Dr Irena Đorđević: Dužnost psihijatra je da prepozna šta je kome psihološki dostupno i važno, kao i da ne nameće nemilosrdno ono što je njegovo, umesto da prepozna ono što je pripadajuće tom čoveku Foto: Vesna Lavrnja/Shutterstock
Duboka podeljenost u svim segmentima našeg društva reflektuje se svakodnevno, koja god da je tema u pitanju. Tako je čak i kada su pitanju bolest, ljubav, religija, vera, vrednosni i drugi sistemi. Čini se da je danas ništa lakše nego osuditi one koji misle ili osećaju drugačije, ticalo se to lično nas ili ne…
Negde u tranziciji zagubili smo toleranciju, razumevanje, pravo na izbor ili verovanje u ono što biramo sami na sopstvenom putu ka ličnoj autonomiji. Za njom se traga i kada smo zdravi i kada se razbolimo – kada boli telo, kada boli duša. Neki, doduše, tek tada i krenu na put ka sebi.
Za sagovornicu na ove teme iz više razloga smo odabrali dr Irenu Đorđević, specijalistu psihijatrije zaposlenu u KPB „Dr Laza Lazarević“. Doktorka Đorđević je i psihoterapeut sa bogatim iskustvom, a način na koji pokušava da objasni neke složene psihološke i psihijatrijske mehanizme transparentan je, racionalan, stručan, ali i razumljiv običnom čoveku. Komentarišući iskušenja na koja nailazimo u traganju do sebe i sopstvenog „ja“, dr Đorđević na početku kaže da je autonomija najviši cilj ličnog razvoja i dodaje:
– To je ujedno put ka slobodi i razumevanju svog bića. Ljubav i sloboda su večne teme i one zasigurno postaju sve raskošnije što smo mi bliži cilju, na dugom putu ka sebi. Do njih nas vodi i vera. Što je čovek bliži sebi, to ima više pitanja, pa su mu potrebniji i mnogo uverljiviji odgovori. Naravno, mi psihijatri smo dužni da prepoznamo ono što je autentičnost bića svake osobe i nađemo ono što ga snažiti može, dovoljno lako da ništa ne namećemo, a dovoljno snažno da podstaknemo i osvetlimo to što može da mu daje moć.
Zašto se kod nas, pitamo psihijatra, odomaćilo stanovište da se ova dva pojma međusobno isključuju? Gde smo izgubili širinu i sposobnost da nikoga ne osuđujemo zbog bilo kog izbora, posebno ako nismo dovoljno informisani? Često ćemo, na primer, videti da se ljudima koji odlaze u neki manastir ili crkvu kada su bolesni „prišiju“ razni epiteti bez pitanja da li se uz to leče i konzervativnom medicinom. Sa druge strane, neki zaista na svoju štetu izaberu da se ne leče i time „ubrzaju“ sudbinu. Ima li psihijatar pravo da „bira stranu“?
– Isključivost često proizilazi iz nemoći i neznanja. Što više upoznajemo sebe i svet oko nas, to smo manje isključivi. Psihijatri imaju delikatan zadatak, da upoznaju svet svog pacijenta i da njegov svet ne pokušavaju da prekroje da bi ga uglavili u svoj ram, već da uspeju da vide sve boje i oblike koje on vidi i granice i prostranstva njegove perspektive. Svaki put kada mi koji se bavimo mentalnim zdravljem pokušamo da čoveku nametnemo naše vrednosti, trenutak je da dobro analiziramo svoj pristup i sebe u celosti. Tek zdrav odnos lekara, u ovom slučaju psihijatra i pacijenta, taj najuniverzalniji lek za sve bolesti, može da menja ličnost! Ta promena dolazi različitim, individualno baždarenim tempom i ona daje moć pacijentu da postane najbolje što može biti – odgovara sagovornica eKlinika portala i detaljnije objašnjava tanane niti ovog odnosa:
– U toj promeni će psihijatar privremeno biti i roditelj svom klijentu, da bi ga svojim negujućim i zdravokritikujućim pristupom naučio da se tako odnosi prema sebi. Psihijatar upoznaje svet svog klijenta i pronalazi resuse u njemu. Vera je veliki resurs! Verujući čovek ima dodatnu energiju na putu lečenja, brže će se približiti autonomiji i osećati se slobodnim. Naše je da oslušnemo… Neki ljudi ne ostavljaju prostor za religioznost i jasno se deklarišu kao ateisti. Naše je i da to poštujemo, koliko i suprotno od toga i da prepoznajemo dostupne resurse koje ćemo izdvojiti i u njima nalaziti potencijal za promenu.
