Godinama je proučavala emocije, a onda shvatila: Najteže je nositi se sa sopstvenim osećanjima

Postoji jedna neobična stvar koja se dešava ljudima koji godinama proučavaju emocije. Postaju veoma vešti u tome da objasne zašto se osećamo onako kako se osećamo, ali ne nužno i bolji u tome da kroz te emocije prođu kada ih život pogodi.

Upravo je to otkrila psiholog i istraživač  Nato Lagidze tokom perioda koji je spolja delovao sasvim uobičajeno. Bila je produktivna, završavala obaveze na vreme i profesionalno funkcionisala bez problema. Ipak, iznutra se polako raspadala.

Imala je reči za ono što joj se događa. Znala je nazive psiholoških procesa, razumela mehanizme koji stoje iza njih, ali joj to nije pomagalo da se oseća bolje.

– Postoji veliki jaz između onoga što znamo i onoga što zaista osećamo. A o tome se ne govori dovoljno. Često verujemo da će nas razumevanje sopstvenih emocija automatski osloboditi patnje. Nažalost, nije tako - objašnjava ona.

Zašto razumevanje emocija nije dovoljno

Kada dugo proučavate psihologiju, razvijate svojevrsnog unutrašnjeg posmatrača. Dok prolazite kroz težak period, istovremeno primećujete šta vam se događa. Prepoznajete anksioznost, izbegavanje, preterano analiziranje, pokušaje da promenite način razmišljanja.

Znate šta nauka kaže o tome. Ali to ne znači da vas manje boli. Lagidze podseća na koncept poznat kao „jaz između znanja i delovanja“, koji su razvili profesori sa Stanforda Džefri Fefer i Robert Saton. Ideja je jednostavna: ljudi često znaju šta bi trebalo da rade, ali to znanje ne uspevaju da primene u stvarnom životu. To važi i za emocije.

Možemo da razumemo tugu, a da nas ona ipak potpuno preplavi. Možemo da znamo da beskrajno preispitivanje problema ne pomaže, a da ipak satima ne možemo da zaspimo zbog sopstvenih misli. Možemo da savetujemo druge da budu nežni prema sebi, a da sebi upućujemo reči koje nikada ne bismo rekli nekome koga volimo. Kako kaže autorka, znati naziv za ono što osećamo nije isto što i uspešno proći kroz to iskustvo.

Emocije ne žive samo u glavi

Tokom godina istraživanja naučila je mnogo o tome kako funkcionišu emocije. Razume kako nervni sistem reaguje na pretnju, zna zašto potiskivanje emocija često ima suprotan efekat i zašto osećanja ne nestaju samo zato što ih ignorišemo. Ono što je iznenadilo jeste činjenica da je sve to znanje nije zaštitilo od sopstvenih emocionalnih borbi.  Ponekad je, priznaje, bilo gotovo neprijatno primetiti da koristi iste strategije izbegavanja koje studentima objašnjava kao neefikasne.

– Znanje može da postane svojevrsno skrovište. Ako nešto dovoljno dobro objasnimo, počinjemo da verujemo da smo se s tim i izborili. Umesto da osećamo emociju, mi je analiziramo - kaže Lagidze.

Ali taj pristup funkcioniše samo privremeno.

Zašto su psiholozi ponekad jednako izgubljeni kao i svi drugi

Ljudi često pretpostavljaju da psiholozi, terapeuti ili stručnjaci za mentalno zdravlje bolje kontrolišu svoje emocije od drugih. Takva očekivanja mogu da stvore dodatni pritisak. Autorka opisuje trenutke kada je bila potpuno svesna svega što joj se događa, mogla je stručno da objasni svoje stanje, ali nije znala šta da uradi sa tim osećajem u sopstvenom telu.

Razumevanje nije umanjilo bol. Naprotiv, ponekad ga je činilo još čudnijim. Kao da posmatrate sebe sa strane i tačno znate šta se dešava, ali i dalje ne možete da promenite tok događaja.

Samosaosećanje je važnije od samorazumevanja

Jedan od najvažnijih zaključaka do kojih je došla tokom svog rada odnosi se na razliku između samorazumevanja i samosaosećanja. Možemo veoma dobro razumeti sopstveni bol, a da se prema sebi i dalje odnosimo grubo.

Psihološkinja Kristin Nef, jedna od vodećih istraživačica samosaosećanja, godinama ukazuje na to da nije dovoljno samo prepoznati emocije. Važno je i kako na njih odgovaramo. Samosaosećanje podrazumeva da sebi ponudimo istu toplinu, razumevanje i podršku kakvu bismo pružili prijatelju koji prolazi kroz težak period.

A to nije lako. Posebno kada smo mi ti koji pate.

Emocije ne traže objašnjenje, već prostor

Danas Lagidze više ne očekuje da će je znanje zaštititi od tuge, gubitka, razočaranja ili straha. Ne zato što nauka nije korisna, već zato što je shvatila da ona ima drugačiju ulogu. Znanje nam pomaže da razumemo iskustvo, da mu damo ime i smisao. Ali ne može da oseća umesto nas.

• Ne može da skrati proces tugovanja.
• Ne može da ukloni ranjivost koju nosi ljubav.
• Ne može da spreči nervni sistem da reaguje na gubitak.
• Sve to i dalje moramo da proživimo.

Možda je upravo to najvažnija lekcija koju je naučila nakon godina proučavanja emocija: cilj nije da ih izbegnemo ili kontrolišemo po svaku cenu, već da im dozvolimo da postoje. I ponekad je najhrabrija stvar koju možemo da uradimo upravo to da ih osetimo i proživimo do kraja.

(eKlinika.rs/The Expert Editor)