Istraživanja potvrđuju: Način hoda može da bude rani znak autizma

Autizam je neurorazvojno stanje koje utiče na to kako se ljudski mozak razvija i funkcioniše, utičući na ponašanje, komunikaciju i socijalizaciju, ali i na način na koji se čovek kreće i hoda

Način na koji neko hoda od se smatra znakom autizma i smatra se pratećom dijagnostičkom karakteristikom. Autizam je neurorazvojno stanje koje utiče na to kako se ljudski mozak razvija i funkcioniše, utičući na ponašanje, komunikaciju i socijalizaciju. Takođe može da uključi razlike u načinu na koji se čovek kreće i hoda, odnosno hod. „Čudan hod“ ili neuobičajen hod sada je naveden u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje kao prateća dijagnostička karakteristika autizma.

Koji su tipični obrasci hodanja kod osoba sa autizmom?

Preporučujemo

Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje najuočljivije razlike u hodanju među autističnim osobama su:

• hodanje na prstima, hodanje na jagodicama stopala
• hodanje na prstima unutra, hodanje sa jednim ili oba stopala okrenuta ka unutra
• hodanje na prstima "ka spolja"
• hodanje sa jednim ili oba stopala okrenuta ka spolja.

Istraživanja su takođe identifikovala suptilnije razlike. Studija koja sumira 30 godina istraživanja među autističnim osobama izveštava da hod karakteriše:

• sporiji hod
• pravljenje širih koraka
• duže provođenje vremena u fazi „stava“, kada stopalo napušta tlo
• potrebno više vremena za završetak svakog koraka.

Autistične osobe pokazuju mnogo veću ličnu varijabilnost u dužini i brzini svojih koraka, kao i brzini hodanja. Razlike u hodanju takođe se obično javljaju uz druge motoričke razlike, kao što su problemi sa ravnotežom, koordinacijom, posturalnom stabilnošću i rukopisom, a autističnim osobama može da bude potrebna podrška za ove druge motoričke veštine.

Šta utiče na to da se razlikuje način na koji neko hoda?

Razlike u načinu hoda uglavnom su posledica razlika u razvoju mozga, posebno u oblastima poznatim kao bazalne ganglije i mali mozak. Bazalne ganglije su uglavnom odgovorne za sekvenciranje pokreta, uključujući i promenu položaja. One osiguravaju da hod izgleda bez napora, glatko i automatski.

Mali mozak zatim koristi vizuelne i proprioceptivne informacije (da oseti položaj i kretanje tela) da bi prilagodio i tempirao pokrete kako bi održao posturalnu stabilnost. Osigurava da je kretanje kontrolisano i koordinisano.

Razvojne razlike u ovim regionima mozga odnose se na način na koji oblasti izgledaju (njihova struktura), kako funkcionišu (njihova funkcija i aktivacija) i kako „komuniciraju“ sa drugim oblastima mozga (njihove veze). Iako su neki istraživači ukazivali da se autistični hod javlja zbog odloženog razvoja, sada se zna da razlike u hodu traju tokom celog životnog veka. Neke razlike zapravo postaju jasnije sa godinama.

Pored razlika zasnovanih na mozgu, autistični hod se takođe dovodi u vezu sa faktorima kao što su šire motoričke, jezičke i kognitivne sposobnosti osobe. Ljudi sa složenijim potrebama za podrškom mogu da imaju izraženije razlike u hodu ili motorici, zajedno sa jezičkim i kognitivnim teškoćama. Motorna disregulacija može da ukaže na senzorno ili kognitivno preopterećenje i bude koristan marker kako bi osoba mogla da ima koristi od dodatne podrške ili pauze.

Kako se rešava drugačiji način hodanja?

Stručnjaci naglašavaju da ne treba lečiti sve razlike. Umesto toga, lekari primenjuju individualizovan i ciljevima zasnovan pristup. Neke autistične osobe mogu da imaju suptilne razlike u hodu koje su uočljive tokom testiranja. Ali, ako ove razlike ne utiču na sposobnost osobe da učestvuje u svakodnevnom životu, ne zahtevaju podršku.

Autistična osoba će verovatno imati koristi od podrške za drugačiji način hoda ako one imaju funkcionalni uticaj na njen svakodnevni život. To može da uključuje:

• povećan rizik od padova ili česte padove
• teškoće u učešću u fizičkim aktivnostima u kojima uživaju
• fizičke posledice kao što su zategnutost Ahilove tetive i mišiča listova ili povezani bol u drugim oblastima, kao što su stopala ili leđa.

Iako se dosta zna o autističnom hodanju na širem nivou, istraživači i kliničari i dalje traže bolje razumevanje zašto i kada se javlja individualna varijabilnost. Takođe se i dalje utvrđuje kako najbolje podržati individualne stilove kretanja, čak i kod dece dok se razvijaju.