Zašto vam se deca retko javljaju i još ređe dolaze – odgovor se mnogima neće dopasti

Pre ili kasnije, mnogi roditelji dožive sličan trenutak. Dete otkaže posetu. Ponovo. Uz objašnjenje da se „nešto isprečilo“, da ima previše obaveza, da deca imaju domaće zadatke baš tog vikenda. U tom trenutku postaje jasno ono što se teško priznaje: postalo se roditelj kod koga se ne dolazi sa radošću, već iz navike ili osećaja dužnosti. A ponekad se ne dolazi uopšte.

Roditelji postaju kritičari a ne podrška

Najviše zaboli spoznaja da se duboko u sebi često zna zašto se to dogodilo.

Vremenom neki roditelji postanu oni koji imaju primedbu na gotovo svaku odluku, koji dele savete i kada nisu traženi, koji svaku posetu pretvaraju u procenu toga kako se radi, kako se vaspitava, kako se živi. Umesto mesta sigurnosti, dom polako postaje izvor pritiska.

Mnogi roditelji tačno mogu da prepoznaju trenutak kada je udaljavanje počelo. Često je to bio neki ručak ili porodično okupljanje tokom kog su roditelji vođeni uverenjem da sve znaju bolje, zaboravili da slušaju svoju decu.

Osvešćivanje te neprijatne istine može da bude početak promene.

1. Prestanak uloge sudije u sopstvenoj porodici

Gotovo svako poznaje roditelja koji ima mišljenje o svemu. Teže je prepoznati trenutak kada se u toj ulozi prepozna sopstveno mesto. Razgovori tada postaju niz ispravki, poređenja i rečenica koje počinju sa „u naše vreme“.

Prva i najteža promena jeste učenje ćutanja onda kada mišljenje nije zatraženo. Kada dete govori o promeni posla, načinu vaspitanja ili životnim planovima, umesto procene bira se radoznalost. Postavljaju se pitanja, sluša se bez prekidanja. Tada razgovori ponovo postaju razgovori, a ne predavanja prerušena u brigu.

2. Upoznavanje njihovog sveta umesto nametanja sopstvenog

Godinama se očekuje da deca i unuci pokažu interesovanje za ono što je roditeljima važno. Ređe se postavlja pitanje kada je poslednji put iskreno pokazano interesovanje za njihov svet.

Promena nastaje kada se pita i sluša, kada se dozvoli da neko drugi uvede u teme koje su njemu važne. Kada se prestane sa omalovažavanjem novog samo zato što je nepoznato. Kada radoznalost zameni distancu. Tada se bliskost ponovo uspostavlja prirodno.

3. Češće izgovaranje „da“

Navika na pravila, rutinu i tradiciju često neprimetno pretvori „ne“ u podrazumevani odgovor.

Promena dolazi kada se postavi pitanje kome ta rigidnost zapravo služi. Kada se dozvoli spontanost, male radosti i odstupanje od plana. Kada dom prestane da bude mesto kontrole i postane prostor u kome je dozvoljeno opustiti se.

4. Priznavanje grešaka

Ovo je jedan od najtežih koraka. Priznati da je bilo pritiska, kritike i povreda, čak i kada namera nije bila loša.

Iskreno izvinjenje podrazumeva imenovanje greške i preuzimanje odgovornosti. Ne opšte fraze, već jasne rečenice koje priznaju bol. Takvi razgovori često sruše zidove koje godine objašnjavanja nisu pomerile.

5. Kada roditelj prestane da bude u centru svake posete

Dugo se podrazumeva da sve funkcioniše po jednom rasporedu, pravilima i navikama. Promena nastaje kada se pita šta drugima prija.

Kada tradicija prestane da bude obaveza i postane zajednički izbor, odnosi se menjaju.

6. Suočavanje sa sopstvenim strahovima

Mnogi obrasci kontrole ne potiču iz brige, već iz straha. Straha da će se izgubiti značaj, da više nema mesta u životima odrasle dece, da bliskost izmiče.

Rad na sebi i suočavanje sa sopstvenim nesigurnostima oslobađa i roditelja i dete. Kada prestane potreba za upravljanjem tuđim životom, odnosi postaju lakši.

7. Postajanje mesta na koje se dolazi jer se želi

Ljudi rado dolaze tamo gde se osećaju prihvaćeno, opušteno i viđeno. Kada roditelj ponovo počne da živi sopstveni život, razvija interesovanja i ulazi u razgovore bez potrebe da ispravlja i podučava, menja se i dinamika odnosa.

Kada postoji zadovoljstvo sopstvenim životom, nestaje potreba da se popravlja tuđi.

Prihvatanje drugih onakvih kakvi jesu

Promena ne dolazi preko noći. Stari obrasci se vraćaju, reči se ponekad zadrže na jeziku, ali vremenom se promene vide. Javljaju se spontani pozivi, nenajavljene posete, unuci koji žele da ostanu duže, deca koja dolaze jer to žele, a ne zato što moraju.

Ironija je u tome što se gubitkom potrebe za kontrolom dobija bliskost. Prestankom predavanja postaje se neko koga se sluša. Prihvatanjem drugih, otvara se prostor da se i sam bude prihvaćen.

Ako se primeti da se posete proređuju, možda je vreme za pitanje zašto. Odgovor može da zaboli, ali upravo u njemu često počinje promena koja menja sve.

(eKlinika.rs)