Psihijatri o praznicima i depresiji: "Bio vernik ili ne, čovek sa psihičkom bolešću mora da potraži pomoć"

Vreme je praznika, porodičnih okupljanja, darovanja, praštanja. Ali, i vreme kada mnogi koji pate od depresije ili drugih mentalnih poteškoća ne mogu da pronađu snagu za radost, nadu, veru. Ovaj, po mnogo čemu poseban i važan osvrt na duše koje su se razbolele, naš je doprinos da ih usmerimo na stručnu pomoć, podržimo na putu ozdravljenja i osnažimo za povratak sebi i bližnjima.

Struka i duhovnost mogu "ruku pod ruku"

Specijalista psihijatrije prim. dr Snežana Kecojević Miljević i prof. dr Čedo Miljević, specijalista psihijatrije i predsednik Udruženja psihijatara Srbije, po mišljenju autora teksta, idealni su sagovornici na navedene teme. Bračni par, zajedno u struci, ali i pogledu na duhovnost i duševno zdravlje. Njihove reči i dela mudar su spoj naučnog, zasnovanog na dokazima, ali nikako lišenog empatije, koja pre svega dolazi iz duhovnog mira i verovanja u bolji, ispunjeniji i zdraviji život.

Prim. dr Kecojević Miljević je i psihoterapeut i pesnik, a prof. dr Miljević jedan od kreatora velike, uspešne kampanje za borbu protiv depresije "Tu sam za tebe - Zajedno protiv depresije" Društva psihijatara Srbije, šef Zdravstvenog savetovališta Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS) i član Hilandarskog lekarskog društva. Naši sagovornici su kao lekari angažovani u okviru Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Depresivne tegobe se pojačavaju o praznicima: Šta može da bude od veoma velikog značaja za obolele?

Vreme je praznika, u kojima se neki ljudi više povežu sa porodicom i prijateljima, a neki više osame. Kako praznične gužve i euforija mogu da utiču na osobe koje boluju od depresije, imaju li uvek negativnu konotaciju ili mogu i da pomognu (podrazumeva se da je terapija redovna)?

U razgovoru za eKlinika portal, prim. dr Kecojević Miljević i prof. dr Miljević potvrđuju da se depresivne tegobe po pravilu pojačavaju u pretpraznično vreme. Štaviše, napominju, period praznika je visoko rizičan i po pitanju suicida, kako pokazuju istraživanja i kliničko iskustvo. Zašto je to tako?

- Odgovor leži u neskladu između toga kako se depresivna osoba oseća intimno, s jedne strane. Sa druge, u praznične dane je kao i svi izrazito izložena za nju često nedostižnim, bajkovitim, idealizovanim slikama zajedništva, porodičnog doma, darivanja i blagostanja, posebno kroz kulturu, običaje, ponajviše kroz medije. Depresivna osoba sa osećanjem usamljenosti ili čak otuđenja, nesposobna je da se raduje i uživa u stvarima u kojima drugi uživaju, oseća se nepovezano sa drugima, ne deli radost zajedništva i ostaje izolovana. Zato nastojanje porodice da se posveti depresivnoj osobi i u praznično vreme, da je uključi uprkos njenom otporu i nevoljnosti, kao i rešenost prijatelja da ne dignu ruke od nje uprkos negativnom stavu i odbijanju, može biti od velikog pomažućeg značaja - naglašava prim. dr Snežana Kecojević Miljević.

Kojim licem se depresija "ogleda" u veri i obrnuto?

Depresija je pojam sa kojim se neuporedivo češće susrećemo poslednjih godina, sa laganom, ali preko potrebnom promenom svesti o važnosti mentalnog zdravlja. Poznato je kako se definiše u medicinskom smislu, a često u javnim nastupima, na tribinama i gostovanjima govorite o tome da ima "sto lica". Kojim licem se depresija najčešće oglada u veri, i obrnuto?

- Kliničkom slikom verujućih osoba a obolelih od depresije često dominiraju ideje krivice i samoptuživanja da im je vera nedovoljno jaka, da su izgubili nadu, da ne osećaju prisustvo živog Boga ni u sebi ni oko sebe... Da im je teško naterati se da se mole ili odu na liturgiju, da se ne osećaju povezanim sa ljudima, porodicom, prijateljima, niti osobama iz crkvene zajednice, osećaju se grešnim, ne nalaze načina da se pokaju, jer ništa nije dovoljno kolika je velika njihova grešnost. U težim oblicima depresije mogu biti prisutne i patološke ideje tipa sumanutosti čak i halucinatorna iskustva, oba fenomena sa religijskom konotacijom - odgovara prof. dr Čedo Miljević.

