Osobe sa subjektivnim kognitivnim smetnjama uglavnom nemaju značajne promene na testovima kognitivne procene, ali to nije slučaj kada se dijagnostikuje blagi kognitivni poremećaj Foto: Smiljana Kostić/Yt prtsc tv K1/Shuttersock
Kognitivni poremećaj, odosno blage smetnje u kognitivnom funkcionisanju mogu ali i ne moraju da budu uvod u razvoj neke od demencija. Odnose se na probleme ili promene u intelektualnim i mentalnim sposobnostima: učenju, pamćenju, orjentaciji, pažnji, rasuđivanju. Problemi u fokusiranju, zaboravljanje ili rasejanost jesu signali koje ne bi trebalo zanemariti, jer ponekad mogu da budu najava ozbiljnije bolesti koja vodi do težeg kognitivnog oštećenja.
Doc. dr Smiljana Kostić, neurolog Klinike za neurologiju VMA kaže u razgovoru za eKlinika portal da se njene kolege i ona u poslednje vreme u praksi sve češće susreću sa osobama koje vođene ličnim doživljajem same dolaze na pregled. Žale se, opisuje doc. dr Kostić, na različite smetnje:
– Pacijenti primećuju da imaju više problema nego ranije da nauče, shvate, da se prisete, fokusiraju pažnju da se snađu u nekim kompleksnijim situacijama. Žele da budu pregledani, urade testove, da se posavetuju. Često se događa da iako neko subjektivno oseća da ima problem sa kognicijom, nakon urađenih testova ne pronađemo ništa upadljivo i dovoljno značajno za postavljanje dijagnoze demencije. Međutim, istraživanja su pokazala da ljudi koji imaju subjektivni kognitivni poremećaj ipak predstavljaju grupu koja može imati sklonost i povećan rizik da u godinama koje slede oboli od nekog oblika demencije te zahtevaju brižljivije praćenje. Zato takve manifestacije ne treba zanemarivati već reagovati, posebno zbog toga što je u slučaju demencija momenat jasnog ispoljavanja simptoma najčešće znak da je patološki proces u mozgu obolelih već odmakao.
Prema rečima doc.dr Kostić, osobe sa blagim kognitivnim poremećajem na neuropsihološkim testovima procene imaju slabija postignuća u jednom ili više domena kognicije u odnosu na definisane normative za nihovu životnu dob, stepen obrazovanja. Ali, i u odnosu na njihove pređašnje sposobnosti. Dakle, objašnjava naša sagovornica, postoji pad, nesporan je, ali ipak ne utiče bitnije na aktivnosti svakodnevnog života. Osoba je sposobna da funkcioniše bez većih poteškoća, samostalno, bez potrebe za tuđom pomoći. To je suštinska razlika u odnosu na demenciju, kod koje je jasna i vidljiva razlika u sposobnosti osobe da obavlja poslove i funkcioniše u svakodnevnom u odnosu na ranije. Najpre se, naovid doc.dr Kostić, to odnosi na složenije, komplikovanije aktivnosti i zadatke, a kasnije i na jednostavne, rutinske.
Pokazano je da su sobe kod kojih je ustanovljen blagi kognitivni poremećaj pod povećanim rizikom u odnosu na svoje svoje kognitivno očuvane vršnjake da u periodu od 5 do 10 godina razviju kliničku sliku demencije.
– Značajno je da se ove osobe prate, kroz češće kontrole, testiranja, snimanja mozga. Od skora su dostupni i drugi testovi, takozvani biomarkeri iz moždane tečnosti i krvi. Koriste se i precizne napredne tehnike snimanja mozga koje mogu sa velikom sigurnošću da otkriju specifične patološke promene u mozgu i omoguće rano postavljanje dijagnoze. To je vrlo važno zbog blagovremenog započinjanja terapije. Lekovi koji su nam trenutno dostupni ne mogu da zaustave bolest. Ali, mogu da ublaže simptome, poprave funkcionalnost bolesnika i odlože dostizanje teških stadijuma u kojima je osoba potpuno zavisna od tuđe pomoći – naglašava doc.dr Kostić.
Kada se ustanovi blagi kognitivni poremećaj, važno je isključiti druga oboljenja i stanja koja mogu biti u osnovi i čijom korekcijom bi mogle da se otklone i kognitivne smetnje. To su, kaže doc. dr Kostić endokrinološke bolesti, metabolički poremećaji, nedostatak vitamina, depresija itd.
– Važno je takođe korigovati faktore rizika koji doprinose pogoršanju i razvoju demencije. To podrazumeva lečenje u prvom redu kardiovaskularnih faktora rizika: povišenog krvnog pritiska, dijabetesa, povišenih masnoća u krvi, gojaznosti, bolesti srca, pluća. Takođe, sprovođenje preventivnih mera kroz promovisanje zdravih stilova života, pravilna ishrana, fizička i mentalna aktivnost, izbegavanje štetnih navika kao što su pušenje, alkohol, psihoaktivne supstance. Ni jedan raspoloživi lek niti suplement sam po sebi nije pokazao značajnu sposobnost da spreči dalje napredovanje i razvoj demencije, ali kombinovana primena svih pomenutih strategija može biti efikasna.
Već je napomenuto da su osobe koje imaju blagi kognitivni poremećaj u izraženom riziku da u budućnosti razviju neki oblike demencije, uključujući i Alchajmerovu bolest, najčešću među demencijama. Sagovornica eKlinika portala govorila je i o drugim faktorima rizika:
– Pored već pomenutih faktora rizika na koje možemo uticati tu su i oni na koje ne možemo: starost, pol, porodično opterećenje, tj. nasledni faktori. Rizik obolevanja raste sa starošću. Osobe sa određenim genetskim predispozicijama među kojima najbolje proučeno posedovanje epsilon 4 varijante u genu za apolipoprotein E imaju povećan rizik za obolevanje od Alchajmerove bolesti. Sa druge strane, genske mutacije odgovorne za familijarno ispoljavanje Alchajmerove bolesti ukoliko postoje kod takozvanih zdravih nosilaca, sigurno će dovesti do ispoljavanja bolesti pre ili kasnije. Na sreću, ovakve, familijarne forme su retke i čine svega 2-3 odsto slučajeva Alchajmerove bolesti.
– Ono što može da pomogne u što boljem kognitivnom funkcionisanju jeste promena životnih navika. Redovna, barem umerena fizička aktivnost, balansirana ishrana (dobar predlog je Mediteranski režim), izbegavanje pušenja i kozumiranja alkohola. Od posebnog značaja je socijalna aktivnost, interakcija i direktan kontakt sa drugim ljudima, druženje, mentalna aktivnost. Prekomerno korišćenje elektronskih uređaja ometa procese učenja i sticanja trajnog znanja posebno kod mlađih ljudi, i dugoročno bi moglo predstavljati problem – naglasila je u razgovoru za eKlinika portal doc. dr Smiljana Kostić, neurolog iz Klinike za neurologiju VMA.
Doc. dr Kostić kaže i da je struka u poslednje 2 godine ohrabrena pojavom novih lekova. Naime, u Americi su registrovana dva veoma važna leka, čija su predhodna ispitivanja pokazala da ukoliko se primene u ranim fazama Alchajmerove demencije imaju mogućnost da utiču na njen tok, da uspore i zaustave dalje napredovanje. Na njihovu široku primenu u kliničkoj praksi međutim, još mora da se sačeka, jer se njihovi efekti i dalje analiziraju i prate. I pored toga svakako predstavljaju ogroman napredak i veliko ohrabrenje u lečenju i perspektivi osoba sa dijagnozom ove teške bolesti.