Zašto je većini ljudi važno da budu viđeni i priznati

Najveća ljudska potreba nije luksuz, već preživljavanje i da budemo viđeni i priznati, kažu psiholozi. Kada toga nema, ostajemo u „vodi“ koja oblikuje naše odnose, zdravlje i život

Od trenutka kada dođemo na svet, tražimo pogled, dodir, osmeh – priznanje da postojimo. To nije stvar luksuza, već pitanje opstanka. Način na koji nas drugi vide, priznaju i odgovaraju na naše potrebe – ili to izostaje – oblikuje naše zdravlje, odnose i način na koji prolazimo kroz život.

Američki pisac Dejvid Foster Volas u jednoj paroboli priča o dve ribice koje plivaju, dok treća starija nailazi i pozdravlja ih: „Kakva je voda, momci?“ Kada ona ode, jedna pita drugu: „A šta je to uopšte – voda?“

Preporučujemo

Poenta je jednostavna a duboka: najvažnije stvari koje nas oblikuju često ne primećujemo, jer su utkane u naše odnose, očekivanja i svakodnevicu.

Tihe rane koje oblikuju našu svakodnevicu

Nisu samo velike traume te koje nas menjaju. Sitni, svakodnevni trenuci u kojima ostajemo neviđeni i neprepoznati ostavljaju tihe, ali dugotrajne ožiljke. Kada su naši bolovi zanemareni od onih najbližih, učimo da ih krijemo i potiskujemo – i taj osećaj postaje deo našeg unutrašnjeg života.

Nekada roditelji i ne žele da povrede dete – oni samo ponavljaju obrasce koji su i njih oblikovali. Ali za dete je najvažniji jaz između onoga što oseća i onoga što ostaje nepriznato. Te male, tihe rane postaju „voda“ u kojoj plivamo kroz život.

Gde sve počinje: prvi odnosi u životu

Teorija privrženosti (attachment theory), koju je utemeljio Džon Boulbi, pokazuje da beba ne traži samo hranu i fizičku sigurnost, već i emocionalnu vezu. Plač nije samo refleks, već vapaj: „Tu sam. Hladno mi je. Gladna sam. Potreban si mi.”

Kada ti signali naiđu na toplinu i brzu reakciju, dete stvara očekivanje da će neko biti tu da ga uteši. Tako nastaje sigurna privrženost – temelj kasnijeg poverenja u ljude, otpornosti na stres i emocionalne stabilnosti.

Ako dete raste uz više ljidi koje pružaju takvu sigurnost (roditelji, bake i deke, vaspitači), pokazuje manje problema u ponašanju, brže razvija jezik i lakše gradi zdrave odnose.

Zašto ponavljamo iste obrasce i kao odrasli

Mozak pamti iskustva i oblikuje mentalne obrasce ponavljanih događaja. Ako je dete često dobijalo priznanje i utehu, kasnije u životu taj oblazac glasi: „Kada mi je teško, neko će me videti i utešiti.“

Ali, ako priznanja nije bilo ili je ono bilo nepredvidivo, obrazac se svodi na: „Moj bol niko neće primetiti.“ Odrasli koji nose taj obrazac češće pate od usamljenosti, skloniji su depresiji i imaju izazove u partnerskim vezama. Oni često i sami postaju roditelji koji teže uočavaju potrebe svog deteta – jer prenose skriptu koju su naučili.

Može li terapija da nam vrati osećaj da smo viđeni?

Mnogi zamišljaju terapiju kao „popravku problema“. Ali iz ugla teorije privrženosti, stvar je dublja. Bol ne nastaje samo iz životnih događaja, već iz ubeđenja da niko neće priznati našu bol i biti uz nas kada je najteže.

• Anksioznost je manje strah od budućnosti, a više očekivanje da pomoć neće stići.
• Depresija nije samo tuga zbog gubitka, već osećaj da je traženje bliskosti uzaludno.

Kroz empatično i dosledno prisustvo terapeuta, stvara se novi obrazac poverenja: da bol može biti viđen i priznat. Upravo to vraća osećaj sigurnosti i otvara prostor za isceljenje.

Pa, šta je onda „voda“?

„Voda“ je emocionalna klima u kojoj odrastamo – mreža priznanja ili njegovog izostanka. Ona određuje koliko ćemo se osećati usamljeno kada život postane težak, koliko ćemo biti spremni da tražimo pomoć i da li verujemo da ćemo zaista biti viđeni.

Naš emocionalni život oblikuju ne samo velike traume, već i male, ponavljane rane koje se potiskuju. Terapija ih ne briše, ali nas uči da ih prepoznamo – ne kao dokaz slabosti, već kao odraz vode u kojoj smo naučili da plivamo.

Biti viđen i priznat znači osećati da postojimo u očima drugih. A to je, od prvog plača do poslednjeg daha, osnovna ljudska potreba.