Bio vernik ili ne, čovek sa depresijom mora da potraži pomoć i zauzme aktivan odnos prema problemu

Da li vera može da bude protektivni faktor u slučaju depresije? Može li, pak, da "posluži" prikrivanju, maskiranju, i odloži traženje stručne pomoći? Od čega to zavisi?

- Smatra se da je verovanje u nešto ili u nekog jedan od ključnih terapijskih faktora koji se među prvima aktiviraju kada osoba zatraži pomoć zbog psihičkih poteškoća. To može biti verovanje lekaru, leku, ali i vera u Božiju pomoć. Ohrabrenje koje se može naći u molitvi, u intimnom dijalogu depresivnog sa Tvorcem, ali i u molitvi drugih za obolelog, snažan je pomažući faktor na putu ozdravljenja. Depresivan čovek je izgubio veru, on nema nade, njegova perspektiva je maglovita i neizvesna, prošlost je obično puna promašaja i kajanja, a sadašnjost ne postoji. On je zarobljen u egzistencijalnom besmislu. Za verujućeg, čak i kada je depresivan , pitanje smisla njegove egzistencije nije upitno, spreman je na iskušenje bolesti, prihvata svoje slabosti i moli se za oprost, sigurnost mu pruža spoznaja da ide težim putem, ali na kome nije sam. I na tom putu, vernik je u stalnom kretanju, preispitivanju, dakle ima jedan aktivan odnos i ne predaje se krotkom iščekivanju da se stvari reše nekako od spolja ili tek Božijom voljom, već joj on hrli u susret. Bio vernik ili ne, čovek mora da se u slučaju psihičke bolesti obrati za pomoć, dakle da zauzme aktivan odnos prema problemu, jer pasivnost ili negacija problema samo troši dragoceno vreme za blagovremeno ukazivanje stručne pomoći. U tom smislu su duhovnici, svešteno osoblje i parohijani upravo ona prva linija kojoj se oboleli obraća ili pak koja nekada i pre porodice uoči problem. Izlišno je reći koliko je pomoć ovih ljudi u tom smislu veoma važna, da primete, reaguju, i motivišu osobu da se obrati stručnom licu - konstatuje prim. dr Kecojević Miljević.

Između duhovne krize i kliničke depresije

Prof. dr Čeda Miljevića pitamo i koje su najvažnije razlike između duhovne krize i kliničke depresije bez obzira na to da li je neko verujući ili nije? Da li je to samo trajanje simptoma?

- Svakako nije samo trajanje simptoma, u smislu da se kao vremenski okvir uzima pojava simptoma poslednih 4-8 nedelja. Da bi se postavila dijagnoza depresije sem misaonih sadržaja koji se mogu poklapati sa misaonim sadržajima neke duhovne ili egzistencijalne krize, neophodno je da budu zadovoljeni i drugi dijagnostički kriterijumi kao što su: poremećaj sna, slabost volje, nesposobnost osećaja radosti tj. anhedonija, nekada anksioznost praćena telesnim simptomima, pad i drugih nagona, pad raspoloženja, a u mišljenju često ideje krivice, samooptuživanja, nekada i takozvane crne misli, tj. suicidalne ruminacije. 

Zašto je Grčka zemlja sa gotovo najnižom stopom suicida u Evropi?

Da li verujući ljudi drugačije prolaze kroz depresiju i kakva su iskustva iz prakse naše sagovornice?

- Ono što je značajan protektivni faktor od najtežeg ishoda bilo koje psihičke bolesti posebno depresije, a to je suicid, dakle značajan preventivni faktor od ovakvog devastirajućeg ishoda depresije je upravo duhovnost i religijska priroda čoveka. Saznanje da ćemo počiniti greh koji će nas na onom svetu odvojiti od naših najmilijih i osuditi na večne muke je nekada ona brana, a nekada tek tanana nit koja nas sačuva u ovoj bolesti. To je ključna razlika u toku i ishodu bolesti verujućeg naspram neverujućeg depresivnog čoveka. Nedavno su istraživanja Svetske Zdravstvene Organizacije o stopi suicida u svetu pokazala da je Grčka zemlja sa gotovo najnižom stopom suicida u Evropi. Jedno od objašnjenja leži u snazi porodične zajednice i religioznosti Grka - daje zanimljiv podatak prim. dr Snežana Kecojević Miljević.

Depresija u porodici: Velika nefunkcionalnost supružnika i posledice po decu, vera može da pomogne u spajanju narušenih veza

Kako depresija jednog supružnika utiče na brak i porodične odnose i kako u tome može da pomogne vera?

