Da li su 73 godine starost i zašto vršnjaci mogu da stare sasvim različito

Pitanje „Da li sam sada star?“ često znači mnogo više od traženja granice između životnih doba. U njemu može da bude strah od bolesti, gubitka samostalnosti, usamljenosti ili osećaja da drugi više ne očekuju ništa od nas.

Odgovor „godine su samo broj“ može da zvuči utešno, ali zanemaruje stvarne promene koje donosi starenje. Podjednako je pogrešno nekome reći da u sedamdesetim treba samo da čeka kraj. Između te dve poruke postoji mnogo realniji pogled na starost.

Sa 73 godine govorimo o starijem životnom dobu

Ne postoji jedna granica starosti koja se koristi u svim oblastima i svim društvima. U javnom zdravlju i demografiji starije stanovništvo često obuhvata osobe od 60 ili 65 godina naviše. Prema takvim podelama, 73 godine pripadaju starijem, a ne srednjem životnom dobu.

Međutim, takva podela služi da se opiše grupa stanovništva. Ona nije procena sposobnosti pojedinca. Dvoje ljudi rođenih iste godine mogu da imaju veoma različitu pokretljivost, pamćenje, zdravstveno stanje i potrebe za pomoći.

Svetska zdravstvena organizacija naglašava da ne postoji „tipična starija osoba“. Na način na koji starimo utiču bolesti, životne okolnosti, dostupnost zdravstvene zaštite i okruženje, uz promene koje dolaze sa godinama. Zato je korisnije pitati šta osoba može da radi, šta joj postaje teško i kakva joj je podrška potrebna nego zaključiti kakav joj je život samo na osnovu datuma rođenja.

Zdrave navike pomažu, ali nisu garancija dugovečnosti

Tačno je da ljudi koji ne puše, kreću se i vode računa o zdravlju ipak mogu ozbiljno da obole. Na zdravlje utiču i genetika, izloženost štetnim faktorima, uslovi života i bolesti koje nije moguće potpuno sprečiti.

Zdrave navike smanjuju određene rizike, ali ne daju obećanje da će neko doživeti 90 ili 100 godina. To što nisu garancija ne znači da nemaju vrednost. Njihova korist može da bude i u očuvanju snage, lakšem kretanju i boljem kvalitetu svakodnevnog života.

Pritom, bolest nije dokaz da se neko nije dovoljno trudio. Saveti o zdravom starenju ne bi smeli da postanu način da se obolela osoba okrivi za svoje stanje.

Ni godine same po sebi ne omogućavaju procenu koliko je nekome vremena ostalo. Za zdravstvenu procenu potrebni su podaci o konkretnim bolestima, funkcionalnom stanju i drugim okolnostima. Rođendan nije nalaz na osnovu kojeg se prognozira kraj života.

I posle sedamdesete može da se očuva sposobnost kretanja

Jedno od najvažnijih pitanja u starijem dobu jeste da li osoba može da nastavi da obavlja aktivnosti koje joj znače. Za nekoga je to odlazak do prodavnice, za drugoga šetnja sa prijateljem ili samostalno ustajanje i oblačenje.

Da prilagođeno vežbanje može da pomogne pokazalo je randomizovano kliničko ispitivanje LIFE, objavljeno u časopisu JAMA 2014. godine. Uključeno je 1.635 pretežno fizički neaktivnih osoba od 70 do 89 godina, sa ograničenjima fizičke sposobnosti, koje su na početku ipak mogle da pređu 400 metara.

Tokom prosečno 2,6 godina, gubitak sposobnosti da se pređe 400 metara zabeležen je kod 30,1 odsto učesnika programa fizičke aktivnosti, naspram 35,5 odsto u grupi zdravstvene edukacije. Program je uključivao hodanje, vežbe snage i fleksibilnosti, u centru i kod kuće.

Ovo istraživanje nije dokaz da vežbanje garantuje dugovečnost niti da isti program odgovara svima. Pokazuje da ciljano kretanje može da pomogne očuvanju važne sposobnosti i u poznim godinama. Aktivnost treba prilagoditi zdravstvenom stanju, ravnoteži i mogućnostima osobe.

Starost nije razlog da se tegobe i želje zanemare

Zdravo starenje ne zahteva da osoba nema nijednu dijagnozu. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, važno je očuvati sposobnosti koje omogućavaju dobrobit: zadovoljenje osnovnih potreba, kretanje, donošenje odluka, odnose sa ljudima i učešće u životu zajednice. Dobro kontrolisana hronična bolest ne mora da onemogući takav život.

Zato promene koje otežavaju svakodnevicu ne treba automatski pripisivati godinama. Depresija i demencija nisu neizbežan, normalan deo starenja. Uporno loše raspoloženje, povlačenje ili smetnje pamćenja koje remete funkcionisanje zaslužuju stručnu procenu.

Važno je i kako porodica razgovara sa starijom osobom. Potreba za pomoći ne znači da treba prestati da je pitamo šta želi, da odlučujemo umesto nje ili da joj unapred ukidamo planove. Podrška može da očuva mogućnosti, umesto da ih dodatno suzi.

Neko će u sedamdesetim želeti putovanje, neko druženje, a neko miran dan bez bola i napora. Sve su to vredni ciljevi. Osoba kojoj je potrebna svakodnevna nega ima jednako pravo na dostojanstvo kao i njen vršnjak koji je potpuno samostalan.

Sa 73 godine ne mora da se dokazuje mladost da bi život imao vrednost. Potrebno je prepoznati stvarne rizike, lečiti ono što može da se leči i ostaviti prostor za odnose, odluke i zadovoljstva koja su osobi važna.

(eKlinika.rs)