Psiholozi kažu da roditelji koji odgajaju usamljenu i nesrećnu decu imaju karakteristične navike

Ponekad, a da toga nisu ni svesni, roditelji odgajaju usamljenu i nesrećnu decu jer svojim navikama mogu dovesti do toga da se deca osećaju izolovano, neshvaćeno ili odvojeno od sveta oko sebe. Psihologija nam govori da način na koji komuniciramo sa našom decom oblikuje njihovo emocionalno blagostanje. Naše svakodnevno ponašanje – ono što govorimo, kako reagujemo, pa čak i ono što ne radimo – može imati trajan uticaj na njihovo samopouzdanje, odnose i opštu sreću.

Kada prepoznamo ove obrasce, možemo početi da pravimo male promene koje će pomoći našoj deci da se osećaju podržano i povezano.

Ignorisanje dečjih emocija

Emocije mogu biti komplikovane, posebno kada deca još uče kako da ih izraze i upravljaju njima. Ali kada roditelji odbacuju, umanjuju ili ignorišu osećanja svog deteta, to šalje snažnu poruku: „Tvoje emocije nisu važne.

Kada deca osete da se njihove emocije ne priznaju, bore se da ih razumeju i obrade sama. Vremenom, to može dovesti do usamljenosti i emocionalne nepovezanosti.

Umesto da ignorišu dečju tugu ili frustraciju sa „Preteruješ” ili „To nije neki veliki problem”, roditelji treba da pomognu tako što će prihvatiti i opravdati njihove emocije. 

Prevelika kontrola

Nekada mislimo da biti dobar roditelj znači praviti sve prave izbore za svoje dete – šta će obući, s kim će se igrati, kako će provoditi svoje slobodno vreme. A onda shvatimo da se oseća zarobljeno.

Deci je potrebna struktura, ali im je potrebna i sloboda da biraju i istražuju sopstvene interese. Kada roditelji upravljaju svakim detaljem života svog deteta, deca mogu da imaju osećaj nemoći i nepovezanosti.

To shvatimo kada dete počne od nas da krije male stvari – odluku o knjizi koju želi da pročita ili koju igru želi da igra. Ne pokušava da bude neposlušno, samo želi da ima pravo glasa u svom životu. Zato treba da pokušamo deci da ponudimo smernice bez preuzimanja kontrole, dajući im prostora da donose odluke, a znajući da smo tu da ih podržimo.

Nepokazivanje ljubavi i naklonosti

Roditelji se trude da svoju decu obezbede, pobrinu se da imaju sve što im je potrebno, ali zaboravljaju na zagrljaje, lepe reči i emocionalnu toplinu. Neko bi pomislio da to i nije toliko važno, kako stare, ljudi shvataju koliko su kao deca žudeli za tim osećajem bliskosti, koliko im je teško da se otvore drugima.

I onda dugo, nesvesno ponavljaju isto i sa sopstvenom decom. Pretpostavljaju da ona znaju da ih vole jer se o njima brinu.

Roditelji treba svesno da se trude da budu emotivniji, da naglas kažu deci da ih vole, da pokažu ljubav na sve moguće načine. Nijedno dete ne bi trebalo da se pita da li je voljeno.

Više kritika nego pohvala

Nekada mislimo da ukazivanje na greške našeg deteta pomaže da se poboljša. Govorimo sebi da ga podstičemo da bude bolje, ali ne shvatamo koliko počinje da sumnja u sebe.

Psiholog Carl Rogers, pionir humanističke psihologije kaže da je „neobičan paradoks kada prihvatim sebe takvog kakav jesam, onda mogu da se promenim”.

Deca ne rastu od stalne kritike, već kada se osećaju bezbedno, podržano i cenjeno zbog onoga što jesu.

Suština je u tome da treba svesno da se trudimo da primetimo sve ono dobro, da pohvalimo naporan rad, male pobede, trenutke ljubaznosti.

Davanje svega što žele

Zvuči čudno da bi davanje detetu svega što želi moglo dovesti do toga da bude usamljeno i nesrećno. Ali ako uvek kažemo „da” to ne znači da ćemo time pomoći svom detetu.

Psiholog Jean Piaget, poznat po svom radu na razvoju dece, kaže: „Svaki put kada dete nešto naučimo, sprečavamo ga da to samo izmisli.”

Kada deca dobiju sve na poslužavniku, bilo da su u pitanju igračke, rešenja njihovih problema ili trenutna zadovoljstva, propuštaju priliku da nauče šta je otpornost, rešavanje problema i duboko zadovoljstvo sticanja nečega za sebe. Ne nauče kako da se nose sa frustracijom, kako da čekaju ili kako da sami prevaziđu izazove.

Treba postavljati granice – ne da budemo okrutni, već da ih naučimo da sreća nije u tome da dobiju sve što želite. Ovde je reč o tome da treba da nauče kako da se sa samopouzdanjem i nezavisnošću kreću kroz život.

Izbegavanje teških razgovora

Uvek se trudimo da decu zaštitio od neprijatnih tema – mentalnog zdravlja, neuspeha, razočaranja, čak i naših sopstvenih grešaka. Mislimo da ako te stvari ne pominjemo, naše dete neće morati o tome da brine. Međutim, tišina ne štiti decu – ona ih izoluje.

Psiholog Brené Brown, poznata po svom radu na ranjivosti i povezanosti, kaže da „u odsustvu ljubavi i pripadnosti, uvek postoji patnja”.

Kada roditelji izbegavaju teške razgovore, deca ne prestaju da imaju pitanja ili osećanja – samo prestaju da nam ih iznose. Počinju sama da se nose sa svojim borbama, osećajući da nemaju kome da se obrate.

Da bismo to izbegli treba da stvorimo prostor u kome nijedna tema nije zabranjena, tako da deca uvek znaju da imaju kome da se obrate.

Davanje prioriteta dostignućima u odnosu na povezanost

Roditelji misle da je njihov posao da svoje dete podstiču da uspe – da dobije dobre ocene, da se ističe u aktivnostima i da uvek teži višem i boljem. Misle da mu tako osiguravaju svetlu budućnost, ali ne shvataju da fokusirajući se na postignuća zanemaruju nešto još važnije – njihovu međusobnu povezanost.

Roditelji koji se previše fokusiraju na uspeh – bilo akademski, sportski ili društveni – čine da njihova deca počinju da osećaju da je njihova vrednost vezana za njihove uspehe, a ne za to ko su kao osobe. A taj pritisak može da ih izoluje.

To se najbolje vidi kada dete počne da okleva pre nego što nešto podeli sa roditeljima, plašeći se da će biti razočarani ako nije po njihovoj meri.

Dostignuća dolaze i prolaze, ali veza koju izgradimo sa svojim detetom traje ceo život. Uspeh je bitan, ali ne po cenu povezanosti sa sopstvenim detetom.