Dr Rajko Hrvačević: Danas hroničnu bubrežnu bolest najčešče uzrokuju povišen krvni pritisak i dijabetes melitus Foto: Privatna arhiva/ Shutterstock
Hronična bubrežna slabost ili hronična bubrežna insuficijencija je progresivna bolest, koja izaziva iznenadan prestanak rada bubrega što može da se dogodi za samo nekoliko sati ili dana. Nastaje kao posledica postepenog, progresivnog i nepovratnog oštećenja bubrega, koje traje tri i više meseci, bez obzira na uzrok. Hroničnu bubrežnu slabost uzrokuju brojna oboljenja, a ukoliko se ne leči nekom od metoda za zamenu bubrežne funkcije – bolest ima fatalan ishod.
Sindrom hronične bubrežne slabosti karakteriše zadržavanje brojnih uremijskih toksina, koji se normalno eliminišu putem bubrega, poremećajima u volumenu i sastavu telesnih tečnosti i elektrolita, poremećajima acidobaznog sastava kao i disbalansom mnogih hormona. U početnim stadijumima bolesnici praktično mogu da budu bez ikakvih simptoma tako da se bolest često otkiva slučajno, putem laboratorijskih pretraga.
– U odmaklom stadijumu hronična bubrežna slabost može da izazove zamor, gušenje, mučninu, sivo žućkastu boju kože, otoke, poremećaje stanja svesti, bolove, grčeve i brojne druge poremećaje. Hroničnu bubrežnu slabost uzrokuju brojna oboljenja, uključujući različita upalna stanja kao što su glomerulonefritisi, pijelonefritisi, intersticijski nefritisi, metaboličke bolesti poput šećeren i gihta, nasledne bolesti (policistična bolest bubrega), sistemske bolesti vezivnog tkiva kao što su lupus i vaskulitisi, kalkuloza bubrega i mokraćnog trakta, hematološke bolesti, kongenitalne anomalije urinarnog trakta, Balkanska endemska nefropatija i druga oboljenja – objašnjava za eKlinika portal internista-nefrolog sa dugogodišnjim iskustvom na polju dijalize i transplantacije bubrega profesor dr Rajko Hrvačević, nekadašnji zamenik načelnika Vojnomedicinske akademije (VMA).
Ipak, dr Hrvačević naglašava da danas hroničnu bubrežnu bolest najčešče uzrokuju povišen krvni pritisak i dijabetes melitus, posebno u razvijenim zemljama sveta.
Klinička slika hronične bubrežne slabosti zavisi od uzročnog oboljenja i stadijuma hronične bubrežne slabosti. U početnim stadijumima hronične bubrežne slabosti, kada bolesnici ne osećaju nikakve simptome, bolest se obično otkiva uglavnom putem laboratorijskih pretraga – patološkog nalaza u mokraći ili povišenog serumskog kreatinina.
– Nekada je prvi znak hronične bubrežne slabosti povišen krvni pritisak pa je neophodno da svi pacijenti sa hipertenzijom budu podvrgnuti laboratorijskim pregledima i da se zavisno od nalaza jave na pregled nefrologa. Drugi simptomi, koji mogu da ukažu na hronično oštećenje bubrežne funkcije su učestalo mokrenje, mokrenje tokom noći, suvoća usta i pojačana žeđ, kao i promene u količini i izgledu mokraće (bleda penušava mokraća ili prisustvo krvi u mokraći), slabinske bolovi i otoci delova tela – objašnjava dr Hrvačević.
Kako kaže, u odmaklom stadijumu hronične bubrežne slabosti (vrednosti klirensa kreatinina manje od 15 ml/min) praktično nema organskog sistema u našem telu koji ne može da bude pogođen. Najčeće se javlja zamor, gušenje, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, svrab kože i pojava kožnih krvarenja, sivo žućkasta boja kože, otoci tela, poremećaji stanja svesti, iritabilnost, usporen misaoni tok, bolovi u kostima, grčevi u mišićima, gubitak libida i potencije, poremećaji menstrualnog ciklusa… A, ukoliko se ne pristupi lečenju nekom od metoda za zamenu bubrežne funkcije kao što je hemodijaliza, peritoneumska dijaliza ili transplantacija, dr Hrvačević naglašava da bolest može da ima fatalan ishod.
Dr Rajko Hrvačević objašnjava da se dijagnoza hronične bubrežne bolesti i slabosti postavlja na osnovu laboratorijskih analiza koje pokaziju povišenu vrednost serumskog kreatinina, patološki nalaz u urinu, u smislu postojanja povećane količine belančevina u mokraći i prisustva eritrocita, leukocita ili cilindara u sedimentu urina. Uz to se obavezno radi ultrasonografski pregled bubrega, koji može da pokaže smanjenje bubrega ili redukciju bubrežnog parenhima, ali i druge abnormalnosti kao što je zastoj mokraće u bubrezima, prisustvo cističnih formacija, kamenaca, tumorskih formacija.
