Briljantan komičar i dramski glumac, ali i jedan od najboljih ljudi među holivudskim zvezdama - tako su Robina Vilijamsa opisivale kolege, prijatelji i fanovi Foto: Shutterstock
Svet je zanemeo kada je pre 10 godina stigla vest da je čuveni glumac Robin Vilijams (Robin Williams) izvršio samoubistvo. Prva nagađanja vodila su ka depresiji, bilo je čuđenja, neverice, tuge. Nedugo zatim njegova udovica Suzan Šnajder Vilijams (Susan Schneider Williams) otvorila je Pandorinu kutiju glumčevog složenog zdravstvenog stanja.
Nakon što je čuveni glumac, briljantni komičar ali i kreator izvanrednih dramskih likova Robin Vilijams preminuo u avgustu 2014. godine, mnogi su imali štošta da kažu o njemu. Bilo je očekivanih spekulacija o tome zašto bi jedan izuzetno voljen i naizgled zdrav holivudski glumac okončao svoj život u 63.godini digavši ruku na sebe, pri čemu su neki sa sigurnošću tvrdili da je bio u depresiji ili da je podlegao nekim starim porocima i zavisnostima.
Drugi su govorili o Vilijamsu kao komičarskom geniju (kultne uloge u filmovima „Mork i Mindi“, „Gospođa Dautfajer“, „Kavez za ptice“, „Aladin“), briljantnom dramskom glumcu („Društvo mrtvih pesnika“, „Buđenja“, „Dobri Vil Hanting“, „Fotografija za jedan sat“), ili kao o nekom ko je bio i jedno i drugo („Dobro jutro, Vijetname“, „Kralj ribara“).
Jedna stvar u kojoj su se svi složili bila je da je imao izvanredan um. Komičari su tvrdili da niko na sceni nije brže razmišljao od Vilijamsa. Oni koji su sa njim pravili filmove rekli su da nikada nije uradio isti kadar dva puta. Uvek je improvizovao i svaki put bivao sve smešniji ili karakterniji.
Uz to, Vilijams je bio čovek koji je umeo srdačno da zagrli potpuno nepoznate osobe na ulici koje bi mu rekle neku lepu reč. Kao takav, ostao je redak primer holivudske veličine ali i skromnosti, emotivnosti i ljudskosti.
U dokumentarnom filmu Marine Zenovich iz 2018. godine pod nazivom „Uđi u moj um“, prikazan je jedan od starih Vilijamsovih intervjua u kome je odgovorio na pitanje ima li strahove.
– Pretpostavljam da se bojim da moja svest ne postane ne samo otupela, već i kao kamen. Da ne mogu da se pokrenem – kao da je nešto naslutio veliki glumac.
Tek nakon njegove smrti lekari su uspeli da ustanove da su se Vilijamsovi najveći strahovi obistinili. Naime, autopsija je otkrila da je patio od teške demencije s Levijevim telima (Lewy body dementia/ LBD). Vilijams je već imao dijagnostikovanu Parkinsonovu bolest.
Suzan Šnajder Vilijams, njegova udovica kaže da nije bila iznenađena kada su joj lekari saopštili da je njen voljeni suprug imao Levijeva tela u celom mozgu i moždanom stablu.
– Nisam ni znala šta su Levijeva tela, ali sam rekla da nisam iznenađena. Činjenica da je nešto infiltriralo svaki deo mozga mog muža. To je imalo nekog bolnog, ali savršenog smisla – kazala je Šnajder Vilijams.
Robin Vilijams sa porodicom Foto: Shutterstock
Levijeva tela su abnormalne količine proteina koje se skupljaju u moždanim ćelijama i smatra se da su odgovorne za 10 do 15 odsto slučajeva demencije. Osobe sa demencijom s Levijevim telima (LBD) obično doživljavaju, pored ostalog, anksioznost, gubitak pamćenja, halucinacije i nesanicu. Kod glumca su se, međutim, ovi simptomi „ukrstili“ sa Parkinsonovom bolešću.