- Depresija u porodici je uvek ozbiljno breme koje remeti funkcionisanje porodičnog sistema. Depresivni supružnik je nefunkcionalan, ne samo u radnom smislu, već nije u stanju da funkcioniše ni u porodičnoj ulozi koju ima. Depresivni roditelj je isključen iz porodičnog života usled sopstvene izolacije, ali nekada i zbog odbacivanja od strane ostalih članova porodice. On se doživljava od strane drugih članova porodice kao emocionalno ravnodušan, hladan i distanciran. Sve roditeljske obaveze spadaju na jednog supružnika koji će pre ili kasnije početi da posrće. Deca su okrenuta funkcionalnom roditelju, nekada se u ljutnji "uparuju" sa zdravim roditeljem i okreću protiv bolesnog jer njegovo ponašenje tumače kao nazainteresovanost za njih. Osećaju se zapostavljeno od strane obolelog roditelja i zauzvrat i sama deca zapostavljaju obolelog. Usled nesigurnosti zbog disfunkcije roditeljskog para, deca takođe pokazuju izmenjeno ponašanje u smislu nediscipline, popuštanja u školi, sklonosti delikvenciji. U takvim okolnostima vera, odlasci na liturgiju, življenje nekim oblicima liturgijskog života može biti onaj “lepak” koji može da spoji narušene veze i uspostavi funkcionalniju porodičnu zajednicu pod okriljem šire zajednice kao što može biti parohijska - objašnjava prof. dr Miljević.

I verujući i neverujući se plaše osude okoline

Poruka vernicima koji se bore sa depresijom a plaše se osude okoline?

- Svaki depresivni čovek, bio verujući ili ne, pribojava se osude okoline: porodice, kolega, parohijana i duhovnika. Tako vernik smatra da je depresivna bolest pokazatelj slabosti vere, i kada bi u veri bio jači i istrajniji , kada bi manje sumnjao u Božije prisustvo, te kada bi stalno bio uveren da mu je “Isus bliži od potkošulje” ne bi bilo ni bolesti. To samoosuđivanje i autostigmatizacija smatraju se dodatno otežavajućim činiocima koji opterećuju inače samokritikujući misaoni tok u depresivnom mišljenju i dodatni su faktor za izolaciju i povlačenje. Jer depresija nije tek neka duhovna ili duševna slabost, već ozbiljna bolest za koju danas postoje naučno potvrđeni biopsihosocijalni uzročnici. Prihvatanje da nismo toliko duhovni da smo sveti, već da nas slabost, sumnja i preispitivanje, nekada i bolest približavaju ljudskoj prirodi i pomažu nam da se putem pokajanja ali i praštanja sebi i približimo našoj duhovnoj zajednici. Osećaj pripadanja nečemu što nas povezuje sa drugima, u zajednici sa kojom pripadamo i nečemu što nas sve zajedno nadvisuje, smanjuje bolni osećaj izolacije, usamljenosti ili otuđenja, kojima su depresivni ljudi izrazito skloni - kaže prim. dr Snežana Kecojević Miljević.

Psihijatar ne propisuje molitvu kao madikament već postavlja dijagnozu, ali može da ohrabri pacijenta da se obrati duhovniku

Koje savete biste dali okolini osobe koja je sklona da bude tužna ili melanholična u prepoznavanju kada su od pomoći molitva i podrška, a kada stručna pomoć?

- Kao lekar koji nije duhovnik, niti teolog, ne mogu uzeti za slobodu da savetujem ili poput medikamenta „prepisujem molitvu“, ili imam reči utehe melanholičnoj osobi koje bi mu pružio sveštenik ili duhovnik. Ali, kao lekar i psihijatar mogu putem pregleda pacijenta i razgovora sa njim postaviti dijagnozu ili pak suprotno, isključiti medicinsko stanje i u skladu sa svojim nalazom preporučiti određen oblik lečenja. Takođe, ohrabriti verujućeg da se obrati i duhovniku, jer kao što je to bilo oduvek, psihijatar i sveštenik pripadaju istom redu odbrane protiv malodušja, duhovnog pada ali i depresije, svako iz svog ugla, i svako na svoj način - odgovara prof. dr Čedo Miljević.

Zajednička poruka psihijatara

- Naša zajednička poruka je da nema zdravlja bez mentalnog zdravlja, a da se duhovnost mora posmatrati kao jedan dragocen kapacitet čovekove ličnosti, kao svojevrsna dimenzija rezilijentnosti, koja rađa veru i nadu i onda kada svaki drugi oblik optimizma nestane. Reč “depresija“ potiče iz latinskog jezika i izvedena je iz glagola „deprimere“, što bi u prevodu značilo „pritiskati na dole“. A kada nas nešto pritiska na dole, nikada više nismo skloni da gledamo na gore i molimo se, nadajući se spasenju - ispričali su u razgovoru za eKlinika portal prim. dr Snežana Kecojević Miljević i prof. dr Čedo Miljević.

(eKlinika.rs)