Na ovo pitanje dr Irena Đorđević odgovara zanimljivom komparacijom:
– Često razmišljam o ljudima koji dugo žive u manastirima, koliko radosti i lakoće ima u njihovom prihvatanju i odnosu prema nekim jednostavnim, svakodnevnim, ali i vrlo kompleksnim životnim događajima. Verujemo da su krotkost, radost, istrajnost i lakoća koje mi sa strane možemo prepoznati kod njih, uprkos težini života, odraz dugogodišnjih unutrašnjih borbi i usklađivanja sopstvenog sveta. Naizgled težak izbor, a ipak donet slobodnom voljom… Nisu li ta dečja radoznalost, slobodna volja i tiha radost, uprkos svesnosti svih dimenzija sadašnjeg trenutka, sposobnost za empatiju i doslednost, mera skladnosti života?! Taj model slobode prihvatanja, model ljubavi i postojanosti, čini se da je garancija zadovoljstva. Ima ljudi koji za sebe kažu da su ateisti, pa ipak njihove moralne vrednosti nisu značajno drugačije od pobrojanih. I oni imaju svoje akceleratore na putu ka sopstvenoj autonomiji – konstatuje psihijatar i psihoterapeut.
Čini se da se mnogi ljudi koji su se lečili od bolesti zavisnosti okreću veri. Postoji li neko objašnjenje ili je to zapravo sličan (isti) mehanizam, uz specifičan način vraćanja u „normalan“ život?
– Kao i mnogim drugim ljudima koji se psihijatrijski leče, isceljujući je učinak strukture vremena, stvaranje doživljaja predvidljivosti, koja ustvari predstavlja sigurnost. Ljudi u nesreći, ljudi koji boluju od bilo kojih bolesti, pa i od psihijatrijskih, bivaju regresivni, što će reći da njihove potrebe, ponašanja i osećanja, često nalikuju onima koji su bili prisutni u detinjstvu. A deci najpre treba predvidljivosti – zapravo sigurnosti. U različitim zajednicama u kojima ovi ljudi borave, pri manastirima recimo, obezbeđuje se upravo to: bazična struktura, predvidljivost, planiranje vremena. Smanjuje se distrakcija pažnje i izazovi spoljašnjeg sveta. Uvodi se radost rada i svesna usmerenost volje… Na bazičnim mehanizmima posvećenosti i istrajnosti koji su na štetan način korišćeni sada se uvode religijske vrednosti, ukoliko se to može uklopiti u njihov vrednosni sistem – pojašnjava sagovornica eKlinika portala i naglašava:
– Bitno je navesti da je često potrebno da ovi ljudi uzimaju i farmakoterapiju (lekove), koji pomažu da se koriguje onaj biohemijski deo i kompenzuje želja za supstancom u tom smislu. Važno je napomenuti da lekovi imaju svoju ulogu u isceljenju zdravlja i da njihova moć ne umanjuje moć ljudskog verovanja. Lekovi su doneli veliki boljitak i unapređenje kvaliteta života svakog čoveka. Oni regulišu neurotransmiterske sisteme (nešto poput hormona u mozgu), kao što insulin reguliše probleme kod dijabetesa i supstitucija hormona štitaste žlezde reguliše njen rad.
