Osećaj žalosti i beznađa najčešći su pratioci depresije Foto: Shutterstock
Depresija je psihičko stanje, poremećaj raspoloženja, koji se dosta razlikuje od uobičajenih promena raspoloženja i reakcija na svakodnevni stres. Depresija je dugotrajna i ponekada je pravi izazov pronaći za pacijenta pravu terapiju. Na osnovu kombinacija metoda – snimanja mozga i veštačke inteligencije, novo istraživanje u časopisu Nature Medicine otkriva šest podtipova ili „biotipova“ depresije.
Depresija je jedan od najučestalijih psihičkih problema savremenog sveta. Od depresije boluje tri do četiri odsto stanovnika industrijski razvijenih zemalja, smatra Svetska zdravstvena organizacija. Pretpostavlja se i da je više od dve trećine samoubistava posledica teške i nelečene ili neuspešno lečene depresije.
Smatra se da kod 30 do 40 odsto depresivnih osoba ne dolazi do poboljšanja, posle pokušaja lečenja jednom od terapija. Oko 30 odsto osoba ima depresiju rezistentnu (otpornu) na lečenje. To su ljudi koji i dalje duboko pate i pored višestrukih pokušaja pronalaženja odgovarajućeg leka.
– U ovom momentu nema testova koji bi pomogli u određivanju vrste depresije i terapije koja bi bila najprikladnija za određeni oblik depresije. Trenutno se oslanjamo samo na ono što nam govori pacijent i na posmatranje simptoma – kaže jedan od autora studije dr Leanne Williams, profesor psihijatrije sa Stanford University School of Medicine u Kaliforniji.
U ovakvoj situaciji pacijent dobija jedan model lečenja, ne dolazi do pomaka, pa se prelazi na drugi oblik terapije, dok se u međuvremenu stanje dodatno pogoršava. Ovo polazište bilo je i motiv za studiju, u kojoj stručnjaci nastoje da na što bolji i brzi način otkriju pravu terapiju za svakog pacijenta ponaosob.
Istraživači Stanford University School of Medicine depresiju su razvrstali u šest bioloških podtipova: kliničku depresiju, generalizovani anksiozni poremećaj, panični poremećaj, socijalnu anksioznost, opsesivno-kompulsivni poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj.
Koristili su funkcionalnu magnetnu rezonancu za merenje moždane aktivnosti i fokusirali se na regione mozga koji imaj bitnu ulogu u razvoju depresije. Praćena je i možda aktivnost učesnika, u proseku starih oko 35 godina, tokom testova kojima je ispitivano njihovo kognitivno i emocionalno funkcionisanje.
Korišćeni su podaci 801 ispitanika sa dijagnozom depresije ili anksioznosti i 137 osoba koje nisu patile od depresije. Nasumično je ispitivano i oko 250 učesnika na bihejvioralnoj terapiji koji su u isto vreme pili jedan od tri najčešće korišćena antidepresiva: venlafaksin, escitalopram ili sertralin.
Biotipovi depresije koreliraju sa razlikama u simptomima i izvršavanju zadataka. Pacijenti s podtipom depresije koji karakteriše jaka moždana aktivnost kognitivnih regija mozga najbolje su reagirali na antidepresiv venlafaksin. Bihevioralna terapija najviše je pomogla onim osobama kod kojih su viši nivoi moždane aktivnosti zabeleženi u stanju mirovanja.
Stručnjaci koji su učestvovali u ovom istraživanju ohrabruju pacijente na lečenje i ističu da „postoji stalan napredak“, jer naučni timovi rade na pronalaženju najboljeg oblika terapije za svakog pacijenta.
Osećaj žalosti i beznađa najčešći su pratioci depresije. Primećuje se da ove osobe nisu više zainteresovane za aktivnosti u kojim su ranije uživale. Stanje je često praćeno osećajem neodređenog straha (anksioznosti), u najtežim slučajevima osoba gubi volju za životom i razmišlja o samoubistvu.
Jedan od ciljeva ovog istraživanja jeste i da smanji nivo stigme koji često prati stanje depresije.
– Osobe koje se dugotrajno i na različite načine leče od depresije, kada nijedna od ponuđenih terapija ne dovodi do poboljšanja, misle da je krivica do njih i da se ne trude dovoljno. Ovo istraživanje ispituje moždane funkcije i moglo bi da bude od velike pomoći u što efikasnijem pronalaženju najboljeg oblika terapije za svakog pacijenta – kaže dr Williams.
Istraživači koji nisu učestvovali u ovoj studiji navode da je ovaj rad pomak, ali i dodaju da se precizni zaključci još ne mogu dati, jer su stručnjaci sa Stanford University School of Medicine ispitivali samo jedan oblik psihoterapije i tri leka. U realnim uslovima lekari moraju da prave izbor na osnovu više od 30 različitih antidepresiva.