Zašto nam nekada „pukne film“ zbog sitnice: Šta se dešava kada nam je svega preko glave

Ponekad je dovoljna jedna pogrešna reč, bezazlen komentar ili sasvim obična molba da izgubimo strpljenje. Planemo, povisimo ton, zaplačemo ili kažemo nešto zbog čega nam kasnije bude žao. Zašto nam se to dešava i da li je sitnica koja nas je izbacila iz takta zaista pravi razlog naše reakcije? Nauka pokazuje da odgovor može da se krije u stresu koji se dugo nagomilava.

Zamislite sasvim običan dan. Na poslu vas čeka gomila obaveza, telefon ne prestaje da zvoni, kod kuće treba završiti još deset stvari, a vi već danima ne uspevate da se odmorite. I onda vas neko pita nešto sasvim bezazleno. Umesto odgovora, iz vas izleti ljutnja koju ni sami niste očekivali. Nekoliko minuta kasnije pitate se: „Šta mi je bilo? Zašto sam tako reagovao?“

Često kažemo da nam je „pukao film“ ili da nam je „svega preko glave“. Iako su to svakodnevni izrazi, iza njih mogu da stoje stvarne promene u načinu na koji naš mozak reaguje na stres i reguliše emocije.

Kada sitnica postane poslednja kap

Ljudi ne reaguju samo na ono što im se događa u određenom trenutku. Na našu reakciju utiče i sve ono što joj je prethodilo: neprospavane noći, brige, nerešeni sukobi, pritisak na poslu, finansijski problemi ili osećaj da stalno moramo da budemo dostupni drugima. Kada takvo stanje potraje, može se dogoditi da nam i sasvim mali zahtev deluje kao preveliko opterećenje.

Neuroendokrinolog Brus Makjuen (Bruce McEwen) sa Univerziteta Rokfeler proučavao je upravo posledice dugotrajnog izlaganja stresu. U naučnom radu objavljenom u časopisu New England Journal of Medicine opisao je kako sistemi koji nam pomažu da se prilagodimo stresnim situacijama, kada su prečesto ili predugo aktivirani, mogu da postanu izvor dodatnog opterećenja za organizam.

Ovaj proces poznat je kao alostatsko opterećenje, odnosno fiziološka cena dugotrajnog prilagođavanja stresu. Jednostavnije rečeno, nije problem samo ono što nam se danas dogodilo. Važno je i koliko dugo pokušavamo da izdržimo sve što nam se događa.

Šta se dešava u mozgu kada izgubimo kontrolu nad emocijama?

Kada smo pod stresom, naš organizam aktivira mehanizme koji nam pomažu da brzo reagujemo na potencijalnu opasnost. Međutim, ti mehanizmi nisu uvek korisni u svakodnevnim situacijama.

Prefrontalni korteks, deo mozga koji učestvuje u planiranju, procenjivanju posledica i regulaciji emocija, posebno je osetljiv na stres.

U preglednom naučnom radu objavljenom u časopisu Nature Reviews Neuroscience, profesorka Ejmi Arnsten (Amy Arnsten) sa Univerziteta Jejl objasnila je kako stres može privremeno da oslabi funkcije prefrontalnog korteksa, dok istovremeno pojačava uticaj moždanih sistema uključenih u brze emocionalne reakcije.

To znači da u stresnim okolnostima možemo teže da zastanemo, razmislimo i procenimo da li je naša reakcija primerena situaciji. Zato se nekada dogodi da prvo viknemo, a tek onda shvatimo da za tim nije bilo potrebe.

Zašto najčešće planemo pred najbližima?

Zanimljivo je da ljudi ponekad uspevaju da zadrže prisebnost tokom čitavog radnog dana, čak i kada su izloženi velikom pritisku, a onda kod kuće izgube strpljenje zbog nečega što bi ih u drugim okolnostima jedva dotaklo.

Jedno od mogućih objašnjenja jeste da tokom dana ulažemo veliki napor da kontrolišemo svoje ponašanje, ispunjavamo očekivanja i potiskujemo reakcije. Kada se tome pridruže umor i nerešene brige, sposobnost da smireno odgovorimo na novi zahtev može biti slabija. Ipak, važno je naglasiti da stres može da objasni burnu reakciju, ali ne i da opravda vređanje, zastrašivanje ili povređivanje drugih ljudi.

Nije svaka eksplozija ljutnje posledica preopterećenosti. Ponekad iza nje stoje dugotrajno nezadovoljstvo, nerešeni odnosi ili teškoće u upravljanju emocijama.

Kada nam telo poručuje da je dosta

Pre nego što izgubimo strpljenje, često postoje znaci koje ne primećujemo ili zanemarujemo. Možemo postati razdražljiviji nego inače, teže se koncentrisati, lošije spavati ili imati osećaj da nas svaki novi zahtev dodatno iscrpljuje.

Dugotrajni stres može biti praćen napetošću mišića, glavoboljama, promenama apetita i poremećajima sna. Ipak, ovi simptomi nisu specifični samo za stres i ne treba automatski pretpostaviti da je on njihov jedini uzrok.

Posebno je važno obratiti pažnju ako se razdražljivost javlja gotovo svakodnevno, ako narušava odnose sa bliskim ljudima ili ako imamo utisak da više ne možemo da se nosimo sa uobičajenim obavezama.

Šta možemo da uradimo pre nego što ponovo „pukne film“?

Prvi korak nije da sebi obećamo da se više nikada nećemo naljutiti.Ljutnja je normalna ljudska emocija. Važnije je da naučimo da prepoznamo trenutak kada počinjemo da gubimo kontrolu nad načinom na koji je izražavamo.

Kada osetimo da ćemo burno reagovati, korisno je da nakratko prekinemo razgovor, usporimo disanje i odložimo odgovor dok se ne smirimo. Nekada je dovoljno da kažemo: „Sada sam previše uznemiren da bih razgovarao. Vratićemo se na ovo kasnije.“

Ali ako se takve situacije ponavljaju, kratka pauza nije dovoljna. Potrebno je razmisliti šta nas dugoročno iscrpljuje, da li preuzimamo više obaveza nego što možemo da podnesemo, koliko spavamo i imamo li vremena za oporavak.

Razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može biti koristan kada osećamo da nas emocije često preplavljuju ili da naše reakcije počinju da ugrožavaju odnose i svakodnevno funkcionisanje.

Možda problem nije u poslednjoj sitnici, već u svemu što joj je prethodilo

Kada nam sledeći put „pukne film“ zbog neoprane šolje, nečijeg pitanja ili još jedne obaveze, vredi da se zapitamo da li nas je zaista toliko uznemirila ta situacija ili smo već dugo iscrpljeni.

Jer ponekad najburnije ne reagujemo na najveći problem, već na onaj koji nas je zatekao u trenutku kada više nemamo dovoljno snage da se sa njim mirno suočimo.

A možda je upravo to trenutak da prestanemo da se pitamo zašto nas sve nervira i počnemo da razmišljamo o tome šta nas toliko dugo iscrpljuje.

(eKlinika.rs)