Nakon što je dobila dijagnozu i objašnjenje, Šnajder Vilijams se posvetila rušenju zabluda o smrti muža i edukovanju drugih o ovoj još uvek relativno malo poznatoj bolesti mozga. Želela je da ispriča kroz šta je njen muž prošao dok su oboje bili nesvesni da pati od LBD-a.
Naime, udovica je odlučila da snimi emotivan dokumentarni film „Robinova želja“ u u kome detaljno objašnjava odnos između Parkinsonove bolesti, LBD-a i Alchajmerove bolesti, iz ličnog iskustva. Pre svega, govori o tome kako LBD često može biti pogrešno dijagnostikovana kao jedna od druge dve bolesti koje je imao njen suprug.
– Da moj muž nije bio poznat, ne bih se upuštala u ovo. Ali, bilo je toliko nesporazuma i laži o tome šta mu se dogodilo i o njegovim bolestima o kojima se nije znalo ništa. Zato je ovo delovalo kao ispravna stvar, jer je mnogo ljudi koji sa njima žive a lutaju kroz mračan tunel – kaže ona.
Suzan Šnajder Vilijams nije neurolog niti filmski stvaralac, već umetnica. Želela je da najbolje obavi ovu svoju „ulogu“. U filmskom kadru iza nje je platno na štafelaju, kao da je sve postavljeno za novu sliku. „Naslikala“ je u ovom filmu njihov život i veliku ljubav.
– Robin i ja smo obožavali da idemo u muzeje zajedno. On je bio veliki ljubitelj istorije, mnogo je čitao, bio informisan. Ljudi su pretpostavljali da je onakav kakav je bio na sceni bio i kod kuće, ali da budem jasna: nikada se ne bih udala za nekog takvog. Dakle, nije pravio nerazumne šale niti mi se obraćao i improvizovao različitim glasovima dok je pravio supu. Čovek kod kuće, moj muž, bio je tih, kontemplativan, intelektualac. Stand-up komedija i gluma, to je bio njegov posao – ispričala je udovica.
Šnajder Vilijams je upoznala Robina krajem 2007. godine kada je slučajno svratila u lokalnu prodavnicu kompjuterske opreme. Ušla je, videla ga i pomislila da je to Robin Vilijams. Kada je izlazila, slučajno ga je ponovo pogledala, a on joj se smešio. Nešto joj je reklo da je u redu da ga pozdravi.
– Nosio je kamuflažni print pa sam rekla: „Kako ti ide s tom kamuflažom?“, na šta je odgovorio: „Ne baš dobro – pronašla si me.“
Četiri godine kasnije su se venčali. To je bilo njegovo treće a njeno drugo venčanje. Živeli su u okrugu Marin sa njena dva sina iz prethodne veze. Samo dve godine kasnije, simptomi su počeli.
U početku se Vilijams žalio na bolove u stomaku. Zatim je ruka počela da mu drhti i imao je užasnu nesanicu. Ono što je supruga primetila kao još izraženije bila je njegova sve veća anksioznost.
– Bilo je veoma neobično za Robina da bude toliko paranoičan. I to je bio početak desetomesečnog ritma sve jačih simptoma. Kod demencije sa Levijevim telima simptomi ne dolaze odjednom, oni se menjaju i kombinuju, tako da su neverovatno zbunjujući za pacijenta i njegovatelja – opisuje Suzan Šnajder Vilijams.
Neki od najdirljivijih delova filma „Robinova želja“ su intervjui s ljudima s kojima je Vilijams radio pred kraj svog života. David E. Kelly, koji je kreirao sitkom „The Crazy Ones“ u kojem je Robin glumio, opisuje kako je morao da krije drhtavu ruku u džepu. Shawn Levy, režiser „Noći u muzeju“, seća se kako mu je Vilijams rekao: „Ovo više nisam ja“, dodao da je bilo očito da njegov mozak više nije funkcionisao istom brzinom i da je radost nestala.
