Slabije pamćenje, zaboravnost, otežano izvršno funkcionisanje, znaci su pseudodemencije. Ovo je jedina demencija koja je izlečiva, jer nema organskih i fizičkih promena u strukturi i funkciji mozga kao kod demencije. Depresija, zlostavljanje, nedostatak podrške, jake životne traume, mogu da budu razlozi za pojavu pseudodemencije.
Slabije pamćenje i veliki depresivni poremećaj
Pseudodemencija je oblik kognitivnog poremećaja koje prate simptomi koji se javljaju i kod demencije. Depresivna demencija ili depresivna pseudodemencija, neki su od naziva za stanje koje nije tako retko kako bismo u prvi mah pomislili. Slabije pamćenje dovodi se u vezu sa simptomima velikog depresivnog poremećaja.
Pseudodemencija nije neurokognitivna demencija, kao kod na primer Alchajmerove bolesti. Slično kao i kod demencije, pseudodemencija se ispoljava kognitivnim teškoćama kao što su su slabije pamćenje i otežano svakodnevno funkcionisanje.
Kako depresija utiče na mozak?
Pseudodemencija je često uzrokovana depresijom. Pojedini stručnjaci veruju da je ovo stanje posledica dugotrajne upale usled depresije koja na kraju može da dovede do teškoća u kognitivnom funkcionisanju.
Kao bitan faktor koji, takođe, doprinosi nastanku pseudodemencije navodi se uticaj depresije na specifične regione mozga zadužene za učenje i pamćenje. Stručnjaci kažu da oštećenje ovih delova mozga može da ima za posledicu kognitivni deficit, koji se ispoljava sličnim simptomima kao i kod pacijenata sa demencijom. U bitnoj meri na pojavu pseudodemencije deluju faktori spoljne sredine, ali smatra se da stanje može da ima i genetsku osnovu.
Nije zavnična dijagnoza
Psiholog dr Jenni Jacobsen navodi da pseudodemencija nije zvanična dijagnoza u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5).
– Pseudodemencija je nezvanični izraz koji se koristi da označi kognitivna oštećenja koja se javljaju kod psihijatrijskih bolesti, najčešće depresije. Ne postoje zvanični dijagnostički kriterijumi, ali lekari kliničari mogu da koriste termin pseudodemencija kada govore o otežanom kognitivnom funkcionisanju kod depresije – dodaje Jacobsen.
Kako se utvrđuje veliki depresivni poremećaj?
Veliki depresivni poremećaj (klinička depresija) utvrđuje se na osnovu dijagnostičkih kriterijuma DSM-5. Kod pacijenta tokom dve ili više nedelja moraju da budu većinu vremena istovremeno prisutni simptomi kao što su: crne misli, sećanje na loše životne trenutke, gubitak interesovanja, osoba na primer na uživa u aktivnostima koje su joj ranije bile zadovoljstvo.
Stanje je praćeno napadima tuge, samosažaljenja, u nekim slučajevima i samoubilačkim mislima. Osobi uglavnom sve smeta, veoma je ranjiva, razdražljiva u stalnom je iščekivanju lošeg događaja. Moguć je telesni bol iako nema nikakve organske osnove bolesti. Preovladava pesimizam, beznađe, bespomoćnost, osoba veruje da je suvišna da je „niko ne voli“.
Uočava se letargija, slabije pamćenje, osjećaj nepripadanja, bezvoljnost. Moguće je da osoba koja boluje od kliničke depresije nema apetit, ili s druge strane konzumira izrazito obilne obroke. Javlja se i nesanica ili jaka potreba za snom. Smanjen je libido, moguć je psihomotorni nemir ili psihomotorna usporenost.
Kod pacijenata sa kliničkom depresijom mora da bude prisutno četiri ili više navedenih simptoma tokom dve nedelje, s tim da barem jedan od tih simptoma moga da bude depresivno raspoloženje, koje pacijent sam ili osoba iz bliske okoline navode, ili gubitak interesovanja i/ili nepronalaženje zadovoljstva.
Na primer velika depresija se dijagnostikuje kada osoba ima depresivno raspoloženje ili gubitak interesovanja za aktivnosti, uz još najmanje četiri druga simptoma depresije, kao što su na primer promene u spavanju, manjak energije, osećaj bezvrednosti i samoubilačke misli.
Osobe koje pate od pseudodemencije imaju simptome depresije i znake slabijeg kognitivnog funkcionisanja kao što su problemi sa koncentracijom, pamćenjem, obradom informacija. Mogući si i problemi sa govorom, organizacijom i planiranjem svakodnevnih aktivnosti.
Kako se leči pseudodeperesija?
Slabije pamćenje otežana svakodnevna organizacija i funkcionisanje javljaju se kao posledice depresije kod pseudodemencije. Stanje se popravlja kada osoba počne na pravi način da se leči od depresije, jedna manja studija beleži da na duže staze posle umirivanja ili prevazilaženja simptoma depresije, 53 odsto pacijenata nije imalo znake kognitivnog oštećenja.
Leči se pre svega depresija, specifični terapijski modaliteti kao što je kognitivno bihejvioralna terapija mogu da poboljšaju kognitivno funkcionisanje pacijenata sa pseudodemencijom. Studije su pokazale da terapija može da dovede do promena u funkcionisanju mozga, pomogne pacijentima da izmene iskrivljene načine razmišljanja i nauče nove veštine.
Da li postoji rizik od razvoja demencije?
Stručnjaci navode da lekovi koji se piju prema preporuci lekara za lečenje depresije mogu da poboljšavaju kognitivno funkcionisanje pacijenta. Lekovi koji se koriste u terapiji depresije kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina posebno su efikasni za ublažavanje kognitivnih oštećenja, navode stručnjaci.
Pseudodemencija je psihijatrijsko stanje koje može da imitira simptome demencije, ali nema organsku osnovu, već je posledica depresije ili nekog drugog psihijatrijskog poremećaja. Pojedini stručnjaci navode da ako se ne leči pseudodemencija povećava rizik od razvoja demencije. S druge strane lečenje može da dovede do ponovnog dobrog kognitivnog funkcionisanja i da umanji rizik od mogućih komplikacija.
