Profesor dr Dino Tarabar zbog korona virusa 4 dana proveo u komi i kaže da život duguje kolegama, dobroj formi i sreći

Nekoliko dana posle jednog, od tada uobičajenih dežurstava u crvenoj zoni, profesor dr Dino Tarabar dobio je lagane simptome za koje je mislio da nisu ništa ozbiljnije od obične prehlade. I do tada je koristio sve mere zaštite obavezne za rad sa najtežim bolesnicima i nije uzimao nikakve dodatne preparate osim pojačanih vitamina D i C. Mislio je, priča za portal eKlinika, da će to tako proći jer „ne mora baš svaka simptomatologija biti covid 19“ i uradio upravo ono što su lekari savetovali da se nikako ne radi – izgubio dragocenih 5 dana u čekanju da „prođe“, ne očekujući tešku kliničku sliku. To ga je, kaže, moglo koštati glave, a danas je svestan da život duguje svojim kolegama iz KBC „Dr Dragiša Mišović“, dobroj fizičkoj formi i – sreći.

Obostrana pneumonija za samo 5 dana, ali i nešto sasvim neočekivano

Simptomi, kaže profesor Tarabar, zaista nisu bili ništa drugačiji od najave obične prehlade – jeza, drhtavica, groznica, čak ni njegova telesna temperatura nije bila preterano povišena. Kako se, međutim, svakodnevno kretao odeljenjem sa 36 intubiranih bolesnika, očigledno je na jednom dežurstvu „pokupio“ ogromnu količinu virusa i petog dana od prvog simptoma shvatio da je stvar krajnje ozbiljna. Temperatura mu je skočila na 40 stepeni i više nije mogao da diše.

– Odmah sam otišao u moju bolnicu i završio na skeneru koji je pokazao obostranu upalu pluća. Kolege su počele sa svim tada aktuelnim terapijskim protokolima, ali se kod mene desilo nešto što niko nije očekivao – bio sam prvi pacijent do tada koji je izgubio svest. Ostali oboleli su imali upalu pluća ili digestivne tegobe, a ja sam pao u komu i četiri dana nisam imao nikakav kontakt sa spoljnim svetom, niti sam bio svestan šta se događa – priča nam profesor dr Dino Tarabar, gastroenterolog i onkolog.

Na korak do respiratora, dok neuro-covid steže mozak

U grozničavim pokušajima da odgonetnu šta se zapravo događa, doktori su preduzimali sve što je bilo u njihovoj moći. Urdaili su mu skener mozga i abdomena, ultrazvuk, dolazili su neurolozi u pokušaju da ustanove zašto nema nikakve reakcije i koji je razlog što je došlo do višestrukog, čak 10 puta većeg zadebljanja meningijalnih opni na mozgu koji je, praktično, bio zarobljen, „kao u kandžama“.

Svega toga se naš sagovornik ni danas, jednostavno, ne seća, pa čak ni kako su ga kolege sa njegovih 110 kilograma mišića prebacivale sa kreveta na kolica, vodile na snimanja, kojom snagom su ga okretale da se ne uguši.

U međuvremenu se upala pluća pogoršala i ispunili se svi uslovi za intubaciju, odnosno za respirator, a da sve bude još dramatičnije, prisutna je bila i jedna od najčešćih covid komplikacija – diseminovana intravaskularna kolagulacija (DIK), opasnost od nastanka mikro i makro trombova i embolije. Sve to je uslovilo izuzetno potresnu činjenicu za osoblje bolnice, da u tom trenutku verovatno najteži pacijent koga imaju bude upravo njihov kolega, koji se, koliko do juče, sa njima neumorno borio za živote drugih. Sreća je, slažu se svi, da su posle toga makar bili u prilici da mu prepričaju šta se dešavalo.

„Bolje da umreš ovako, nego na respiratoru“

Kada je nakon nekog vremena, ali i dalje u kritičnom stanju, profesor Tarabar došao svesti, njegov kolega sa godine, sa fakulteta i ujedno i šef anestezije, rekao mu je da misli da je situacija, iako teška, vredna rizika i da ga, i pored toga što ispunjava sve uslove, ipak ne bi intubirao.