Početkom maja 2014. godine Robinu je dijagnostikovana Parkinsonova bolest. Tada je to saopštio i svojoj deci (imao je sina Zaka iz prvog braka, ćerku Zeldu i sina Kodija iz drugog). Ali, Parkinsonova bolest nije zaista objasnila paranoju, deluzije, blagu depresiju i anksioznost, od kojih se većina, kako kaže udovica Šnajder Vilijams tretirala kao „sporedna stvar“, a ne kao deo povezanog neurološkog problema. Kada je Vilijamsovo ponašanje postalo toliko ekstremno, on i njegova supruga odlučili su da odu u neurokognitivni centar za testiranje. Nedelju dana pre nego što je trebalo da odu, Vilijams je izvršio samoubistvo.
– Mislim da nije želeo da ide. Verovatno da je pomislio da će ga tamo negde zatvoriti i da nikad neće izaći – pričala je udovica slomljena tugom.
Nakon što je Williams preminuo, naširoko se izveštavalo da je patio od depresije, alkoholizma ili oba problema. Za Šnajder, to pokazuje „kako mi kao civilizacija nemamo kulturu da govorimo o depresiji na isti način kao o bolestima mozga“. Udovica Vilijams mišljenja je da je depresija simptom LBD-a i nije povezana s psihologijom, zapravo, da je njen koren u neurologiji.
– Njegov mozak se jednostavno raspadao. Ranije se borio sa zavisnostima, ali to ovaj put nije bio problem. Nakratko se prijavio u jedan rehabilitacioni centar 2014. godine, ali to je bilo da uzme malo vremena za sebe, meditira, i dublje se posveti oporavku. Robin je bio čist i trezan osam godina kada je preminuo. Bila sam besna kada su mediji rekli da je pio, jer znam da postoje ljudi koji su se oporavljali i gledali na njega kao na uzor, ljudi koji su se borili s depresijom i ugledali se na njega kada se iz problema izdigao. Oni zaslužuju da znaju istinu – jasna je Šnajder Vilijams.
Još od svog proboja u svet glumačkih legendi kao nežni vanzemaljac u seriji „Mork i Mindi“, Vilijams je u javnosti izazivao osećaj naklonosti i ljubavi. Vest o njegovoj smrti izazvala je talas globalne tuge koji je nadmašio uobičajene reakcije na smrt poznate ličnosti. Delom je to bilo zbog šoka, ali uglavnom zbog samog Vilijamsa i emocije koju je nosio.
Dok drugi izrazito uspešni komičari često deluju oštro, neuravnoteženo pa i histerično, Vilijams je posedovao izuzetno šarmantnu nežnost i ranjivost. U kombinaciji s inteligencijom i samosvešću delovao je mudro, a opet neobično pristupačno. Njegove duhovite opaske o zavisnosti („Kokain je Božji način da vam kaže da imate previše novca“) i depresiji („Zapamtite, samoubistvo je loše trajno rešenje za privremeni problem“) postale su omiljene izreke. Nažalost, nije uspeo da ih primeni na sebe, a njegova supruga nema dilemu da su za to odgovorne bolesti.
Nakon njegove smrti, lekari su bili šokirani količinom Levijevih tela koja su se nakupila u Vilijamsovom mozgu. Neki su ovaj slučaj opisali jednim od najgorih koje su ikada video.
Iako nije lekar i svesna je direktnosti onoga što tvrdi, Suzan Šnajder Vilijams je sigurna da je demencija sa Levijevim telima dovela do samoubistva njenog muža. Međutim, stručnjaci za demenciju s kojima sam razgovarala, iako saosećaju sa njom, kažu da je nemoguće napraviti direktnu vezu između te dve bolesti.
– LBD može biti razarajuća dijagnoza, ali ako ljudi dobiju pravu podršku i tretman, mogu imati dobar kvalitet života više godina – rekla je Rachel Thompson iz Dementia UK i Lewy Body Society.
Nažalost, Robin Vilijams nikada nije dobio dijagnozu, samim tim ni lečenje, a sve je rezultiralo tragičnim ishodom koji je rastužio svet.