Moraš prvo sebi da priznaš da je alkoholizam bolest, savetuje Rođa, zalečeni alkoholičar

Rodoljub Rođa Bojanić (41) razgovarao je sa nama na svoj „7. rođendan“, odnosno na dan kada je pre tačno 7 godina zvanično ostavio alkohol i prestao da pije. Sada mu se, kako kaže, kao zalečenom alkoholičaru vratila životna radost, pun je planova, ali i neizmerne snage da sa svima, možda i previše iskreno, putem društvenih mreža, podeli svoje iskustvo kako bi i druge motivisao da izađu iz tog užasa alkoholizma.

Lepo detinjstvo i tinejdžersko doba uz brojne školske uspehe, sport i muziku

Rodoljub je bio povučeno i stidljivo dete. Voleo je da se igra i bio dobar đak. Priča nam da je zahvaljujući starijoj sestri, još pre prvog razreda, znao da čita i piše, ali i da rešava neke matematičke zadatke. U osnovnoj je bio đak generacije. Vukovac, i neko ko je predstavljao školu na takmičenjima, najviše iz matematike. U Čalmi, gde inače živi, najbolje đake put uglavnom vodi do mitrovačke Gimnazije, pa je to bio slučaj i sa njim. Upisao je prirodno-matematički smer. Inače, u tom periodu je trenirao odbojku i bio vrlo uspešan. Ko zna bar nešto o ovom sportu, jasno mu je šta znači kada se kaže da je ta sjajna generacija osvojila ligu bez izgubljenog seta i igrala Finale Kupa Vojvodine za kadete, protiv OK Vojvodina.

Zbog svoje ljubavi prema sportu upisao je DIF u Novom Sadu, lagano, kako kaže, dao uslov za drugu godinu i krenuo da sluša predavanja. Naglašava da je jako voleo Yu Rock i „kopao“ od osnovne škole po kasetama sa muzikom Azre, Haustora, Idola, Partibrejkersa, Riblje Čorbe, Balaševića, Atomskog Skloništa, EKV, Električnog Orgazma, Discipline kičme… Pa i Zabranjenog Pušenja i Bijelog Dugmeta, Ramba Amadeusa… Naizgled jedna sasvim lepa, „regularna“ i perspektivna mladost naočitog momka.

„Onda su došle devedesete, tužne i nesrećne…“

Život, takav kakav je bio u tom trenutku, i onaj oko nas, ali i lično njegov, međutim, spremio je za Rođu neka druga iskušenje i imao druge planove.

– Mene je tada bolelo stanje u kući. Mnogo me „boleo“ otac, njegov odnos prema pokojnog majci. Ne krivim ja njega za ovo… Okretanje alkoholu je samo moje, moja bol. Život me boleo. Mene je često „pritiskalo“ stanje u državi. Mislim, te devedesete su me bolele. Odrastanje uz Slobu, bombardovanje, ubistvo Đinđića… Slobodno ubaci Disovu pesmu, biće ti moje stanje razumljivije – priča mirno, i poput neke lične posvete govori delove stihova čuvene pesme:

„Ne marim da pijem

Al’ sam pijan često

U graji bez druga

Sam kraj pune čaše…

I pritisne očaj,

Sam, bez svoje volje

Ceo jedan život

I njime se kreće

A urlik ga prolama

Neće biti bolje

Nikad

Nikad bolje

Nikad biti neće…

Ja se svemu smejem

Pa me sve i boli…

Ne marim da pijem…

Al’ zaželim

Da sam pijan dovek.

Tad ne vidim porok

Društvo gde je čama

Tad ne vidim ni stid

Što sam i ja čovek.“

Nema jednostavnog odgovora na pitanje kako je otvorena prva flaša rakije

Imao je 27 godina i tada ga je, priča, stiglo sve:

– Otvorio sam prvu litru rakije. Nemam opravdanje. Moj otac mi je govorio da sam mogao upisati i završiti, na primer japanski, pa iz svog tog mog besa postati nekakav prevodilac, otići odavde, preseliti se ako me ovde „žulja“, a da sam se ja umesto toga okrenuo alkoholu… Ne znam zašto sam to uradio. Valjda, da se sklonim od svega. Mislim da je to tada bila moja slabost. Sigurno slabost… Ne umem bolje da odgovorim na ovo pitanje. Možda je ovo i dovoljno…

Alkohol razara život, ponižavaš se i povređuješ sve u okruženju, iako to ne želiš

Pitali smo ga da li je tada, u potpunom odsustvu racionalnog razmišljanja, uopšte imao svest o tome šta radi i sebi, ali i ljudima u okruženju.

