Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) je psihijatrijski poremećaj koji se može javiti kod ljudi koji su iskusili, ili bili svedoci traumatskog događaja kao što je prirodna katastrofa, ozbiljna nesreća, teroristički akt, rat/borba, silovanje ili kojima je prećeno smrću ili seksualnim nasiljem. PTSP primećen je prvi put kao česta promena ponašanja u toku I svetskog rata. Psiholozi su ga tada definisali kao „pojava neuroze usled stresa izazvanog ratom“. Vojnici su imali košmarne snove, ponovno traumatično proživljavali ono što su doživeli, pojavila se anksioznost. Sve se javljalo u različitim vremenskim intervalima – od više nedelja i meseci nakon učešća u nekoj akciji, do više godina.
Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) može da se javi kod svake osobe
Svaka trauma, bila ona teška po definiciji ili je osoba koja preživljava stresni događaj tako percepira, u odnosu na katakteristike ličnosti, može da preraste u posttraumatski stresni poremećajj. To ne moraju da budu samo lični događaji, iako se oni proživljavaju intenzivnije i traju duže, posebno u slučaju silovanja ili nekih drugih vrsta nasilja. Ovo važi i za slične događaje koji prežive članovi porodice, i oni mogu da budu pokretač.
Takođe, okidač za pokretanje PTST mogu da budu i intenzivni, nekontrolisani racionalni ili neracionalni strahovi. Pokreću ih i neki događaji na koje ne možemo da utičemo (zemljotresi, meteorološke katastrofe poput tornada, cunamija ili većih vremenskih nepogoda, automobilske ili avionske nesreće). Sve to kod nekih osoba izaziva osećaj bespomoćnosti, straha zbog smrti, nemoći i užasa.
Šta je tipično za postraumatski stresni poremećaj (PTSP) kod dece, a šta kod odraslih
Ne postoji posebna predispozicija za ovo stanje, naime, ovaj poremećaj može da se pojavi kod svake osobe, i u svakom dobu života. Procenjuje se da od njega u svetu boluje do 7 odsto ljudi. Deca su takođe izložena, i najčešće se kod njih odlikuje košmarnim, ili uznemirujućim snovima. Bude se uz plač i imaju potrebu da ih roditelji zaštite. Dete stvori strah od neke situacije koju je doživelo traumatično, a slične napade može da ima kad god se ta situacija ponovi, ili ga na nju nešto podseti, pa čak i ako se igra, na primer.
Postratumatski stresni poremećaj od nas pravi osobe koje su anksiozne, sa čestim epizodama depresivnog raspoloženja. Moguće su i impulsivne reakcije koje imaju za cilj da nas zaštite od ponovnog ponavljanja situacije ili proživljavanja (odbijanje odlaska na neko mesto, viđanje sa nekom osobom, želja za begom, izbegavanje drugih obaveza, izražena patnja i bol). U težim oblicima, dolazi čak i do napada panike.
Najčešći simptomi koji opisuju postraumatski stresni poremećaj (PTSP)
Simptomi mogu i da variraju od osobe do osobe, a razliku može da čini i situacija, odnosno vrsta traume koja je preživljena. Najčešći su:
- flešbekovi (često i nekontrolisano vraćanje slika i ponovnog proživljavanja traume)
- učestale i uznemiravajuće misli o događaju (traumi) koje se ponavljaju
- noćne more i košmarni snovi direktno povezani sa problematičnim događajem
- svesno izbegavanje misli povezanih sa traumom
- emocionalna apatija, osećaj tuposti, prekinuta konekcija sa svojim emocijama
- osećaj izopštenosti i otuđenosti
- izbegavanje situacija ili aktivnosti koje su prouzrokovale traumu
- simptomi pojačane anksioznosti, nesanica, problemi sa uspavljivanjem
- nedostatak želje za aktivnosti u kojima smo ranije uživali
- problemi sa koncentracijom, zamor, apat
- iznenadne reakcije kada se prekomerno uplašimo ili „trznemo“ na nešto što je neočekivano i osećaj straha
- pojačana razdražljivost
- napadi besa
Šta je akutni stresni pomećaj, u odnosu na PTSP
Treba napraviti i razliku u odnosu na akutni stresni poremećaj, što je situacija ako nakon traume ovakvi simptomi traju kraće od mesec dana. Kako bi se postavila dijagnoza PTSP, osoba treba duže od mesec da ima najmanje jedan simptom ponovnog preživljavanja traume, najmanje tri simptoma izbegavanja, najmanje dva simptoma pojačane uzbuđenosti ili uznemirenosti, i da je očigledno da simptomi utiču na normalno funkcionisanje, obavljanje obaveza, društveni život, da se izbegavaaju kontakti, odlazak na posao, u školu, i slično.
