Doc.dr Smiljana Kostić: Kada se ozbiljni simptomi demencije ispolje, pretpostavlja se da je bolest prisutna možda i čitavih deset godina Foto: Privatna arhiva / Shutterstock
Demencija je pojam koji obuhvata više različitih oboljenja. Reč je o sindromu koji karakteriše pad intelektualnih i mentalnih sposobnosti, ali do te mere da remeti svakodnevno funkcionisanje pogođene osobe u radnom, porodičnom, socijalnom ambijentu. Dokle god je ta funkcionalnost očuvana, može da se govori o blagom kognitivnom poremećaju, i važno je napraviti razliku.
Sama definicija demencije pored prisustva poremećaja u nekom od domena kognicije( pamćenje, pažnja, orjetacija u vremenu i prostoru, izvršne sposobnosti, govor..itd) zahteva postojanje pada funkcionalnosti obolelog u odnosu na raniji period.
– Najčešća neurodegenerativna demencija, koja čini oko 70 odsto svih demencija jeste Alchajmerova, pa se o njoj i govori najčešće. Posle nje iz reda neurodegenarativnih demencija slede frontotemporalna i demencija sa Levijevim telima. Značajno mesto zauzima i vaskularna demencija. Ona neretko može biti udružena Alchajmerovom bolešću i drugim pomenutim demencijama. Ponekad, demencija može da prati i druge bolesti poput parkinsonizma ili oboljenja motornog neurona. Manje od 5 odsto čine demencije izazvane nekim drugim uzrocima i koje su potencijalno lečive. To su, na primer, deficit vitamina, endokrinološki i neki metabolički poremećaji, autoimune bolesti. Važno ih je precizno dijagnostikovati jer medicina u takvim slučajevima može značajno da pomogne – navodi u razgovoru za eKlinika portal doc.dr Smiljana Kostić, neurolog Klinike za neurologiju VMA.
Upozoravajući znaci, odnosno prvi simptomi demencije u tipičnim slučajevima Alchajmerove bolesti, vezani su za poremećaj pamćenja i orjentacije u prostoru i vremenu. U početku su to diskretne manifestacije. One, prema rečima sagovornice našeg portala, često prođu neopaženo i pripisuju se životnom ritmu, budući da je i većina pacijenata starosne dobi oko 65 godina, koji više nisu radno angažovani, mirnije žive, imaju manje socijalnih kontakata i aktivnosti. Samim tim, nalaze se pred manjim izazovima koji bi lakše „razotkrili“ kognitivni pad i smanjenje funkcionalnosti.
– Ono što nikako ne sme da se zanemari, jeste pad sposobnosti pamćenja skorijih događaja. Šta je bilo pre neki dan, šta se desilo juče ili jutros, razgovori ili dogovori koji su se desili skorije, a osoba ih se jednostavno ne seća. Čak ni ako ih na to podsetimo, pacijenti ne mogu da se prisete konkretnih događaja i činjenica. Radi se o poremećaju na nivou učenja novog i događaja i sadržaja koji zahtevaju učešće hipokampusa, dela mozga koji se nalazi u unutrašnjem delu slepoočnog režnja. Događa se da i sami pacijenti to primete, pa sve češće imamo u praksi slučajeve da osobe same dođu i žele da im uradimo kognitivne testove. Za današnje vreme, vrlo je indikativno da nam sve više dolaze i mlađe osobe koje se žale na probleme sa pamćenjem, subjektivne kognitivne smetnje. To ne znači da se radi o demenciji, ali je svakako zaslužuje pažnju. Dobro je da se i njima uradi neki vid dijagnostike. Napominjem da pacijenti nikako ne treba na svoju ruku da izdvajaju ogroman novac za skupe preglede poput skenera ili magnetne rezonance. Postoje jasni protokoli – ističe dr Kostić i dalje detaljno objašnjava:
– Uloga porodice je veoma značajna. Oni prvi mogu da zapaze detalje promena u svakodnevnom funkcionisanju, koje se ne mogu pripisati samo godinama starosti. Tipične su i situacije koje zahtevaju malo veće kognitivno angažovanje: obavljanje nekih finansijskih transakcija, pravljenje konkretnih planova, donošenje odluka… Otežano se snalaze u nekim finansijsko – pravnim stvarima koje su ranije mogli da obave bez problema. Objektivno nesnalaženje u prostoru koji im je bio poznat od ranije, nesnalaženje u situacijama koje izlaze iz njihove rutine i loše ili teško nalaženje rešenja za neke do tada uobičajene aktivnosti… U odmaklim stadijumima više ne mogu da se snađu ni u stanu u kome žive.
