Imate sigurno u bližem ili daljem okruženju neku osobu koja uvek ima osmeh na licu. Uvek bodri druge. Uvek nalazi „nešto lepo“ u svakom gubitku, preterano se trudi da ne dopusti ni sebi ni drugima da klonu. U početku to može delovati motivaciono. Ipak, ako osoba baš nikada ne pokazuje drugačiju emociju, ako je u tome nasrtljiva ili agresivna, počeće da vas zamara i da vam smeta.
Pozitivnost je u redu, ali… Šta možda kriju toksično pozitivni ljudi?
Ove osobe psiholozi zovu „toksično pozitivni ljudi“. Naizgled su „reklama“ za optimizam. Međutim, iza stalnog ponavljanja fraza poput „biće bolje“, „sve se dešava s razlogom“, ili „moraš da pronađeš svetlo u tami“, često se krije ono što su možda odavno zaboravili da izraze: tuga, bes, ranjivost, nedostatak kapaciteta da se i sami suoče sa manje lepim stvarima u životu. U dubljoj psihološkoj ravni, moguće je da se kod nekih od njih krije neprepoznata i negirana depresija. No, dijagnozu može postaviti jedino stručnjak za mentalno zdravlje sa odgovarajućim kvalifikacijama.
Naravno, u životu je uvek preporučljivije imati bazično pozitivan stav, ali ne uvek i ne po svaku cenu. Prosto, tuga je normalan osećaj baš kao i sreća. Nije normalno da neke osobe baš nikada nisu tužne, šta god im se događalo (iznutra ili u spoljašnjoj sredini).
Toksična pozitivnost: Beg od stvarnosti pod maskom osmeha, savršenstva i sreće
U svetu u kojem se osećanja ponuđena svima na „izvol’te“, pre svega zbog imperativa društvenih mreža, toksična pozitivnost deluje često je društveno prihvatljiva, pa i poželjna. Ljudi koji ne daju sebi pravo da pate, koji odbacuju sopstvenu tugu i ne priznaju postojanje bola možda nisu jaki, već iscrpljeni. I možda nisu srećni, već su na ivici pucanja.
Oni koji beže u stalno pozitivno razmišljanje i isto takvo predstavljanje sebe, često nesvesno kreiraju emocionalnu distancu ne samo prema drugima, već i prema sebi. Svaka negativna emocija je pretnja slici koju pokušavaju da stvore, održe i prikažu. A kada se ta slika naruši, preti opasnost. I to ne spolja, već iznutra.
Lažno svetlo često baca najdužu senku: Toksično pozitivni ljudi se dobro „maskiraju“
U psihologiji postoji pojam maskirane depresije, stanje u kojem se osoba ponaša funkcionalno, čak i sa preteranim entuzijazmom, dok istovremeno potiskuje simptome duboke unutrašnje praznine. Možemo li toksično pozitivne ljude svrstati u tu grupu?
Moguće je. Ako svaki negativni impuls ili realnu situaciju prekrivaju mantrom da ne treba misliti loše, ako ne daju sebi prostor za tugovanje, oni zapravo ignorišu fundamentalnu ljudsku potrebu – da budu autentični. A autentičnost uključuje i bol, i slabost, i tugu. Kada se to stalno potiskuje, emocionalna disocijacija može voditi i dovesti do osećaja unutrašnjeg mrtvila.
Šta kada pozitivnost pređe u emocionalni pritisak
„Hajde, gledaj pozitivno.“
„Uvek može gore.“
„Nemoj da plačeš, to nije rešenje.“
Sve ove rečenice možda zvuče kao podrška, ali mogu i da uguše. One nekada poručuju da naša emocija nije validna. A kada, ako smo u bolu, čujemo da naša bol nije dovoljno „opravdana“, ono što ostaje jeste beg, zatvaranje, stid.
Zato se toksična pozitivnost ponekad može doživeti kao emocionalni pritisak, pa i vid nasilj. U ime osmeha potire se realno osećanje. U ime toga da moramo dalje, ponekad nam se oduzima pravo na tugovanje, koje je jedini most ka isceljenju i prekidu normalnog žalovanja.
Suočavanje umesto guranja pod tepih: Smeh nije lek ako je izgovor ili maska
Zdrava psihološka otpornost ne znači odsustvo patnje, već sposobnost da se kroz nju prođe bez ignorisanja. Prava snaga nije u tome da uvek vidimo dobro u lošem, već da prepoznamo kad je loše, da kroz to prođemo i da izdržimo.
Nije sramota biti tužan, niti je vrlina uvek biti pozitivan, posebno ako se to preko mere forsira bez potrebe. Ravnoteža dolazi iz prihvatanja, odnosno celokupnog spektra osećanja. Možda je vreme da prestanemo da se divimo onima koji uvek gledaju svetlu stranu i počnemo da slušamo one koji pokazuju i kada su tužni. Jer, oni možda nisu pesimisti, već samo objektivni i hrabri.