– Dino, ako treba da umreš, bolje je da umreš od bolesti nego na respiratoru na koji sam te ja stavio – rekao mu je, a to nam danas, konačno oporavljen, prepričava dr Dino Tarabar. U tom trenutku je smrtnost intubiranih pacijenata iznosila oko 70 odsto. Okrenuli su ga na stomak, stavili na takozvani „niv“ mod kiseoničke potpore (neinvazivnu ventilaciju), probali sve moguće „trikove“ da izbegnu respirator i nadali se čudu, koje je posle tri sedmice počelo da se javlja.

– Ležeći na odeljenju Intenzivne nege gledao sam tako oko sebe mnogo mlađe ljude koje su iznosili u belim kesama, a ipak se, prvenstveno zahvaljujući neizmernom zalaganju mojih kolega desilo da se potpuno osvestim, parametri upale su počeli da padaju, i da sa 15 kilograma manje, ali na svojim nogama i živ, odem kući – kaže profesor Tarabar, načelnik odeljenja za zapaljenske bolesti creva u KBC „Dr Dragiša Mišović“.

Među prvima u redu za vakcinaciju, apel nevakcinisanima da zaštite sebe i druge

Iz svoje bolnice „Dr Dragiša Mišović“ je izašao 5. maja, prve vakcine su nam stigle krajem decembra, a u januaru je već stajao u redu za vakcinaciju. Ne bez ponosa ističe da u ovoj bolnici, prema informacijama kojima raspolaže, skoro da nema nikoga od kolega ko nije vakcinisan. Sećanja na više od godinu dana „crvene zone“ su još uvek živa, bilo je, kaže, onih koji su se zarazili i imali ozbiljnu kliničku sliku, ali u toj ustanovi život nijednog medicinskog radnika nije izgubljen.

– Znam kroz šta sam prošao, i isto tako znam da trenutno ne postoji bolji način da se zaštitimo od korona virusa. Činjenica je da vakcina ne pomaže svima jednako, ali nema ni boljeg rešenja, ni mogućnosti da suzbijemo pandemiju i nisu mi jasne više ni bilo kakve polemike oko toga šta je vakcina, kakva je vakcina, koji je sastav i slično. Ne pada mi lako to što vidim da ljudi, nažalost, nisu toga svesni i da propuštaju priliku, kao i da dovode u opasnost i sebe i svoje bližnje – kaže profesor dr Dino Tarabar i dodaje da ne razume ni zašto kroz sve moramo da prolazimo težim putem.

– Sve to će nam se vratiti tako što ćemo opet imati bolesne i preminule, sistem će ponovo biti blokiran i neće moći da se leče ljudi koji boluju od drugih, ozbiljnih hroničnih bolesti – upozorava sagovornik eKlinike, iznoseći i uznemirujuće podatke o dnevnom broju karcinoma koje je u toku aktivnih talasa pandemije bilo nemoguće lečiti adekvatno i u punom intenzitetu.

Spas od stresa sport i muzika

Svoje višedecenijsko iskustvo u oblasti gastroenterologije i onkologije na neki način je krunisao inovativnom metodom lečenja inflamatornih bolesti creva (ulceroznog kolitisa i Kronove bolesti), priznatom od svetske stručne javnosti 2018.godine. Stečeno znanje deli sa studentima na katedri Interne medicine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, autor je velikog broja naučnih radova i studija, i aktivan učesnik međunarodnih i domaćih simpozijuma i kongresa. A na naše pitanje kako se oslobađa stresa i koji su njegovi načini za održavanje što boljeg psihofizičkog stanja, profesor dr Dino Tarabar kaže:

– Muzika i sport su važan deo mog života. Ranije je to bila košarka, koju sam aktivno igrao, a sada je to fizička aktivnost kroz šetnju kojom pokušavam da kanališem negativnosti i stresne situacije. Odrastao sam uz muziku, završio muzičku školu, a krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih sam se njome i bavio kao deo ekipe koja je organizovala i ozvučavala skoro sve koncerte aktuelnih jugoslovenskih bendova – Azre, Parnog Valjka, kompletnog „novog talasa“. Sada volim tako da se opuštam, uvek slušam dobru muziku i to me smiruje.