Patnja nije nepoznata kategorija i svi smo je makar jednom osetili. Jer, postoje trenuci u životu kada se sve raspada, kada izgubimo nekoga ili nešto neizmerno važno zbog čega se osećamo povezani, bezbedni ili sigurni. Ponekad se mnogo neprijatnosti desi u isto vreme i onda nam se čini kao da smo izgubili tlo pod nogama, da smo lišeni sigurnosti.
Patnja dovodi i do velike tuge
Često čujemo da je nečija prijateljica prošla kroz razvod. Kraj braka došao je, kao i mnogi, uz veliko nerazumevanje i bol. Najgore je to što se osećala kao da se njen najbolji prijatelj, njen bivši muž, pretvorio u nekoga koga nije poznavala i ko je, izgleda, mrzeo. Naravno, to je dovelo do velike tuge i osećaja bespomoćnosti.
Sasvim je normalna reakcija da se na patnju bude „žestoka“ akcija, kažu stručnjaci. Ali tako samo pokušavamo da odstranimo loša osećanja i nekako pomognemo sebi. Želeći da se osećamo bolje, često smišljamo kako da to ostvarimo. Osećaj nemoći, akcija osnažuje. Pa ipak, dok je odluka da se krene u akciju veoma normalan i ljudski pristup, tu obično nedostaje jedan ključni sastojak, stvarna osećanja, koja u ovakvim stanjima obično nisu uključena. Kada se grozničavo i impulsivno krene da promenimo tešku situaciju u kojoj smo se našli, lako možemo da potisnemo i ignorišemo naša prava osećanja.
Patnja zbog gubitka ili traume
Kada doživimo veliki gubitak ili emocionalnu traumu, obično ne znamo šta da radimo i kako da popravimo celu situaciju. Ne znamo kako će izgledati put ka boljem i kako do njega da dođemo.
Pored toga što sebi dozvoljavamo da osetimo tugu, bespomoćnost i strah koje gubitak sobom nosi, veoma je važno i da sebi dozvolimo da osetimo kako je to kada nemamo odgovore.
Treba uvek da imamo na umu da će se, kao i uvek, situacija i osećanja promeniti. Ali upravo sada, u ovom trenutku, možemo sebi da dozvolimo da ne znamo šta da radimo. Taj osećaj može da bude zastrašujuć, ali kada sebi to dozvolimo treba da budemo svesni da smo učinili nešto veoma mudro i pokazali iskrenu brigu o sebi. Ponekad samo ovo može da olakša patnju i ublaži naš bol, a da mi pritom ne moramo ništa drugo da uradimo.
Ma koliko da je teško i strašno dok prolazimo kroz patnju, treba da znamo da je ona naša učiteljica. Ali ona može da nas nauči samo ako sebi dozvolimo da je osetimo. Tuga, strah, neznanje – sve teške emocije – menjaju nas onakve kakvi smo. Ironično je što baš to pokušavamo da postignemo dok se grčevito trudimo pokušavajući da sredimo svoja bolna osećanja.
Patnja i topao zagrljaj
Kada dozvolimo da naša prava osećanja isplivaju, onakva kakva jesu, nudimo sebi topao zagrljaj i radost zbog sopstvenog prisustva punog saosećanja. Pristajemo da budemo sami sa sobom i pravimo sebi društvo u sopstvenom istinskom iskustvu.
To je suprotno načinu na koji smo uslovljeni da odgovorimo na patnju u modernoj kulturi, ali ovaj jednostavan čin emocionalne iskrenosti izuzetno pomaže u lečenju i stvaranju promena.
Time što dopuštamo sebi da budemo tužni, umirujemo tugu. Kada dozvoljavamo sebi da se plašimo, smirujemo naš strah. Ako dozvoljavamo sebi da ne znamo kako da umirimo i ispravimo svoj bol, smirujemo anksioznost da moramo da ga popravimo. Dozvoljavajući sebi da budemo ono što jesmo, takvi kakvi jesmo, omogućava nam da se osećamo duboko voljeno, dobrodošlo u sopstvenom životu, a ne usamljeno.
