan za tretman akutnog i hroničnog bola pod uslovom da se propisana procedura poštuje – naglašava prof. dr Stanimirović.
Upotreba lekovite gline (peloida) u narodnoj medicini seže u praistorijsko doba. Najstariji dokazi o primeni peloida datiraju iz praistorije u oblasti Kalambo vodopada na granici između Zambije i Tanzanije. Kalcijumom bogate bela glina pronađena je pored kostiju Homo habilisa (neposrednog prethodnika Homo sapiensa).
Autohtoni narodi širom sveta i dalje koriste glinu za lečenje mnogih bolesti. Prva zabeležena upotreba gline u medicinske svrhe seže do antičkog doba i Mesopotamije 2500. p. n. e. U Egiptu, Kleopatra je koristila peloid da se sačuva njen ten, a faraonovi lekari su koristili peloid za lečenje raznih zapaljenskih procesa i kao antiseptik. Peloid je otkriven i kao sastojak u impregnaciji mumija, objašnjava profesorka Stanimirović.
– Peloidi /mineralno blato/ vade se iz nalazišta. U zavisnosti od prirode zemljišta količina i vrsta mineralnih materija utiče na strukturu lekovitih voda i sastav blata. U Srbiji postoji 315 lokacija u kojima se nalaze banjska lečilišta, a koja su blagotvorna za određene vrste bolesti u zavisnosti od zastupljenosti i koncentracije mineralnih materija i lekovitih gasova. U pripremnom postupku se oslobađaju od nekorisnih i štetnih primesa /kvarc, ostaci biljaka/, potom se mehanički usitnjavaju radi postizanja što bolje homogenizacije i veće konzistencije – objašnjava prof. dr Stanimirović.
Mineralno blato se zatim zagreva do potrebne temperature i omogućava se primena. Moguće je i da se sirovi peloid u bazenima prekriva slojem od oko 40 cm tople mineralne vode, najčešće sulfidne, može i morske, zatim nastupa proces zrenja koji traje 4 do 6 meseci, u nekim banjama i do 3 godine.
– Zreo peloid se ubacuje u mešalicu koja ga meša uz dodatak mineralne ili morske vode do postizanja homogene strukture, željene plastičnosti i konzistencije – pogodne za aplikaciju.
Iz mešalice takav peloid ide u transporter koji je obmotan cevima u kojoj cirkuliše voda na temperaturi od 80 stepeni Celzijusa – time se peloid zagreva do 60 stepeni Celzijusa. Ovakav peloid menja toplotni kapacitet i toplotnu provodljivost, a postiže se dobra plastičnost, viskoznost i lepljivost, dobro prijanjanje za kožu, teže spiranje, ima masniju konzistenciju i finiju granulaciju – precizira prof. dr Stanimirović.
Postoje i veštački peloidi kojima se dodaje sredstvo koje poseduje terapijska svojstva/najčešće parafin. Uglavnom se koristi peloid vulkanskog porekla ili mešavina parafina i radioaktivnog bigra, objašnjava dr Stanimirović.
– U zavisnosti od lokaliteta na teritoriji Republike Srbije, lekovita mineralna voda u smislu sadržaja minerala, oligominerala, kiseonika, sumpora, ugljen dioksida i azota, nivoa mineralizacije, temperature, radioaktivnosti, utiču i na hemijski sastav prirodnog peloida, kao i na veštački peloid koji se pravi na tom lokalitetu – kaže prof. dr Violeta Stanimirović.
Sagovornica portala eKlinika podseća nas da je je još knez Miloš Obrenović izdao nalog za ispitivanje mineralnih voda i blata najznačajnijih banja u tom periodu. Analiza je obavljena u Beču. Ova praksa korišćenja blata u banjama, u terapijske svrhe, nastavljena je, a u Srbiji je distribucija termomineralnih lekovitih oblasti /termomineralne lekovite vode i blata/ podeljena u 6 oblasti sa oko 315 detektovanih lokaliteta.
– Srbija je oduvek bila bogata banjama, znači i mineralnim vodama i peloidima, ali te banje su, u većini slučajeva danas privatizovane na jedan haotičan neplanski način i na dobrom putu izumiranja kao celine. Sve banje se nakon Drugog svetskog rata bile briga države, a vlasnici svih banja su bili radno sposobni i penzioneri koji su uplaćivali u Fond RZZO. Planski razvoj ovih prirodnih lečilišta bio je koordinisan od 1949. godine preko Instituta za fizikalnu terapiju, a u drugoj polovini 1952. formiran je Institut za medicinsku hidrologiju i klimatologiju. Krajem 1953. godine ovaj Institut se pripaja istoimenom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu, a od 1960 formira se Balneoklimatološki institut. Godine 1967. Zavod za rehabilitaciju internih bolesnika u okviru Instituta za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju. Nažalost sve ove haotične neplanske i neodgovorne i devastirajuće privatizacije uništile su planski razvoj ovih lečilišta – smatra prof. dr Violeta Stanimirović.