Dete svedok nasilja postaje psihosocijalno neprilagođeno, trauma može da traje dugo, a preživljena iskustva dovede do depresije u odrasloj dobi, navode psiholozi. Psihosocijalna neprilagođenost povezana je sa vidljivim promenama u anatomskom i fiziološkom sastavu centralnog nervnog sistema deteta. Deca, maloletnici sa ovim promenama ne funkcionišu dobro u društvu i predstavljaju deo zajednice sa ozbiljnim medicinskim, sociološkim i ekonomskim dilemama. Svedočenje ubistva čoveka, na primer, predstavlja tešku psihičku traumu, a dete može da ispolji simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.
Kada je dete svedok nasilja pred njim su brojni izazovi
Brojne studije pronašle su snažne dokaze koji pokazuju da izloženost nasilju u detinjstvu, bilo da je dete bilo žrtva ili svedok, može da poveća verovatnoću zloupotrebe droga ili alkohola, patnju usled anksioznosti ili upuštanja u kriminalno ponašanje i uvlačenje u krug nasilja. Deca izložena zastrašujućim ili pretećim događajima verovatno će razviti toksični stres, koji može da ugrozi razvoj mozga dok pojačava hormone borbe ili bekstva, odnosno fizički odgovor tela na izazov, naglašavaju naučnici.
Deca koja su svedoci ubistava su emocionalno traumatizovana, stigmatizovana i duboko pogođena zastrašujućim događajem, objašnjavaju psiholozi. Često pokazuju iscrpljujuće simptome uporedive sa onima kod posttraumatskog stresnog poremećaja. Međutim, praksa je pokazala da kako je pažnja u nemilim situacijama usmerena na ubijene i na izvršioca zločina, deca svedoci nehotice postaju zanemarene žrtve.
Posttraumatski stresni poremećaj kao posledica stresnih događaja
Psiholozi su analizirali kako psihosocijalno indukovane biološke promene, odnosno fizičke promene na mozgu (srednji mozak, cerebralni korteks, limbički sistem, corpus callosum, mali mozak i osovina hipotalamusa, hipofize i nadbubrežne žlezde) koje su povezane sa neprilagođenošću (posebno posttraumatskim stresnim poremećajem) utiču na decu koja su bila svedoci nasilja.
Sva deca mogu da se nađu u prilici i da dožive veoma stresne događaje, koji utiču na njihovo razmišljanje i osećanje. Većinu vremena deca se brzo i dobro oporavljaju. Međutim, ponekad će deca, koja dožive ozbiljan stres, kao što je povreda, smrt, pretnja smrću, ubistvo člana porodice ili prijatelja, biti dugoročno pogođena. Kada razviju dugotrajne simptome (duže od mesec dana) od takvog stresa, koji uznemiravaju ili ometaju njihove odnose i aktivnosti, može im se dijagnostikovati posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).
Primeri simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja su:
- Proživljavanje događaja iznova i iznova u mislima ili u igri
- Noćne more i problemi sa spavanjem
- Uznemirenost kada nešto izazove uspomene na događaj
- Nedostatak pozitivnih emocija
- Intenzivan stalni strah ili tuga
- Razdražljivost i izlivi besa
- Neprestano traženje mogućih pretnji, stalna uplašenost
- Bespomoćnost, beznadežnost ili povučenost
- Negiranje da se događaj desio ili osećaj otupelosti
- Izbegavanje mesta ili ljudi povezanih sa događajem.
S obzirom na to da deca koja su doživela traumatski stres mogu da izgledaju nemirna, nervozna ili imaju problema sa pažnjom i organizovanjem, stručnjaci naglašavaju da simptomi traumatskog stresa mogu da se pomešaju sa simptomima poremećaja pažnje/hiperaktivnosti (ADHD). Primeri događaja, koji mogu da izazovu posttraumatski stresni poremećaj su:
- Fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje
- Kada je dete žrtva ili svedok nasilja ili zločina
- Teška bolest ili smrt bliskog člana porodice ili prijatelja
- Prirodne katastrofe
- Teške saobraćajne nesreće.
Deca svedoci nasilja dugo se bore sa traumom
Za decu koja su svedoci nasilja, trauma može dugo da traje. Prema analizama, prvo se javljaju loši, uznemirujući snovi ili gubitak sna, pa i halucinacije. Mnoga deca koja dožive traumu nastavljaju da vode relativno normalne živote. Ali, kod drugih, trauma povećava rizik od depresije i zloupotrebe supstanci i može da dovede do agresivnijeg ponašanja u odraslom dobu, pokazuju istraživanja.
Ponašanje dece u takvim situacijama ne iznenađuje naučnike. Profesor društvenih nauka Abigail Gewirtz sa University of Minnesota, sproveo je istraživanje, koje je pokazalo da se deca takođe snalaze na načine koji nemaju uvek smisla za posmatrače.
– Ponekad vide decu, koja su upravo izgubila roditelja ili prijatelja… kako trče i skaču, voze bicikl i gledaju televiziju, i pomisle, kao, „Zar ih nije briga što su izgubili nekog svog?“ – navodi profesor Gewirtz, inače direktor odeljenja Instituta za translaciona istraživanja mentalnog zdravlja dece. Odgovor profesora tim ljudima je – „Pa oni to rade, samo tuguju na drugačiji način.“
Biti svedok nasilja je razorno kao i da ste žrtva
Pitanje zašto su neka deca otpornija od drugih i dalje zbunjuje naučnike. Istraživanja pokazuju da trauma može da utiče na decu već od 18. meseca života, kaže Jillian Turanovic, docent krivičnog prava na Florida State University, koja je proučavala efekte traume na decu. Čak i prisustvo činu nasilja može da bude „skoro jednako razorno kao da su direktno žrtve“.
– Kod dece se mozak još uvek uveliko razvija, tako da doživljavanje traume, posebno u ranim godinama detinjstva, može da utiče na razvoj mozga i na osećaj sigurnosti. Drugi problem je to što je pristup mentalnom zdravlju i savetovanju izuzetno ograničen, posebno u sredinama gde je nasilje izraženo i gotovo uobičajeno. Dakle, ljudi ili deca, za koje je najverovatnije da će biti izloženi nasilju sa oružjem takođe su judi za koje je najmanje verovatno da će imati pristup resursima koji im mogu pomoći da se oporave – istakla je Turanovic.
Kakvu pomoć treba da dobije dete svedok nasilja?
Prvi korak pomoći i lečenja dece i maloletnika je razgovor sa zdravstvenim radnicima. Za dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja, određeni događaj mora da izazove simptome. Kada su događaji, kao što je ubistvo, na primer, uznemirujći, deca možda nće želeti da pričaju o o njemu, tako da će možda biti potreban vešt zdravstveni radnik, koji ima uspeha u razgovoru sa decom i roditeljima. Kada se dijagnoza postavi, prvi korak je da se dete oseća bezbedno dobijanjem podrške od roditelja, prijatelja i škole i minimiziranjem šanse za još jedan traumatski događaj u najvećoj mogućoj meri. Psihoterapija u kojoj dete može da govori, crta, igra ili piše o stresnom događaju može da se radi sa detetom, porodicom ili grupom. Terapija ponašanja, posebno kognitivno-bihejvioralna terapija, pomaže deci da nauče da menjaju misli i osećanja tako što će prvo promeniti ponašanje kako bi smanjili strah ili brigu. Lekovi se takođe mogu koristiti za smanjenje simptoma.