Na koji način pomaže psihoterapija kod PTSP
Ovaj poremećaj leči se psihoterapijom, lekovima, ili kombinacijom. Važan je individualan pristup svakom pacijentu, i stručnost, kao i iskustvo psihoterapeuta u lečenju PTSP. Strpljenje pacijenta i terapeuta, kao i podrška bliskih su neophodni da bi lečenje imalo što optimalnije efekte. Ako je osoba sa PTSP žrtva dugotrajne traume, poput psihičkog ili seksualnog zlostavljanja, moguće je da se ovaj poremećaj uvezao i sa nekim drugim oblicima, poput depresije, paničnog poremećaja, prekomerne upotrebe opijata ili alkohola, suicidnih misli.
Psihoterapija u slučaju PTSP obično traje od 6 do 12 sedmica, ali i duže u nekim slučajevima. Neki tipovi psihoterapije ciljaju direktno simptome PTSP, a drugi se usmeravaju na rešavanje problema kakvi su probemi u društvenom okruženju, porodici, poslu. Iskusan psihoterapeut će znati da, po potrebi, iskombinuje terapije u zavisnosti od potreba pacijenta i kliničke slike poremećaja. Kao jedna od korisnijih metoda se pokazala kognitivna bihejvioralna terapija. Psihoterapija pomaže pacijentu da osvesti traumu i njen uticaj, suočava sa osećajem stida i krivice zbog preživljene traume i njegovim prevazilaženjem, utiče na kontrolu besa i agresije kroz metode relaksacije, motiviše u izboru zdravijih životnih navika (fizička aktivnost, ishrana, pozitivan stav).
Korišćenje lekova kod posttraumatskog stresnog poremećaja
Američka Uprava za hranu i lekove (FDA) odobrila je dva leka za lečenje osoba sa PTS, sertralin (zoloft) i paroksetin (paxil). Oba medikamenta spadaju u grupu antidepresiva. Mogu da izazovu negativne efekte poput glavobolje, mučnine, omamljenosti, uznemirenosti, pospanosti ili smanjenja libida, pa ih nikako ne treba uzimati na svoju ruku, već samo po preporuci lekara. Uznemirujuća neželjena dejstva takođe treba odmah prijaviti nadležnom stručnom licu.
Postoje još neki lekovi koje lekar može da propiše, i to su:
- benzodiazepini – mogu da pomognu kod opuštanja, lakšeg uspavljivanja i kvalitetnijeg sna, ali mogu da izazovu probleme sa koncentracijom i pamćenjem, kao i zavisnost
- antipsihotici – obično se daju pacijentima koji imaju i neke druge poremećaje, kao što je shizofrenija; njihova moguća neželjena dejstva su porast telesne težine (olazapin), i veći rizik od dijabetesa i srčanih bolesti
- drugi antidepresivi (fluoksetin/prozac, citalopram/celexa) koji mogu da pomognu osobama sa PTSP kada je u pitanju smanjivanje napetosti ili osećaja tuge; takođe, mogu da budu efikasni kod onih koji uz PTSP imaju dijagnozu drugih anksioznih poremećaja ili depresije.
Svi navedeni antidepresivi su iz grupe selektivnih inhibitora preuzimanja serotonina (SSRI). Najvažnije je da se terapija uzima isključivo na način kako je propisana.
