Zašto neki ljudi kada se razbole iskaljuju bes na najbližima

Bolest sa sobom uvek donese strah, neizvesnost i osećaj da se život promenio preko noći. Ponekad se ta patnja izrazi kroz ljutnju prema onima koji pokušavaju da pomognu. Razumevanje takve reakcije važno je za obolelog, ali i za njegove najbliže, kojima su takođe potrebni podrška i poštovanje.

Neko pripremi obrok, odveze blisku osobu na pregled ili pita kako se oseća, a zauzvrat dobije grubu rečenicu. Zaboli ga, ali prećuti jer pomisli: „Njemu je sada mnogo teže nego meni.“ Oboleli, sa druge strane, možda nema snage da izgovori ono što ga zaista muči: „Plašim se. Ne znam šta me čeka. Teško mi je što više ne mogu sve sam.“

U takvom susretu obe osobe mogu da ostanu usamljene. Jedna u svojoj bolesti, druga u osećanju da nijedan njen pokušaj da pomogne nije dovoljno dobar.

Strah i nemoć ponekad se izraze kroz bes

Saznanje o bolesti može da promeni svakodnevicu, planove i odnose sa drugima. U smernicama za porodice osoba sa uznapredovalim rakom, američki Nacionalni institut za rak navodi da oboleli ponekad usmeravaju ljutnju prema onome ko o njima brine jer su pod stresom, umorni ili uplašeni. Stručnjaci takođe, upozoravaju i da pojedini lekovi mogu da doprinesu izraženijoj ljutnji.

To je značajno objašnjenje, ali nije razlog da se svaka rečenica koja povređuje sagovornika, zanemari. Bes je osećanje. Vređanje, omalovažavanje i pretnje su ponašanja koja povređuju drugu osobu.

Nisu svi ljudi koji se razbole razdražljivi, niti svaka ljutnja znači da neko traži krivca. Oboleli može da bude opravdano nezadovoljan time što ga drugi ne slušaju ili odlučuju umesto njega. Zato je važno čuti šta govori, bez pretpostavke da su sve njegove primedbe samo posledica bolesti.

Zašto bes ponekad usmeravamo prema pogrešnoj osobi

Jedno moguće objašnjenje jeste preusmeravanje besa prema osobi koja nije izazvala našu patnju ili frustraciju. U psihologiji se ovakav mehanizam naziva pomeranje besa. Američko psihološko udruženje opisuje ovaj mehanizam kao usmeravanje napetosti, straha ili neprijateljstva prema manje pretećoj meti. U svakodnevnom životu to može da znači da ljutnja pogodi osobu koja nije izazvala problem, ali se našla u blizini.

Ovaj fenomen potkrepljuje meta-analiza Ejmi Markus Njuhol i saradnika, objavljena 2000. godine u časopisu Journal of Personality and Social Psychology. Objedinjujući rezultate eksperimentalnih istraživanja, autori su potvrdili da se agresija može preusmeriti prema drugoj osobi, umesto prema onome ko je prvobitno izazvao frustraciju.

Istraživanje nije rađeno posebno na ljudima koji su se razboleli i ne dokazuje da bolest izaziva agresivnost. Ono potvrđuje opšti psihološki fenomen koji može biti jedno od objašnjenja ovakvih reakcija. Na osnovu grubog ponašanja ne može se postaviti dijagnoza, niti pouzdano zaključiti šta osoba oseća ili namerava.

Razumevanje ne znači da sve mora da se prećuti

Osobi koja pati potrebni su prostor da govori o svom strahu i sigurnost da je drugi neće napustiti zato što ima težak dan. Ipak, i onaj ko pruža podršku ima osećanja, granice i potrebu za odmorom.

Jedna gruba reakcija, posle koje se razgovara i pokuša da popravi odnos, razlikuje se od ponavljanog ponižavanja zbog kojeg ukućani stalno paze šta smeju da kažu. Bolest zaslužuje saosećanje. Osoba koja pomaže zaslužuje poštovanje.

Granica može da se postavi mirno, bez prebacivanja i nabrajanja svega što je za obolelog učinjeno: „Vidim da ti je teško i želim da budem uz tebe. Ali ove reči me povređuju. Hajde da razgovaramo kada se malo smirimo.“

Takva rečenica ostavlja prostor i za bliskost i za zaštitu dostojanstva. Podrška ne mora da prestane zato što je neko rekao da ga određeno ponašanje boli.

Kada je potrebna dodatna pomoć

U mirnijem trenutku može da bude korisnije pitanje „Šta ti je sada najteže pada?“ nego rasprava o tome ko je u pravu. Pomoć psihologa može da pruži prostor za strah, tugu i bes koji se teško izgovaraju u porodičnom razgovoru. Osobi koja brine o obolelom mogu da pomognu razgovor sa nekim kome veruje i podela obaveza sa drugima.

Posebnu pažnju zahteva nagla promena ponašanja praćena zbunjenošću, dezorijentacijom ili neuobičajenom pospanošću. To ne treba pripisivati „teškom karakteru“. Mogući su medicinski uzroci, uključujući delirijum, infekciju, dehidrataciju ili dejstvo lekova, pa je potrebna hitna procena lekara. Ako postoje pretnje ili fizičko nasilje, bezbednost svih uključenih ima prednost.

Oboleloj osobi ne mora da se traži da uvek bude smirena, zahvalna i jaka. Ima pravo da kaže da joj je teško. Njeni najbliži imaju isto pravo. Rečenica „Volim te i želim da ti pomognem, ali i mene ovo boli“ može da bude početak iskrenijeg razgovora.

(eKlinika.rs)