Preporučuje se da klistir primenjuje obučeno medicinsko osoblje. Foto: Shutterstock
Klistiranje ili klizma je starinski postupak kojim se leči zatvor. Tečnost se ubrizgava kroz analni otvor u debelo crevo, ako osoba pati od zatvora, pre nekog dijagnostičkog postupka ili lečenja. U fleksibilnu rektalnu sondu ili kateter unosi se rastvor. Stručnjaci naglašavaju da je klistiranje poslednja opcija lečenja ozbiljnog zatvora.
Klistiranje je jedan od najstarijih načina lečenja konstipacije i nekada pomodna terapija koja se predstavlja kao način „detoksikacije“ i oslobađanja digestivnog sistema od štetnih materija. Lekari napominju da postoje bolji načini terapije zatvora, kao što su laksativi, supozitorije i ishrana bogata biljnim vlaknima. Dodaju da se klistiranje preporučuje tek kada nijedan od prethodno pomenutih načina ne daje rezultate.
Gastroenterolog dr Bryan Curtin sa Institute for Digestive Health and Liver Disease at Mercy u Baltimoru kaže da klistiranje ima za cilj da omekša stolicu. Sastojak tečnosti za klistir može biti različit; to može da bude obična voda, natrijum fosfat, slani rastvor, glicerin, mineralna ulja ili mešavina više sastojaka.
– Klistir na bazi fosfora se smatra najmoćnijim, ali svaki je efikasan ako se uradi na pravi način. Klistiranje na bazi ulja izbegavam, većina stručnjaka savetuje klistiranje samo kada je to neophodno i to običnom vodom – kaže dr Curtin.
Gastroenterolog dr Bharat Pothuri iz Memorial Hermann u Hjustonu savetuje pacijentima da pre klistiranja popiju dve velike čaše vode, jer sam postupak može dovesti do dehidracije.
Pacijent leži na stomaku sa savijenim kolenima prema grudima; ako nije u mogućnosti, može ležati na levom boku sa savijenim oba kolena. Potrebno je ostati u tom položaju, preporuka je da se klistir drži pet minuta, sve dok potreba za defekacijom ne postane dovoljno jaka, objašnjava dr Curtin.
Klistir može biti koristan način lečenja teške konstipacije, ali nosi određene rizike i nikako se ne savetuje njegova česta upotreba.
– Učestalo klistiranje može dovesti do anorektalnog bola. Generalno, trebalo bi da izbegavate upotrebu klistira osim ako to ne savetuje lekar – kaže dr Curtin.
Preporučuje se da klistir primenjuje obučeno medicinsko osoblje. Nepravilnosti pri klistiranju mogu da oštete tkivo debelog creva. U najtežim slučajevima moguće je da dođe i do perforacije creva, pokazuju istraživanja. Ukoliko klistir nije sterilan, postoji rizik od infekcije, uključujući čak i sepsu, napominje dr Pothuri.
Starija studija iz 2013. godine beleži da perforacija creva, hiperfosfatemija i sepsa posle upotrebe klistira mogu, u nekim slučajevima, dovesti do smrtnog ishoda. Dugotrajna upotreba klistira može biti uzrok disbalansa elektrolita.
Osobe koje boluju od raka debelog creva, uvećanog, proširenog debelog creva, kao i pacijenti sa aktivnim inflamatornim bolestima creva, treba da izbegavaju klistiranje. Moguće je da se antiinflamatorni lekovi u terapiji proktitisa i kolitisa daju putem klistiranja.
U većini slučajeva lekari savetuju da se konstipacija leči određenim načinom ishrane. Većina stručnjaka preporučuje pojačanu upotrebu biljnih vlakana, koja su prirodni stimulans za crevnu peristaltiku. Ona olakšavaju pokretanje glatkih mišića koji deluju na crevni sadržaj i dovode do normalnog pražnjenja.
Postoje rastvorljiva i nerastvorljiva biljna vlakna koja olakšavaju pražnjenje creva jer uvećavaju masu stolice i vezuju vodu. Savetuje se upotreba brašna od celog zrna pšenice, pšeničnih mekinja, mahunarki, karfiola, orašastih plodova i jabuka. Normalnu crevnu peristaltiku omogućava 20 do 30 grama biljnih vlakana dnevno. Najbolje je da prelazak na ishranu sa više biljnih vlakana bude postepen; nagla konzumacija vlakana može dovesti do nadutosti i neprijatnih gasova.
Voda je neophodna za dobru probavu. Debelo crevo apsorbuje vodu i soli iz tankog creva, prikuplja nesvarene ostatke i pretvara ih u feces (izmet). Uz dovoljne količine tečnosti, stolica postaje mekša i pražnjenje creva je lakše. Ukoliko ne pijemo dovoljno tečnosti, stolica je tvrđa i teže je defekacija, objašnjava dr Curtin.
Opšta preporuka jeste 8 čaša vode dnevno, ali potrebe za vodom su individualne i zavise od telesne težine, pola, starosti i drugih faktora. Moguće je da će nam nakon teže fizičke aktivnosti biti potrebne veće količine vode. Nije potrebno da konzumiramo samo vodu; postoji mnogo vrsta voća i povrća sa povećanim sadržajem vode, a u obzir dolaze i čajevi.
Bitno je da unos tečnosti bude postepen; nije dobro da dehidriramo i potom odjednom unesemo veće količine tečnosti. Alkoholna pića i kofein mogu izazvati dehidraciju, pa je preporuka da ih izbegavamo.
Laksativi kao što je dokusat-natrijum dostupni su u slobodnoj prodaji. Ovi laksativi deluju na konzistenciju stolice, vlaže je i omekšavaju. Najbolje je da se o primeni posavetujemo sa stručnim licem. Prekomerna upotreba laksativa može pogoršati simptome zatvora i ne savetuje se upotreba duža od dve nedelje bez konsultacije sa lekarom.
Fizička aktivnost pokreće peristaltiku. Aerobne vežbe kao što su brzi hod, trčanje i plivanje mogu podstaći probavu. Joga je takođe dobar način da pokrenemo metabolizam i olakšamo pražnjenje creva.
Konstipacija se može uspešno tretirati promenama u načinu ishrane i odgovarajućom fizičkom aktivnošću. Ipak, u nekim slučajevima ukoliko problem traje duže od tri nedelje, posebno ako dođe do pojave krvi u stolici, gubitka težine, povišene telesne temperature ili slabosti, potrebno je da potražimo lekarski savet.