– Sve je to mnogo teško i iznova se proživljava. Odbijaš od sebe one koji te vole i žele dobro. To je možda bilo i najgore u mom alkoholizmu. Jetra se da i oporaviti, a ove stvari zauvek bole. Ponižavaš samog sebe dok si zaboden za šank ceo dan i čekaš da drugi časte glupu rakiju. Častio sam i ja, takav sam jednostavno, pa kada imam ja – imaju i svi. Ali, ti dani kada se vucaraš po ulici čekajući da ti neko plati piće… To ja sebi ne opraštam. To, da te rođena majka moli da prestaneš da piješ. To, da sramotiš i sebe i sebi bliske, se nekako zauvek uvuče pod kožu – priseća se Rođa.

Od kada ne pije, dosta toga je iz doba aktivnog alkoholizma i zaboravio, ali neke stvari, priznaje, ne može:

– Nanosio sam bol bliskima, odbijao pomoć dobrih ljudi. Okrenuo ceo svet protiv sebe. Krivio sudbinu. Iako uopšte nije lako savladati fizičke krize, nemerljivo su teže one psihičke, kada se boriš sam sa sobom. To je alkohol – ako ne rešiš da prestaneš da piješ, ti ne vidiš da SAM SEBI KROJIŠ LUDAČKU KOŠULJU.

Ništa ne može da poništi izgovorene reči, pamte se samo ispijeni litri

– Danas ponekad sanjam da se opijam, pa se budim u košmarnim snovima u po’ noći, znojav i zadihan. Strašan je to intenzitet bio… Zamisli litru rakije ili druge žestine dnevno, pa tako 45 dana… Nit’ jedeš, nit’ spavaš, nit’ šta radiš… Piješ. To je sve što od nekih meseci pamtiš. Sam sa čašicom ispred sebe. Samo dolivaš. Iako je bilo i prilika i situacija da spašavaš druge od sebe samog, zauvek ostaju one uvrede i ružne reči onim dragima koje ne misliš da kažeš, već samo pijan umeš da ih izgovoriš. I zarađenu alkoholnu epilepsiju sam prošao i preboleo, ali ono izgovoreno u pijanom stanju nikad neću – bolno iskreno priča Rođa za naš portal.

Podršku da alkohol ostavi je imao, ali je, kaže, nije prihvatao. Za mnoge stvari krivi oca, a opet, ne može da ne kaže da kada nikog nije bilo – on je ipak bio tu kada treba.

– Kada sam sam rešio da odem u bolnicu i ostavim alkohol, obnavljalo se poverenje i mnogi su mi ponovo prišli. A neki nisu, evo, ni posle 7 godina, oprostili – kaže, bez detaljisanja.

Kako je pala odluka o lečenju i koliko je važna uloga lekara i terapeuta

Sedeo je sam u sobi sa punom flašom i shvatio, priseća se, da – dalje nema. Da će, ako nastavi tako, vrlo verovatno brzo umreti, u velikim mukama – i to sam.

– Jednostavno sam odgurnuo flašu, smogao hrabrosti da dočekam zoru i odem lekaru po pomoć. Želim da ostavim alkohol, a ne mogu sam, rekoh i pitah ima li rešenja. Doktorica je rekla da ima, ali da je potrebno da sarađujem. Znaš, psihijatar je to, dobro mi je dočarala to da čarobni štapić u ovom slučaju ne postoji. Ona je jednostavno rekla da kod nje na psihijatriji, u Sremskoj Mitrovici, nema više smisla ležati. Uspostavila mi je dijagnozu i terapiju, povratila me iz mrtvih, a nakon mesec i po dana ja počnem opet da pijem. Zato me dobro „studirala“ i pitala želim li ja zaista to – da ostavim alkohol, zauvek. Rekla mi je da Beograd ima Drajzerovu i Palmotićevu, južna Srbija Niš ili nešto tako, a Vojvodina ima Kovin i Vršac. Na moje pitanje gde je od ta dva mesta bolje, odgovorila je da je to „tamo gde se javi prvi prazan krevet“. Tako se desilo da Kovin za mene bude rešenje – vraća Rođa film na trenutke koji su mu, bez preterivanja, spasili život.

