Psihologija

Šta se dešava sa psihom roditelja kojima su deca nestala i kako im pomoći u toj situaciji

Priredio/la: J. M.

Danas je Međunarodni dan nestale dece. A kada dete nestane, prisebnost roditelja je veoma bitna zbog dobre saradnje sa policijom, jer svaka informacija je od ključnog značaja. I  najmanji detalj koji samo roditelj zna - možda je ključan da se dete pronađe, naglašava psiholog Ružica Radović iz Fondacije "Tijana Jurić"

U kakvom su psihičkom stanju roditelji čije dete je nestalo, šta govore u tim trenucima, kako se osećaju… šta takva vrsta stresa uradi roditeljskom organizmu, da li svi oni gaje nadu ili su se već oprostili i misle na najgore, šta im tada treba reći, šta se dešava kada već prođe neko vreme, a oni nemaju nikakve vesti o nestalom detetu, koliko su roditelji dok traje potraga za detetom uopšte trezveni, kako izgleda njihov život posle otmice, koliko su sposobni da nastave život, da rade, da brinu o drugoj deci ukoliko ih imaju, o ostalim članovima porodice… možda bi zajednički i jedini pravi odgovor na sva ova pitanja bio – to samo oni znaju.

Javnost mora da bude upoznata sa problemom

Ipak, u Fondaciji Tijana Jurić svakog roditelja koji prijavi nestanak deteta čeka stručni tim koji pomaže na sve moguće načine. Psiholog Ružica Radović iz ove fondacije, za eKlinika portal objašnjava šta se sve dešava u psihi roditelja čije je dete nestalo i kako im pomoći, kao i to da javnost treba i mora da bude upoznata sa ovom temom, jer se nestanci i otmice dešavaju se svakodnevno, a potraga za nekom decom traje i godinama, čak decenijama…  

Zaleđenost i stanje šoka

− Tokom proživljvanja traumatskog iskustva, velike promene se dešavaju u ljudskoj psihi i telu, odnosno mehanizmi koji se aktiviraju kako bi posledice traumatskih događaja bile što manje. Reakcija osobe koja doživljava traumatski događaj može biti osećaj ,,zaleđenosti’’, stanje šoka i dešava se da nervni sistem i telo procenjuju to stanje koje će ostaviti najmanje posledica. Um očekuje da traumatski događaj prođe. Osoba je u tom momentu psihički odsutna i zato je od velike važnosti da stručna lica budu pristuna tokom prvog susreta sa roditeljima u situaciji kada im dete nestane i dok je potraga u toku – kaže psiholog Ružica Radović izFondacije Tijana Jurić.

Međunarodni dan nestale dece obeležava se 25. maja. U Srbiji godišnje nestane između 1.300 i 1.500 dece, saopštila je Fondacija „Tijana Jurić“ prošle godine. Iako se reč nestanak uglavnom povezuje sa otmicom, uzroci nestanka su različiti, pa se tako najčešće dešava da dete samoinicijativno pobegne od kuće ili ustanove u kojoj boravi. Dešavaju se i otmice koje organizuju roditelji, ali i one najopasnije, od nepoznatih lica koje život deteta mogu dovesti u opasnost

Ostati priseban

Prvi susret sa roditeljima kojima nestane dete je izuzetno izazovan i težak. Psihička stabilnost, iskustvo i stručnost ljudi koji se susreču sa roditeljima je od velikog značaja kako bi razumeli i pomogli svim koji se nađu u tako teškoj situaciji. Ono što je vrlo značajno u takvim intervencijama u kriznim situacijama je da se trudimo da objasnimo roditeljima koliko je važno da ostanu pribrani i da ne upadnu u traumatski šok, ukoliko je to moguće. Prisebnost je veoma bitna zbog dobre saradnje sa policijom, u tim momentima kada nestane dete svaka  informacija je od ključnog značaja, čak i neke koje se ne čine toliko važnim, najmanji detalj koji samo roditelj zna – možda je ključan da se jedno dete pronađe. Postoji mogućnost da će se javiti snažne emocionalne reakcije, koje mogu biti toliko intezivne da postoji opasnost od formiranja post traumatskog stresnog poremećaja. Važno je da pomognemo roditeljima da ostanu stabilni, da im budemo prva pomoć, da im objasnimo da se takve situacije dešavaju, da imamo iskustva i da smo tu da im pomognemo i da mogu da nam veruju – kaže za naša sagovornica.

Osećaj nemoći i bol koji se teško preživljava

− Iz iskustva, osećaj roditelja i ono šta govore su uvek ista ili slična, to je osećaj nemoći i bola koji se ne može tako lako prevazići. Traumatska iskustva su zbog svog emocionalnog inteziteta zapamćena na drugačiji način nego uobičajena iskustva. Često su zapamćena u fragmentima koji nisu povezani i zato je potrebno stvoriti neku vrstu sledstvenosti događaja kako bi se smestila u odgovarajući vremenski okvir u životu osobe koja je preživela traumu. Jedna od stavki koje su značajne za prevazilaženje traumatskog iskustva je razvijanje strategije emocionalne regulacije i prevladanja kako bi naučili na koji način da izađu na kraj sa tako snažnim emocijama – kaže psiholog Ružica Radović.

