Nije samo zarastanje rane problem: Zašto čirevi na dijabetesnom stopalu zahtevaju terapiju bola?

Iako se dijabetesno stopalo i prateći čirevi u medicinskoj praksi tradicionalno dovode u vezu sa gubitkom osećaja i utrnulošću usled neuropatije, oboleli se zapravo suočavaju sa iznenadnim, teškim i onesposobljavajućim bolovima. Ovi bolovi u velikoj meri ostaju neprepoznati i nelečeni u zdravstvenim ustanovama, pokazuje nova doktorska disertacija istraživačice Anneli Ringblom sa University of Gothenburg.

Čirevi na stopalu javljaju se na tačkama najvećeg pritiska

Čirevi na stopalu, koji nastaju usled oštećenja krvnih sudova i perifernih nerava kod osoba sa dijabetesom tipa 1 i tipa 2, javljaju se na tačkama najvećeg pritiska - peti, prstima i prednjem delu tabana. Učesnici studije opisali su svoj doživljaj na sledeći način:

Preporučujemo

- Promenljiv intenzitet bola jer ispitanici u studiji navode raspon senzacija od konstantnog tinjajućeg bola do osećaja „uboda ili sečenja nožem”

- Bol se javlja bez ikakvog obrasca u toku dana ili noći, što direktno narušava ritam spavanja i onemogućava organizaciju elementarnih dnevnih obaveza.

Pacijenti retko sami iniciraju temu bola 

Istraživanje ukazuje na izražen komunikacijski jaz između obolelih i medicinskog osoblja. Prema svedočenju pacijenata medicinsko osoblje u primarnoj i specijalističkoj zaštiti (lekari, sestre, pedijatrijski terapeuti) fokusira se primarno na sanaciju i zarastanje rane, a retko ispituju nivo bola. Istraživanje je pokazalo da pacijenti retko sami iniciraju temu bola, strahujući da će delovati zahtevno ili opteretiti ionako zauzete zdravstvene radnike. A zbog nedostatka institucionalne terapije bola, oboleli su u najvećem broju slučajeva prinuđeni na samomedikaciju.

- Bol može da bude toliko nesnosan da pojedini pacijenti amputaciju počinju da posmatraju kao jedino olakšanje i spas od patnje, iako je upravo amputacija ishod od kog najviše strahuju - navodi se u istraživačkom radu doktorke Ringblom.

Psihološko opterećenje i svakodnevna izolacija

Pored fizičkog bola, studija naglašava i psihološki teret. Pacijenti počinju da gube poverenje u sopstveno telo, gube sigurnost pri kretanju, u strahu da će svaki korak pogoršati ranu. Dr Ringlbom ističe da svakodnevna nega zahteva rigorozne mere opreza -  previjanje, proveru obuće koja ne sme da ima ni najmanji nabor ili zrnce peska - što kod pacijenata stvara hroničnu anksioznost i osećaj prevelike lične odgovornosti za ishod lečenja.

S tim u vezi, nalazi sa University of Gothenburg naglašavaju hitnu potrebu za izradom standardizovanih kliničkih smernica unutar zdravstvenih sistema, kojima bi se procena i terapija bola integrisale u redovan tretman dijabetičkih ulkusa, umesto da se fokus zadržava isključivo na lokalnom lečenju rane.

(eKlinika.rs)