Dnevna svetlost, u odnosu na veštačko osvetljenje, poboljšava kontrolu šećera u krvi i upotrebu hranljivih materija kod dijabetesa tipa 2, otkriva nova studija, predstavljena na godišnjem sastanku European Association for the Study of Diabetes (EASD) koji je počeo u Hamburgu, u Nemačkoj i traje do 6. oktobra.
Prirodna dnevna svetslost može da pomogne ljudima sa dijabetesom tipa 2
Studiju je vodio tim istraživača sa Maastricht University u Holandiji, koji su na skupu Evropskog udruženja za proučavanje dijabetesa (EASD) ukazali da izlaganje prirodnom svetlu može da pomogne u lečenju i prevenciji dijabetesa tipa 2.
– Neusklađenost našeg unutrašnjeg cirkadijalnog sata sa zahtevima društva koje funkcioniše 24 sata dnevno dovodi se u vezu sa povećanom učestalošću metaboličkih bolesti, uključujući i dijabetes tipa 2. Prirodno dnevno svetlo je najjača prirodna pojava ili ekološki znak cirkadijanskog sata, ali većina ljudi je tokom dana u zatvorenom prostoru i pod stalnim veštačkim osvetljenjem. S tim u vezi zanimalo nas je da li bi povećanje dnevnog izlaganja prirodnom svetlu poboljšalo kontrolu šećera u krvi kod osoba sa dijabetesom tipa 2 – navodi Ivo Habets, sa Maastricht University, koji je vodio ovo istraživanje.
Analiza rađena grupi od 13 učesnika studije
– Takođe smo želeli da znamo da li će to uticati na njihov metabolizam supstrata ili upotrebu hranljivih materija. Ovo obično prati 24-časovni ritam, pri čemu telo prelazi sa korišćenja ugljenih hidrata kao izvora energije tokom dana, na korišćenje masti noću. Ranije je pokazano da su ljudi sa većim rizikom od dijabetesa tipa 2 manje sposobni da naprave ovaj prelaz i želeli smo da saznamo da li bi izlaganje prirodnom svetlu olakšalo lečenje kod ljudi koji već imaju dijabetes – istako je Habets.
Da bi to istražili, Ivo Habets i njegove kolege u Holandiji i Švajcarskoj sproveli su niz metaboličkih testova na grupi ljudi sa dijabetesom tipa 2 kada ih obasjava dnevna svetlost i kada su vreme provodili pod veštačkom svetlošću i uporedili rezultate. U analizi je učestovalo 13 osoba, prosečne starosti od oko 70 godina, čije su vrednosti glukoze u plazmi natašte bile 8,1 mmol/L. Bili su izloženi dvema vrstama svetlosti tokom radnog vremena (od 8:00 do 17:00h) na nasumično ukršten način – boravili su na prirodnom dnevnom svetlu sa prozora i pod veštačkim LED osvetljenjem. Između dve intervencije postojao je razmak od najmanje četiri nedelje, od kojih je svaka trajala 4,5 dana.
Dnevna i veštačka svetlost kao intervencija za nivo glukoze
Tokom intervencije prirodne dnevne svetlosti, intenzitet svetlosti je obično bio najveći u 12:30 sati popodne, sa prosečnim očitavanjem od 2.453 luksa, dok je veštačko svetlo bilo konstantnih 300 luksa. Učesnici studije večeri su provodile pri slabom svetlu (manje od 5 luksa), a period spavanja (od 23:00 do 7:00 sati) u mraku. Učesnicima su obezbeđeni standardizovani obroci, što znači da su jeli istu hranu u obe intervencije. Nivo šećera u krvi kontinuirano su beležili monitori, koje su nosili na nadlaktici, a niz drugih testova je obavljen poslednjeg dana i po svake intervencije.
Četvrtog dana, 24-časovni metabolizam supstrata, potrošnja energije u mirovanju (daje indikaciju da li se masti ili ugljeni hidrati koriste kao izvor energije), mereni su svakih pet sati i uzeta je krv za procenu cirkulišućih metabolita. Temperatura tela je merena tokom 24 sata. Metabolizam supstrata, potrošnja energije u mirovanju, odnos disajne razmene i osnovna telesna temperatura prate 24-časovni ritam i istraživači su želeli da vide da li se to razlikuje u ova dva stanja.
Petog dana (poslednja polovina dana), uzeta je biopsija mišića natašte kako bi se procenila ekspresija gena sata – aktivnost gena za koje se zna da su uključeni u cirkadijalni sat. Zatim je sproveden test mešanog obroka (MMT), mera proizvodnje insulina. Analiza je pokazala da su nivoi glukoze u krvi bili unutar normalnog opsega (4,4–7,8 mmol/L) duže tokom boravka na prirodnom dnevnom svetlu nego kod intervencije veštačkog svetla (59 odsto od 4,5 dana naspram 51 procenata).
Dnevna svetlost je korisnija za metabolizam
Odnos respiratorne razmene bio je niži tokom izlaganja dnevnom svetlu nego tokom intervencije veštačkog svetla, što ukazuje da je učesnicima bilo lakše da pređu sa korišćenja ugljenih hidrata na masti kao izvora energije kada su izloženi prirodnom svetlu. Takođe, Per1 i Cri1, geni koji pomažu u kontroli cirkadijanskih ritmova, bili su aktivniji na prirodnom svetlu nego na veštačkom.
Potrošnja energije u mirovanju i osnovna telesna temperatura pratili su slične 24-časovne obrasce u oba svetlosna uslova. Nivoi insulina u serumu, bili su slični u oba svetlosna stanja, ali se uzorak glukoze u serumu i slobodnih kiselina u plazmi značajno razlikovao između stanja. Rezultati, posebno bolja kontrola šećera u krvi na prirodnom svetlu, pokazuju da je izlaganje dnevnoj svetlosti korisno za metabolizam i tako može da pomogne u lečenju i prevenciji dijabetesa tipa 2 i drugih metaboličkih stanja, kao što je gojaznost, naveli su istraživači.
Naučnici takođe ističu da istraživanje pokazuje da je vrsta svetlosti kojoj smo izloženi važna za naš metabolizam. Ako radite u kancelariji i skoro da niste izloženi prirodnom svetlu, to će uticati na vaš metabolizam i rizik ili kontrolu tipa 2 dijabetesa, te je cilj da se dobije što više dnevne svetlosti, a idealno je izaći napolje kad god je to moguće.
