Plastične flaše za jednokratnu upotrebu, konzerve za hranu i omoti, primeri su uobičajene ambalaže za hranu na bazi plastike koja sadrži mikroplastiku. Zagrevanje hrane u plastičnoj ambalaži, dugo vreme skladištenja i neke vrsta plastične ambalaže utiču na to koliko se mikroplastike nalazi u hrani. Oko 322 miliona metričkih tona plastike proizvedeno je u svetu u 2016. godini, od čega je 60 procenata snabdevalo industriju hrane i pića, pa se tako plastika nalazi i u našem telu, a posebno je opasno ako u kontakt dođu plastika i hormoni.
Najčešće vrste mikroplastike koje dospeju u hranu
Plastika u koju se pakuje hrana, sadrži niz hemikalija, uključujući stabilizatore, maziva, punila… Izlaganje nekim faktorima okoline, kao što je toplota, uzrokuje da se ova plastika razbije na manje fragmente zvane mikroplastika, koji onda „migriraju“ u hranu.
Hemikalije mikroplastike prisutne u hrani su mešavina onih koje proizvođači namerno dodaju, kao što su punila i stabilizatori, i onih koje se akumuliraju kao nusproizvodi, kao što su ostaci i nečistoće. Uobičajena mikroplastika u hrani uključuje:
Bisfenol A (BPA): Proizvođači koriste ovaj plastifikator za pravljenje polivinilhlorida,“roditeljske“ plastike mnogih proizvoda.
Dioksin: Ovo je nusproizvod koji se dobija pri proizvodnju herbicida i izbeljivanju papira, koji zagađuju životnu sredinu.
Ftalati: Oni čine plastiku fleksibilnijom, transparentnijom i izdržljivijom i prisutni su u mnogim vrstama ambalaže za hranu.
Polietilen i polipropilen: Oni čine ambalažu laganom i izdržljivom i najčešća su plastika prisutna u hrani i životnoj sredini.
Plastika i hormoni ne idu zajedno
Naučnici smatraju da je najmanje 15 hemikalija koje proizvođači koriste za proizvodnju plastične ambalaže endokrini disruptori. Endokrini disruptori su strukturno slični nekim hormonima u telu kao što su estrogen, testosteron i insulin i oponašaju i ometaju njihove prirodne funkcije, što dovodi do štetnih efekata na zdravlje i povećava rizik od hroničnih stanja.
Istraživanja su pokazala da izloženost BPA igra ulogu u neplodnosti kod muškaraca i žena, kao i u razvoju sindroma policističnih jajnika. BPA se „takmiči“ sa estrogenom i testosteronom za njihove receptore, smanjujući količinu ovih hormona dostupnih za reproduktivno zdravlje.
Istraživanja dalje pokazuju da dugotrajno izlaganje mikroplastici koja ometa endokrini sistem povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 i bolesti srca. Zato, plastika i hormoni, nikako ne bi trebalo da dolaze u „dodir“.
Stručnjaci povezuju viši nivo dioksina, ftalata i krvnog pritiska sa stanjima upale, insulinskom rezistencijom i gojaznošću, značajno povećavajući verovatnoću za dobijanje dijabetesa tipa 2. Istraživanja su pokazala da mikroplastika u hrani štetno utiče na zdravlje i povećava rizik od hroničnih stanja isto kao i neuravnotežena ishrana.
Plastika „ruši“ imunitet
Studija iz 2020. godine otkrila je da veće izlaganje mikroplastici dovodi do lošeg zdravlja creva i, shodno tome, oslabljenog imuniteta. Creva igraju važnu ulogu u imunitetu, sa 70-80 procenata imunih ćelija u crevima. To znači da svako stanje koje utiče na zdravlje creva ometa i imunitet.
Uporno izlaganje mikroplastici u crevima je toksično za imune ćelije, izazivajući disbiozu – poremećaj crevne mikrobiote i dovodi do prekomernog rasta „loših“ bakterija. Istraživanje povezuje disbiozu sa razvojem stanja kao što je Parkinsonova bolest. Štaviše, površina mikroplastike može da sadrži štetne bakterije koje dodatno ugrožavaju imunitet.
Koliko smo izloženi mikroplastici
Mikroplastike ima u izobilju u životnoj sredini, što naučnici pripisuju masovnoj globalnoj proizvodnji plastike i široko rasprostranjenom zagađenju. Istraživanja sugerišu da prosečna osoba u SAD tokom jedne godine, u organizam unese preko 50.000 čestica mikroplastike samo iz hrane.
Ova brojka se povećava na procenjenih 90.000 kod onih koji redovno konzumiraju vodu iz plastične ambalaže i na 120.000 kada se uzme u obzir udisanje mikroplastike iz neprehrambenih izvora. Autori studije iz 2019. godine identifikovali su u proseku 20 grama mikroplastike na 10 grama uzoraka stolice od osam učesnika. Ovi nalazi sugerišu da je količina mikroplastike sa kojom ljudi dolaze u kontakt i konzumiraju mnogo veća nego što su stručnjaci očekivali.
Kako da se smanji izloženost
Iako eliminisanje izloženosti mikroplastici možda nije moguće, može se pokušati sa smanjenjem količine mikroplastike sa kojom se dolazi u kontakt i koja se konzumira. Evo nekoliko saveta: ograničite visoko obrađenu hranu, jer istraživanja povezuju potrošnju visoko obrađene hrane kao što su hamburgeri, gotova jela, pomfrit, sladoled, gazirani napici i konzervirana hrana sa višim nivoima mikroplastike ftalata u telu. Ovaj efekat je izraženiji kod dece.
Stručnjaci objašnjavaju da nizak nutritivni kvalitet visoko prerađene hrane, u kombinaciji sa štetnim efektima koje ima mikroplastika u hrani, može biti odgovoran za razvoj hroničnih stanja, uključujući bolesti srca.
Češće birajte minimalno prerađenu hranu i ograničite ili eliminišite visoko prerađenu hranu iz svoje ishrane. Ovo će pomoći u smanjenju nivoa mikroplastike u endokrinom sistemu, pa će samim tim plastika i hormoni biti manje u dodiru.
Izaberite ekološku ambalažu, jer korišćenje ekološki prihvatljivog pakovanja smanjuje izloženost i „migraciju“ mikroplastike u zalihama hrane. Preporučljive ekološke ambalaže su: staklene posude za skladištenje i staklene boce za vodu, kutije od nerđajućeg čelika i posude za vodu za višekratnu upotrebu, kutije, činije, pribor i tegle za skladištenje od stakla ili bambusa.
Koristite staklene ili nerđajuće boce za vodu
Izloženost mikroplastici je skoro dva do tri puta veća kod onih koji vodu piju iz plastičnih boca nego kod onih koji koriste alternativne boce za vodu. Ovo može biti zbog činjenice da toplota i duže vreme skladištenja koji mogu biti uobičajeni za flaširanu vodu povećavaju migraciju mikroplastike iz ambalaže u hranu i vodu. Zamenite plastične flaše i čaše, staklenim.