Nada da će se dete vratiti održava ih da ne odustanu

Retko koji roditelj će reći da je izgubio nadu, sve do momenta dok se ne sazna krajnji ishod. Svaki roditelj gaji nadu da će pronaći svoje dete, iz iskustava porodica koje su proživljavale ovakve situacije, kao i porodica osnivača Fondacije Tijana Jurić , upravo je nada ono što održava ljude da ne odustaju i ne sme se prestati verovati do poslednjeg momenta da je dete živo, objašnjava Ružica Radović i dodaje:

– Osećaj nade je važan kako porodica ne bi odustala od aktivne potrage za svojim detetom. Kod ljudi koji godinama traže svoje dete, teško je i izazovno davati i gajiti nadu, ali u prvim danima potrage nada je nešto što je vrlo važno i mi im upravo ulivamo nadu, svojom podrškom i savetima.

Neko nikada ne prevaziđe patnju

Važno je da ljudi razumeju i shvate da je nestanak veliki šok i traumatsko iskustvo, jedan od najtežih momenata je upravo osećaj neizvesnosti, strah i strepnja koji se javljaju tokom isčekivanja svakog telefonskog poziva, otvaranja vrata u porodičnom domu, bilo koje naznake pozitivnog ishoda potrage. Nažalost, neki ljudi ostanu fiksirani u tom periodu i u toj blokirajućoj emociji i nikada u potpunosti ne prevaziđu traumu već na svakodnevnom nivou iznova proživljavaju traumatsko iskustvo. Fondacija je prepoznala značaj stručne podrške u kriznim situacijama i insistira na tome da se oformi takav sistem gde bi institucije reagovale u momentima kada dete nestane, kao i kasnije, kada je porodici potrebna pomoć i podrška. Psihološka trauma ostavlja posledice ne samo na psihu pojedinca, već i na njegovo telo, ali i okruženje u kom živi. Od presudnog značaja je pravovremena reakcija, koja je u skladu sa psihološkim kapacitetima i potrebama osobe koje je doživela traumatsko iskustvo. Cilj lečenja nije samo odsustvo simptoma, već može biti i nalaženje novog smisla i svrhe u životu osobe – kaže sagovornica eKlinika portala iz Fondacije Tijana Jurić.

Uloga roditelja u potrazi je najznačajnija

Više različitih faktora utiču na to kada je u pitanju nestanak. kao i sam proces traženja deteta. Roditelji su veoma značajni pri samom procesu traženja deteta, zato je važno da budu prisutni.

– Često roditelji upadnu u šok, obuzme ih ogroman strah i na taj način mogu zanemariti neki važan detalj koji bi mogao da bude ključan u samoj potrazi. Roditelji moraju biti potpuno iskreni, ne smeju sakriti nikakve detalje, bilo kakve porodične razmirice koje su možda prethodile nestanku, jer na taj način otežavaju ceo proces. Svaki detalj je od neizmernog značaja, čak i poruke na društvenim mrežama, kao i pozivi, ukoliko roditelji imaju pristup društvenim mrežama deteta. Mi se zalažemo da pozitivno utičemo na ljude koji se nađu u takvoj situaciji, da izađu iz okvira tajni, budu otvoreni i ono što je najvažnije da se dete pronađe, ma šta god prethodilo tom događaju – ističe Radović i navodi da se Fondacija Tijana Jurić zalaže za to da ljudima kojima nestane dete pomogne, da se celo društvo uključi u potragu i na taj način podrži roditelje.

– Zbog toga im dajemo konkretne savete, ne smemo da krijemo ništa od roditelja, ali je važno prepoznati šta je u tom momentu tom roditelju od koristi i biti veoma oprezan sa informacijama koje im dajemo i na koji način – priča psiholog Ružica Radović o ulozi roditelja u potrazi nestalog deteta, i nastavlja:

− Roditelji čine mnogo stvari na svoju ruku u tim situacijama iz straha i osećaja nemoći spremni su sve da urade kako bi pronašli svoje dete. Smatraju da, ukoliko obaveste javnost i medije, da će povećati mogućnosti da se dete pronađe. Treba pronaći granicu, to jeste pozitivan pritisak, ali treba biti oprezan. Kada institucije budu reagovale efikasnije onda će roditelji manje raditi stvari na svoju ruku.

Ako deteta nema mesecima, godinama…

− Mi smo u redovnom kontaktu sa roditeljima koji i dalje traže svoju decu. Veliki broj njih je toliko očajan, da ne vide smisao života, mnogi od njih nisu više sposobni da nastave normano da funkcionišu, ali se opet vraćamo na to da je podrška celokupnog društva veća, oni bi sigurno imali više volje da nastave sa normalnim životom. Razgovaramo i podržavamo rodtelje koji traže svoju decu čak i po 25 godina, ali ne odustaju, i mi ih podržavamo. To je generalno veliki problem u društvu uopšte i zato je važno da naši građani shvate da su to ljudi koji su u našoj okolini, da se nestanci i otmice dešavaju svakodnevno i da je neophodno podići svest ljudi na tu temu – kaže za eKlinika Ružica Radović, psiholog iz Fondacije Tijana Jurić.