Zahvaljujući kolor dopler ehoangiografiji, danas je, kako ističe, moguće proceniti cirkulaciju krvi u bubregu što je od posebne važnosti kod ispitivanja uzroka povišenog krvnog pritiska, ali i za prognozu hroničnog oštećenja bubrega. Zavisno od inicijalnih nalaza pacijenta je potrebno uputiti na dalje nefrološko ispitivanje sa ciljem da se postavi konačna dijagnoza i odredi terapija.
– Lečenje hronične bubrežne slabosti podrazumeva lečenje osnovne bolesti, koja je dovela do to stanja, u meri u kojoj je to moguće, lečenja njenih komplikacija i priduženih oboljenja, koja negativno utiču na progresiju hronične bubrežne slabosti i dijetu. U tom smislu jako je bitna dobra kontrola povišenog krvnog pritiska čije vrednosti treba da budu normalne ili manje od 130/80 mmHg. Od lekova se koriste ACE inhibitori ili blokatori AT receptora, koji pored smanjenja pritiska, imaju i zaštitni efekat na preostale zdrave funkcionalne delove bubrega i mogu da smanje količinu belančevina koja se gubi mokraćom. Međutim, kod većine pacijenata za dobru kontrolu povišenog krvnog pritiska neophodna je kombinacija ovih lekova sa drugim grupama lekova kao što su antagonisti kalcijum, beta blokatori i drugo – kaže za eKlinika portal nefrolog profesor dr Rajko Hrvačević.
Posebnu pažnju, kako naglašava, treba da obrate pacijenti koji imaju šećernu bolest. Kod njih je važno postizanje dobre kontrole nivoa glukoze u krvi, odnosno održavanje koncentracije glikoziliranog hemoglobina (hemoglobin A1C) manjom od 7 procenata. Sada je, kako navodi dr Hrvačević, na raspolaganju nova grupa lekova – SGLT2 inhibitori, koji pored smanjenja nivoa glukoze u krvi, imaju i zaštitno dejstvo na bubrega. Prema najnovijim studijama, kod pacijenata sa šečenom bolešću, ovi lekovi mogu da smanje rizik razvoja hronične bubrežne slabosti za oko 30 odsto, odnosno da značajno uspore progresiju već postojeće hronične bubrežne slabosti.
– U odmaklim stadijumima bolesti jako je bitno regulisati nivo fosfata u krvi što se, pored dijete, postiže i primenom takozvanih helatora fosfora, odnosno vezivača fosfora u probavnom trakt, koji smanjuju resorpciju fosfora unetog hranom. Danas su nam na raspolaganju brojni nekalcijumski vezivači fosfora (lantan karbonat, sevelamer i dr.) koji su su znatno bezbedniji u pogledu izbegavanja kalcifikacija krvnih sudova i srčanih zalistaka, ali su nažalost i znatno skuplji. Blagovremena korekcija nedostatka vitamina D, koja praktično uvek prati odmakle stadijume hronične renalne slabosti takođe je od velike važnosti, posebno za izbegavanje komplikacija na skeletnom sistemu – priča nam dr Rajko Hrvačević.
Anemija je, kako dodaje, redovan pratilac hronične renalne slabosti i ona danas može uspešno da se koriguje primenom različitih preparata gvožđa i lekova, koji stimulišu koštanu srž na produkciju crvenih krvnih zrnaca. Postoji više preparata na tržištu i oni se uglavnom koriste u vidu injekcije, koje se daju potkožno na 7 ili 15 dana. U odmaklim stadijima bolesti javlja se i acidoza (pojačana kiselost krvi) koje se koriguje primenom bikarbonata.
Pacijenti sa hroničnom bubrežnom slabošću uvek treba da se konsultuju sa internistom ili nefrologom u slučaju da treba da uzimaju neke nove lekove. To je neophodno kako bi lek bio bezbedan i kako bi se njegova doza prilagodila stepenu bubrežne slabosti, jer, mnogi lekovi se izlučuju preko bubrega, pa neprilagođena doza može da dovede do njihove akumulacije u krvi sa ispoljavanjem brojnih neželjenih efekata.
– Posebno treba obratiti pažnju na lekove koji se uzimaju bez lekarskog recepta, kao što su nesteroidni antireumatici (diklofenak, ibuprufen i dr. lekovi iz ove grupe), aminoglikozidni antibiotici (amikacin, gentamicin) te inhibotori protonske pumpe (omeprazol, panoprazol i dr.), odnosno lekovi za smanjenje gorušice, a za koje ima sve više podataka o nepovoljnom uticaju na bubrežnu funkciju. Jodni kontrasti, koji se danas često koriste kod radioloških pregleda (CT, intravenska urografija) mogu da imaju toksičan efekat na bubrege i da dovedu do pogoršanja hronične bubrežne slabosti, posebno kod bolesnika sa odmaklim stadijumima bubrežne slabosti i kod pacijenata sa oštećenjem bubrega koje je uzrokovano šćernom bolešću – naglašava u razgovoru za eKlinika portal internista-nefrolog profesor dr Rajko Hrvačević.