U Kovinu je njegov „proces“ trajao 110 dana i ističe da je uloga doktora, psihologa, psihijatra, alkohologa, terapeuta i same medicine, kao nauke, u njegovom slučaju ogromna. Na bazi medicine je lečen, i danas ima terapiju i redovne kontrole kod psihijatra.

Suština je priznati sebi da imaš problem i sarađivati sa doktorima, čak i kada se sa njima ne slažeš

Naš sagovornik priča da poznaje alkoholičare čvrste volje koji potpuno sami jednog dana jednostavno prestanu da piju, bez doktora, nauke i pomoći, da su retki, ali vrlo značajni. Zna i čoveka koji je pio isto tako pakleno, kao i Rođa, koji je jednog jutra ustao i video svoj auto na ćupriji. Nije se sećao kako se dovezao. Nije se sećao ničega, samo je pomislio: „Pa ja sam mogao nečije dete zgaziti i ostaviti…“ i – ostavio je alkohol tog jutra.

Govoreći o sebi potpuno iskreno i ogoljeno, kaže da je bitno reći i da je pre alkoholizma, u nekoliko navrata, lečen u dispanzerima za mentalno zdravlje, najpre na VMA kao mladi, buntovni vojnik koji je u vojsci do tada proveo tek dva meseca. Lečen je antipsihoticima i antidepresivima. Međutim, kada je „spao“ na život bez tableta, živeo je normalno. Radio. Putovao. Izlazio. Provodio se. Čitao. Zanimao se svim svačim, a onda je počeo da pije. Pio je alkohol i sa lekovima. Promenio se. Od vrlo društvene, omiljene u društvu osobe se povukao u sebe, zatvarao u sobu, uz piće i muziku, postao dovoljan sam sebi.

Šta je najvažnije u procesu odvikavanja?

– Sve je važno. Meni je prvo i osnovno bilo da priznam sam sebi da sam u problemu i priznam da je alkoholizam, u stvari bolest. Ja sam od toga krenuo. Jesam ja „konsultovao“ i veru, i manastire, ali je moja konačna odluka bila da pratim medicinu. Dakle, prvo sebi priznati da si u problemu, zatim verovati doktorima, sarađivati sa njima, a kada se ne slažeš sa njima – i dalje sarađuješ. Znaš, jedan Đorđe je na odeljenju branio stav da je alkohol lep. Da se uz njega oženio, da je uz njega slavio dolazak deteta, da je uz alkohol slavio Zvezdine trijumfe… Da je nekada uz alkohol bilo i lepo – priča Rođa o raznim perfidnim oblicima i licima tog zla.

Volja, Vera, Nada i Ljubav i – kontrole i terapija

Volja je, kaže, jako bitna. Verovati da dolazi bolje. Trpeti kada i ne razumeš. Petnaestog dana od odlaska u bolnicu se pakovao da napusti lečenje, ali ga ubediše da bi se kajao, ako tada ode.          

– Koliko je samo meni ipak bilo drago da vidim mog oca u poseti. Ljubav i podrška za onog koji ostavlja alkohol i trudi se, je izuzetno bitno. Lekovi? Da. Prihvatiti da lekovi služe kao gips kada polomiš kost. Nikada ne pomisliti da te neko truje, mada je diskutabilno šta li je sve u tim tabletama. Jednostavno, ja sam prihvatio terapiju i 7 godina ni jedan jedini lek ja nisam preskočio. Redovno, na svaki mesec, dva ili tri ja imam kontrole. Doktorica menja lekove i dozu u saradnji sa tobom, kada joj iskreno naglasiš neku promenu, da si primetio da se nešto dešava. Sasvim otvoreno opišeš promenu i na bolje i na lošije. Nikada sam, na svoju ruku, ne „mućkati“ sa lekovima. Znači, disciplina. Dobar doktor? Da. Suvišno je govoriti koliko je bitno imati „onog svog“… Ja sam menjao kada mi je jedan postao odbojan. Bolju komunikaciju imam sa ovom, sada već 7 godina i više – govori o svom današnjem statusu u smislu lečenja i terapije Rodoljub Bojanić.

