Ako uvek kažete „Dobro sam“, moguće je da ste odrasli uz emocionalno zanemarivanje: Evo šta se zapravo dešava

„Kako si?“ – „Dobro sam.“

„Kako je bilo danas?“ – „Dobro.“

„Jesi li uznemirena?“ – „Ma ne, sve je u redu.“

Ako nam je ovaj dijalog poznat još iz detinjstva, moguće je da smo odrasli u domu u kome emocije nisu bile dobrodošle. U takvom okruženju učimo da osećanja treba sakriti, ublažiti ili potpuno potisnuti.

Kao deca smo možda preživeli zahvaljujući toj strategiji. Kao odrasli, ona nas može udaljiti od partnera, prijatelja i čak od nas samih.

Šta je emocionalno zanemarivanje i kako oblikuje naše veze?

Psiholozi emocionalno zanemarivanje opisuju kao situaciju u kojoj detetove emocije nisu prepoznate, potvrđene ili podržane. To ne mora da znači da su roditelji bili grubi ili nasilni. Često su jednostavno bili preopterećeni sopstvenim brigama, distancirani ili naučeni da emocije drže pod kontrolom. Dete u takvom okruženju uči da su njegova osećanja previše, pogrešna ili nevažna.

Vremenom razvijamo zaštitne mehanizme. Jedan od njih je potiskivanje emocija. Drugi je formiranje nesigurnog stila vezivanja, najčešće izbegavajućeg, u kome bliskost doživljavamo kao potencijalnu pretnju.

Kada odrastemo, ti obrasci ostaju. Samo se prenose u partnerske odnose.

1. Umanjujemo sopstvena osećanja

Automatski odgovaramo da smo dobro, čak i kada nismo. Govorimo sebi da „nije to ništa strašno“ ili da „ima i gorih problema“. Vremenom toliko umanjimo sopstvene emocije da ih više ni ne prepoznajemo jasno.

Osećanja ne moraju biti dramatična da bi bila važna. Dovoljno je da su naša.

2. Neprijatno nam je tuđe iskazivanje emocija

Kada neko zaplače ili pokaže bes, osećamo poriv da to popravimo ili prekinemo. Ako nismo učili da budemo prisutni uz teška osećanja, danas nam ona deluju preteće. Naš nervni sistem reaguje kao da je konflikt znak opasnosti.

3. Izbegavamo konflikt po svaku cenu

Neslaganje doživljavamo kao pretnju vezi. Zato ćutimo i prilagođavamo se. Ali potisnute frustracije ne nestaju. One se gomilaju dok ne eksplodiramo zbog sitnice ili se emocionalno udaljimo.

Zdravi konflikti zapravo učvršćuju odnos jer pokazuju da veza može da izdrži različita mišljenja.

4. Teško prepoznajemo šta zaista želimo

Ako nas neko pita šta želimo, često kažemo da nam je svejedno. Kada smo odrasli prilagođavajući se tuđim očekivanjima, izgubili smo kontakt sa sopstvenim željama. Umesto da pitamo sebe šta nam treba, razmišljamo šta će druge učiniti zadovoljnima. To je iscrpljujuće.

5. Preuzimamo previše odgovornosti u odnosima

Mi organizujemo, planiramo, rešavamo. Retko tražimo pomoć. Ovaj obrazac često dolazi iz uverenja da moramo biti korisni kako bismo bili voljeni. Ako sve držimo pod kontrolom, ne rizikujemo razočaranje.

Ali tako ostajemo sami čak i kada smo u vezi.

6. Izvinjavamo se i kada nema razloga

Izvinjavamo se što kasnimo minut, što tražimo nešto, što imamo mišljenje. Neprestano izvinjavanje učvršćuje osećaj da smo teret. A zapravo samo pokušavamo da budemo viđeni.

7. Mešamo anksioznost i uzbuđenje

Ako smo odrasli u emocionalno nestabilnom okruženju, mir nam može delovati čudno. Intenzivne, dramatične veze tumačimo kao strastvene. Stabilnost nam deluje dosadno.

Ali prava bliskost se gradi u sigurnosti, u tišini i doslednosti, a ne u emocionalnim ekstremima.

8. Teško prihvatamo pažnju i brigu

Komplimenti nas zbunjuju. Kada neko želi da nam pomogne, osećamo potrebu da odmah uzvratimo. Primiti pažnju znači dozvoliti sebi ranjivost. A ranjivost možda nikada nismo smatrali bezbednom.

Možemo li promeniti obrasce iz detinjstva?

Možemo! Prepoznavanje je prvi korak. Kada razumemo da su ovi obrasci nekada imali zaštitnu funkciju, prestajemo da ih doživljavamo kao lični nedostatak. Možda danas prvi put iskreno kažemo da nismo dobro. Možda ostanemo prisutni uz neprijatnu emociju umesto da je potisnemo. Naše veze zaslužuju autentičnu verziju nas. I možda je najvažnija promena u tome da „dobro“ više ne bude jedini dozvoljeni odgovor, već samo jedan od mnogih i to onda kada

(eKlinika.rs)