Različiti ljudi veruju u različita čuda. Možemo li govoriti o granici prelaska u nerealno, opsesivno, kontraproduktivno i na kraju, štetno ponašanje?
– Teško je obuhvatiti sve ono što sujeverje može da donese svakome od nas. Upoznajući ljude kroz ovaj posao čini mi se da se mnogo njih bori sa opsesivnošću i sujeverjem koje se prenosi transgeneracijski (iz generacije u generaciju). Teško je odustati od onoga što su roditelji preneli kao model, a sujeverje je nastalo kao odraz ljudske potrebe za kontrolom i razumevanjem kompleksnih pojava koje se teško razumeju. Mnogo puta je neko pokušao da razume smrt, teške gubitke, nesreću, kako ćemo ih predvideti… Onda naš mozak po „klasičnom uslovljavanju“ povezuje događaje koji su se blisko vremenski desili u jednu celinu, a u tim situacijama se pamte detalji – objašnjava sagovornica eKlinika portala i daje primere:
– Na primer, ptica je ispuštala glas koji izgleda kao da „zavija“ pre nego je neko preminuo. Sujeverje kaže, kada se čuje glas ptice koja zavija, neko će umreti. Ili, obukli smo majicu i položili ispit. Sujeverje kaže da je ta majica „srećna“ i da se uvek dešavaju lepe stvari kad je nosimo. Istina je da su se dogodile i brojne manje lepe pa i ružne, možda ne ekstremne pa ih nismo zapamtili, i da će se dešavati i lepe i ružne, jer nije do majice. Ipak, sujeverje u ovom smislu ili sujeverje u veri i bilo čemu drugom, odraz je našeg straha i potrebe da uspostavimo kontrolu nad životom i da se umirimo. Važno je da to prepoznamo i razumemo, jer i to može da se događa na putu ka ličnoj slobodi. Ljudi iz duhovnog života bi nam mnogo puta rekli da se na putu vere najpre veruje iz straha, pa onda iz ljubavi i kao odraz slobode. U tom kontekstu se može i razumeti otkud sujeverje. Ono u mnogo čemu može nalikovati na opsesivne misli, koje donose napetost, a ona se onda umiri kompulsivnim radnjama.
Ima li verujućih pacijenata koji su pokušali suicid?
– Ovo pitanje je kompleksno koliko i sama priča o suicidu. Mnogo je manje takvih ljudi. Ima onih kod kojih je njihova vera posustala, možda prethodno to nije bila vera koja je odraz slobode i ljubavi, već nečeg nametnutog… Možda i nije tako, teško je suditi. Nekada je suicid rezultat psihopatoloških fenomena, na primer halucinacija koje su u formi glasova koji se obraćaju čoveku a on ima utisak da je jako ugrožen i da mora da ih sluša i posluša – sa neophodnim oprezom komentariše psihijatar i psihoterapeut.
Doktorku za kraj pitamo da li kao psihijatar može da objasni snagu i dejstvo molitve sa verskog, ali i sa svetovnog aspekta?
– Ima ljudi koji se bave mentalnim zdravljem i preporučuju meditaciju. Meditacija ima za cilj da se ljudi fokusiraju na svoje misli, volju, svoje biće u celosti i razumeju sebe. To za verujućeg čoveka čini upravo povlačenje u unutrašnje tišine molitve. Naša dužnost je da prepoznamo šta je kome psihološki dostupno i važno i ne namećemo nemilosrdno ono što je naše, umesto da prepoznamo ono što je pripadajuće tom čoveku – objasnila je u razgovoru za eKlinika portal dr Irena Đorđević.
Dr Irena Đorđević je specijalista psihijatrije i psihoterapeut u oblasti Transakcione analize, gostujući je edukator i supervizor. Takođe je i sudski veštak u oblasti psihijatrije. Diplomirala je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je završila i specijalizaciju iz psihijatrije. Nadalje se edukovala u oblasti Transakcione analize i stekla zvanje psihoterapeuta. Zaposlena je u KPB „Dr Laza Lazarević“.