Prema novoj studiji, postoji velika verovatnoća da će deca roditelja koji su imali gojaznost u srednjim godinama takođe imati gojaznost u istom uzrastu. Novo istraživanje iz Norveške baca svetlo na „međugeneracijski prenos” gojaznosti, odnosno, kako se gojaznost može preneti sa roditelja na decu.
Roditelji, deca i gojaznost
U predstojećoj prezentaciji na Evropskom kongresu o gojaznosti, naučnici navode da je veća verovatnoća da će deca roditelja koji su imali gojaznost u srednjim godinama takođe imati gojaznost u istom uzrastu. Istraživači kažu da su otkrili i da rezultati indeksa telesne mase (BMI) roditelja utiču na ista merenja kod njihove dece.
– Otkrili smo da su potomci imali znatno povećane šanse da žive sa gojaznošću u srednjim godinama ako su jedan ili oba roditelja živela sa gojaznošću u srednjim godinama – kaže dr Mari Mikkelsen, saradnica i klinički dijetetičar na UiT The Arctic University of Norway i autor istraživanja.
Jedan stručnjak, koji nije bio uključen u istraživanje, rekao je da se ovi nalazi nadovezuju na prethodne studije o gojaznosti i genetici.
– Nekoliko pravaca istraživanja ujedinjuju se i snažno sugerišu da se gojaznost može prenositi sa jedne generacije na drugu. Nekoliko studija pokazalo je povezanost između roditelja i njihovog potomstva na osnovu mera u vezi sa gojaznošću kao što je indeks telesne mase. Ova studija ide korak dalje pokazujući porodičnu sličnost u srednjim godinama – kaže dr Peter Katzmarzyk, profesor nauka o populaciji i javnom zdravlju na Državnom univerzitetu Luizijane i portparol Društva za gojaznost.
Novo istraživanje još nije objavljeno u recenziranom časopisu.
U svojoj prezentaciji, istraživači navode da deca roditelja sa gojaznošću u srednjim godinama imaju 6 puta veću verovatnoću da će takođe imati gojaznost u istom uzrastu, za razliku od dece roditelja čija je težina bila u granicama zdravog BMI. Ako je samo jedan roditelj imao gojaznost, deca i dalje imaju 3 puta veću verovatnoću da će imati gojaznost tokom srednjeg života, dodali su istraživači.
Oni su, međutim, pronašli blagu varijaciju ako je samo jedan roditelj imao gojaznost, na osnovu pola roditelja. Ako je otac bio gojazan, deca su imala 3,74 puta veću verovatnoću da će imati gojaznost. Ako je to bila majka, verovatnoća je bila 3,44 puta.
Takođe su primetili direktnu korelaciju između indeksa telesne mase (BMI) roditelja i njihove dece. BMI je mera telesne masti koja se izračunava na osnovu visine i težine pojedinca. Studija je otkrila da se za svako povećanje majčinog BMI od 4 poena, BMI njihove dece povećava za 0,8 poena. Sa očeve strane, svaki 3,1 poen BMI povećao je BMI njihove dece za 0,74 poena.
– Prethodna istraživanja pokazuju snažnu povezanost između BMI roditelja i njihove dece. Ovo se takođe vidi kod adolescenata. Nekoliko studija istraživalo je asocijacije kod potomaka srednjih godina – rekla je dr Mikkelsen.
Višegeneracijska gojaznost
Dr Mikkelsen i njen tim svoje nalaze zasnovali su na Tromsø study, studiji koja je u toku u Norveškoj. Uključili su podatke iz dve generacije porodica srednjih godina, starosti od 40 do 59 godina. Roditelji su bili uključeni u četvrti talas istraživanja sprovedenog 1994. i 1995. godine, dok su njihova deca učestvovala u sedmom talasu sprovedenom 2015. i 2016. godine. Tim je koristio podatke više od 2.000 porodica koje su uključivale i roditelje i decu.
Istraživači su otkrili da su rezultati njihove analize bili postojani nakon prilagođavanja uobičajenim faktorima kao što su starost, pol, obrazovanje i nivo fizičke aktivnosti.
Slična studija, takođe sprovedena u Norveškoj, objavljena 2016. godine, koja je uključivala više od 8.000 grupa roditelja i dece, pronašla je snažnu povezanost između roditeljskog BMI i BMI dece, ovog puta tokom adolescencije. Roditelji koji su imali prekomernu težinu ili gojaznost skloniji su negativnom uticaju na BMI svoje dece. Kao i ova studija, povezanost je bila najjača kada su oba roditelja bila gojazna ili sa prekomernom težinom.
Stručnjaci primećuju da ovo istraživanje ne pomaže da se objasni bezbroj načina, kako genetskih tako i ekoloških, na osnovu kojih se veruje da se gojaznost prenosi generacijski.
Genetika igra ulogu u gojaznosti. Studije su pokazale da sami faktori životne sredine nisu uvek dovoljni da stimulišu gojaznost. Neki pojedinci mogu biti podložniji gojaznosti zbog svojih gena. S druge strane, faktori životne sredine i ponašanja, kao što su ishrana, fizička aktivnost, pristup kaloričnoj hrani, stres i lekovi, takođe su prediktori gojaznosti. Iz tog razloga, gojaznost se opisuje kao „multifaktorska bolest” jer se njen uzrok ne može pripisati jednom faktoru.
Gojaznost predstavlja rizik po zdravlje
Gojaznost je globalni zdravstveni problem.
U Sjedinjenim Državama, više od 4 od 10 odraslih osoba živi sa gojaznošću. Od 2000. do 2020. godine, prevalencija gojaznosti porasla je sa 30 na 42 odsto. Slučajevi teške gojaznosti takođe su se skoro udvostručili tokom istog vremenskog perioda.
U Srbiji je poslednjih deset godina zabeležen trend povećanja gojaznosti. Poslednji podaci pokazuju da 54.7 odsto stanovništva naše zemlje ima prekomernu telesnu masu, a da je svaki peti stanovnik gojazan.
Pojedinci sa gojaznošću su pod povećanim rizikom od brojnih ozbiljnih bolesti i zdravstvenih problema, uključujući:
- visok krvni pritisak
- dijabetes tipa 2
- udar
- anksioznost i depresija
- bolest srca