Zanemariti okolinu, važni su oni najbliži i želja za životom

A okolina? Oguglati na okolinu, savetuje Rođa, i misli da je okolinu, uglavnom, „baš briga“. Da, treba biti oslonjen na bliske ljude, a svako ih obično ima, bar nekoliko – ženu, oca, majku, sestru, devojku, prijatelja…

– Mene je pola sela ogovaralo, ali generalno, okolinu je prilično briga, čast izuzecima. Važni su oni najbliži. Iskušenja? Nemam ih. Smuči mi se kada vidim pivo. Jezu imam od rakije. Kada vidim pelinkovac osećam odvratnost, muku, imam odbojnost prema alkoholu uopšte. Utehu imam u kafi i kiseloj vodi. A šta je najvažnije? Želeti da živiš. Diviš se drvetu koje raste, a koje si posadio. Radost što novac možeš potrošiti na sladoled sestriću, a ne kupovati sebi piva… Vredi ostaviti alkohol zbog sitnica koje život znače. Videti osmeh na nekome koga voliš. I onda ljudi prepoznaju tvoj trud – kaže sagovornik eKlinika portala koji je nedavno, negujući veliku ljubav prema pisanju i književnosti pokrenuo i svoj blog „Dnevnik bivšeg“.

O sadašnjem Rođi

Već je 7 godina otkako nije popio ni kap alkohola. Sasvim slučajno, napisao je jedan post na Fejsbuk grupi o mentalnom zdravlju #zaTebe/VAŽNOJE koju je pokrenula novinarka Ann Mari Ćurčić nakon tragičnog gubitka ćerke, i postao jedna vrsta internet heroja koji svakodnevno sa ljudima, koji imaju iste ili slične probleme, deli svoja iskustva. Ne smatra sebe herojem, već običnim, iskrenim čovekom koji svakog ko ima dobru volju, zove na kafu i ratluk u njegovoj Čalmi, da se popriča, malo sluša Azra ili stari rok. Jedinim uspehom tog svog angažovanja smatra sve veći broj poruka koje mu stižu od nepoznatih ljudi, a u kojima saznaje da je upravo njegov primer motivisao neke, koji imaju problem sa alkoholom, da započnu sa lečenjem. Evo kako danas sebe opisuje Rodoljub Rođa Bojanić, šta ga razlikuje od nekadašnjeg koji je imao šansu da se potpuno utopi i nestane u virovima alkohola:

– Sadašnji Rođa ne upada u vatru, nije nagao, nije impulsivan, nije naivan, ume da izbroji i do 100 pre reakcije, vozi 95 km/h autom… Ne jurca. Bolje se organizuje i jednostavno krene 15 minuta ranije. Sve je ovde obezvređeno, sadašnji Rođa nije klonuo duhom. Rođi nikada nije dosadno. Uvek ima čime da se zabavi. Sadašnji Rođa ponovo ima osobe koje ga vole i osobe koje voli. Alkoholisanog Rođu je bilo briga za druge, sadašnjem je stalo do drugih. Sadašnji Rođa se trudi da ostane na dobrom putu. Sadašnji Rođa voli da piše. Sadašnji Rođa zna da prizna da je grešio. Sadašnji Rođa zna da je život vredan. Ondašnji je imao pokušaj samoubistva u ludilima i kandžama alkoholizma. Današnji Rođa voli život, pa ma kakav on bio.

Alkohol kao stalni izazov, koji ne primećuje

Kao najveći dokaz koliki je Rođa borac koji se ne libi ni najtežih izazova, neka posvedoči činjenica da je dao otkaz na prethodnom poslu, čvrsto verujući da će neka sledeća vrata da se otvore. I otvorila su se, ali kakva vrata: prevozi i raznosi alkohol u firmi u kojoj je to radio nekada. Nije li to i najjače svedočenje da je ovog puta zaista možda i najsvesniji novog života, kako kaže, zalečenog alkoholičara, koji na robu koju prenosi gleda kao na šampone ili bilo koju drugu zapakovanu ambalažu, a ne kao na opasni izazov, koji bi svakog trenutka mogao da ga vrati na neke nemile, stare staze kojima više svojom voljom ne korača?