Godinama sam brinula o majci sa bipolarnim poremećajem: Bilo je bolno, ali jednu lekciju sam najteže naučila

Život sa roditeljem koji ima ozbiljan mentalni poremećaj ostavlja trag koji često traje mnogo duže od detinjstva. Za mnogu decu takvo odrastanje podrazumeva stalnu neizvesnost, preuzimanje odgovornosti koje ne odgovaraju njihovom uzrastu i osećaj da potrebe porodice uvek moraju da budu ispred njihovih.

Znakovi bolesti bili su prisutni mnogo pre postavljanja dijagnoze

Jedna žena podelila je svoje iskustvo života sa majkom kojoj je bipolarni poremećaj dijagnostikovan tek kasnije u životu. Iako je oduvek naslućivala da nešto nije u redu, tek pre petnaestak godina saznala je zvaničnu dijagnozu.

Još tokom detinjstva bila je svedok majčinih dubokih depresivnih epizoda i perioda izrazito povišenog raspoloženja i energije, karakterističnih za bipolarni poremećaj.

Seća se kako je majka često plakala u tišini, pokušavajući da sakrije svoju patnju. Na njenim zglobovima bili su vidljivi ožiljci od pokušaja samoubistva iz mladosti, ali ona kao dete nije znala njihovo pravo poreklo. U periodima manije majka je donosila impulsivne odluke koje su menjale život cele porodice. Jedna od njih bilo je i preseljenje iz stabilnog porodičnog doma u inostranstvo, u potpuno drugačije životne okolnosti.

Kada dete postane glavni negovatelj roditelja

Nakon preseljenja, zdravstveno stanje njene majke počelo je naglo da se pogoršava. Zbog ozbiljnih fizičkih problema postala je vezana za krevet i zavisna od pomoći drugih ljudi u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.

Iako je otac bio prisutan, emocionalno se povukao iz cele situacije. Tako je najveći deo brige o majci pao na tadašnju tinejdžerku. Tokom naredne četiri godine preuzela je ulogu glavnog negovatelja. Kuvanje, održavanje domaćinstva, pomoć pri oblačenju i ličnoj higijeni postali su deo njene svakodnevice.

Tek odlaskom na fakultet uspela je da se fizički udalji od porodičnih obaveza koje su godinama dominirale njenim životom.

Potraga za dijagnozom trajala je godinama

U tom periodu lekari su sve jasnije uočavali da njena majka ima ozbiljan psihijatrijski problem, ali nisu mogli odmah da utvrde o kom poremećaju je reč.

Postojale su različite sumnje i tumačenja simptoma. Tek nakon više godina postavljena je dijagnoza bipolarnog poremećaja, stanja koje karakterišu smenjivanje depresivnih i maničnih epizoda različitog intenziteta.

Za porodicu je to predstavljalo određeno olakšanje, jer su konačno dobili objašnjenje za ponašanja koja su godinama izazivala konfuziju i patnju.

Povratak ulozi negovatelja

Posle završetka studija i osnivanja sopstvene porodice, činilo se da je najteži period iza nje. Međutim, kada su se roditelji preselili bliže njenom domu, ponovo je počela intenzivnije da učestvuje u brizi o majci. U isto vreme ostala je bez posla, pa je deo vremena koje je imala posvetila roditeljima. Njena majka prolazila je kroz više operacija i dug oporavak, što je zahtevalo svakodnevnu negu.

Naučila je čak i da daje intravensku terapiju kako bi pomogla tokom lečenja. Ipak, uprkos velikom trudu, nije dobijala podršku i zahvalnost kojoj se nadala.

Kada briga za drugoga počne da ugrožava sopstveno mentalno zdravlje

Kako su godine prolazile, osećaj iscrpljenosti postajao je sve izraženiji. Njena majka često je kritikovala njene odluke, naročito one koje su se odnosile na vaspitanje dece. Kritike su vremenom postale toliko intenzivne da su počele da narušavaju odnose unutar šire porodice, uključujući i odnos sa sestrom.

Upravo tada je postalo jasno da dugotrajna briga o roditelju ozbiljno utiče na njeno mentalno zdravlje.

Psiholozi upozoravaju da osobe koje godinama neguju člana porodice imaju povećan rizik od emocionalnog sagorevanja, hroničnog stresa, anksioznosti i depresivnih simptoma.

Postavljanje granica kao čin samoočuvanja

Kako bi zaštitila sebe i svoju porodicu, pokušala je da postavi jasne granice u odnosu sa majkom. Nadala se da će na taj način uspeti da očuva porodične veze, ali i sopstvenu emocionalnu stabilnost. Međutim, granice nisu bile poštovane.

Posle dugog razmišljanja donela je odluku koju opisuje kao jednu od najtežih u životu - prekinula je kontakt sa roditeljima.

Naglašava da ih i dalje voli i da prepoznaje njihove dobre osobine, ali smatra da je zaštita odnosa sa sopstvenom decom i očuvanje mentalnog zdravlja moralo da postane prioritet.

Krivica i bol ne nestaju preko noći

Iako je od prekida kontakta prošlo više godina, emocije nisu nestale. Kaže da i danas oseća tugu, bol i povremeno stid kada razmišlja o svemu kroz šta je prošla. Ipak, istovremeno veruje da je odluka bila neophodna kako bi zaštitila sebe i svoju porodicu.

Njena priča otvara važno pitanje o kojem se retko govori - ko brine o mentalnom zdravlju ljudi koji godinama brinu o drugima?

Briga o sebi nije sebičnost

Stručnjaci ističu da negovatelji često zanemaruju sopstvene potrebe, smatrajući da su dužni da budu dostupni članovima porodice po svaku cenu.

Međutim, dugotrajna izloženost stresu može da dovede do ozbiljnih posledica po psihičko i fizičko zdravlje. Zato postavljanje granica, traženje stručne pomoći i izdvajanje vremena za sebe ne predstavljaju sebičnost, već neophodan oblik zaštite.

Iskustvo ove žene podseća da ljubav prema roditelju i briga o sopstvenom mentalnom zdravlju ne moraju da budu suprotstavljeni. Ponekad je upravo distanca jedini način da čovek sačuva sebe kada teret koji nosi postane pretežak.

(eKlinika.rs)