Zbog toga, kaže doc.dr Kostić, dolazi do njihove nesigurnosti, neodlučnosti, sumnjičavosti… To onda dalje često stvara anksioznost, bes, ljutnju, pa i agresivnost. Ponekad, i paranoidne ideje („neko im sakriva, krade stvari, novac“)… U nemoći da objasne to što im se događa, ponekad izmišljaju događaje i daju neke svoje interpretacije. Ponavljaju ista pitanja. Ali, i upadljivo insistiraju na prisećanjima iz davne prošlosti koja mogu da „dozovu“, što se u kasnijim fazama takođe gubi. Može da dođe i do jezičkih problema, otežanog govora i sklapanja rečenica. Zaboravljaju imena ljudi (u početku onih koje ređe viđaju, ali kasnije i drugih iz bliskog okruženja). Imaju problem da razumeju tuđi govor i da prate razgovore, kao i probleme sa čitanjem i pisanjem. Ne odgovara im ambijent sa više osoba gde bi trebalo da prate i povezuju diskusiju. Zbog toga su često skloni povlačenju, izbegavanju ovakvih situacija, postaju ćutljivi, nezainteresovani. Nemaju bolje rešenje za svoju nemoć. Shvataju da se nešto događa, ali često to anuliraju i pokušavaju da „zabašure“, pravdajući nekim fizičkim simptomima poput zujanja u glavi ili pritiska, glavobolja, objašnjava neurolog.
U slučaju Alchajmerove bolesti, danas se zna da sam patološki proces bolesti počinje mnogo pre ispoljavanja vidljivih simptoma. Kroz tu prizmu bi trebalo posmatrati i domete novih terapija koje bi, kada bi se primenile što ranije, u takozvanoj prekliničkoj fazi bolesti, mogle značajno da promene prirodni tok bolesti. Jer, objašnjava sagovornica eKlinika portala, ako bi se terapija primenila u ranoj fazi bolesti, pre ispoljavanja kliničkih simptoma, dalja oštećenja, neurodegeneracija, bi mogla da budu zaustavljena. Samim tim, i progresija kliničkih simptoma bolesti. Uz to, pacijenti bi duže bili u stanju veće i bolje kognitivne i opšte funkcionalnosti, što je i najvažnije.
– Kada se ozbiljni simptomi već ispolje, pretpostavlja se da je bolest prisutna možda i čitavih deset godina. Tada se, nažalost, ono što je već oštećeno, terapijom ne može „popraviti“, niti vratiti u pređašnje stanje. Za sada još uvek ne postoje biološki markeri koji bi u rutinskoj praksi, poput analize krvi ili snimanja mogli da nam ukažu da je bolest počela i pre ispoljavanja kliničkih simptoma. To bi bilo od ogromnog značaja i u smislu skrininga rizične polulacije i rane dijagnoze, što ostavlja prostor za preventivno i blagovremeno terapijsko delovanje. Ali, nauka je na njihovom tragu – kaže doc.dr Kostić i dodaje:
– Neke analize postoje, poput kognitivnog skrininga populacije, bioloških markera iz likvora. Tu su i savremene metode vizuelizacije amiloida beta u mozgu, koji je patološki marker bolesti, putem PET scan-a koji ima sposobnost da detektuje obeleživače koji se vezuju za nakupine amiloida i tako ukažu da je patološki proces prisutan. Međutim, ove metode su skupe i teže dostupne, te se ne rade u rutinskoj praksi. Radi se magnetna rezonanca, koja ukazuje na postojanje atrofije određenih regiona mozga, što pomaže u diferenciranju postojanja i tipa demencije. Međutim, ove atrofične promene se na MRI vide jasno tek kada su simptomi bolesti već ispoljeni.
Osobe starije od 65 godina, ali i još neke kategorije, u najvećem su riziku za obolevanje. To se prvenstveno odnosi na one koji imaju porodičnu istoriju, odnosno familijarno ispoljavanje ovakvih bolesti (roditelji, uža porodica).
– Slede osobe sa kardiovaskularnim faktorima rizika, hipertenzijom, dijabetesom, gojazne, i one koje imaju poremećaj srčanog ritma ili druge srčane bolesti. Pušači, oni koji konzumiraju alkohol, takođe su u opasnosti od obolevanja, kao i oni koji su imali povrede glave. Depresija, koja se javlja posle 60.godine života takođe može da bude uvod u demenciju i jedan je od faktora rizika. Osobe sa blagim kognitivnim poremećajem (postoje znaci bolesti ali ne remete u većoj meri njihovu funkcionalnost), u opasnosti su da razviju neku od demencija u narednom periodu. Promena životnih navika u smislu redovne fizičke aktivnosti, Mediteranska ishrana, izbegavanje pušenja i kozumiranja alkohola, jeste nešto što može da pomogne u našem kognitivnom funkcionisanju. I ono što je posebno važno jeste druženje, direktan kontakt sa ljudima, interaktivna komunikacija i socijalna aktivnost, učenje novih stvari i mentalna aktivnost. U mlađoj životnoj dobi, savetuje se manje korišćenje “olakšica” putem elektronskih uređaja i “instant” informacija, koje zapravo ometaju korisne procese učenja i sticanja trajnog znanja – istakla je u razgovoru za eKlinika portal doc.dr Smiljana Kostić, neurolog Klinike za neurologiju VMA.