Hrana koja padne na pod može trenutno biti kontaminirana bakterijama, bez obzira na to koliko brzo je pokupite, zaključak je istraživanja profesora Donalda W. Schaffnera, mikrobiologa hrane
– Iako je „pravilo pet sekundi” o sigurnosti hrane koja padne na pod, već dugo prisutno i prenosi se s kolena na koleno, ono i dalje traži odgovore na važna pitanja javnog zdravlja koja zahtevaju pažljivu analizu, rekao je profesor Donalad W. Schaffner, mikrobiolog hrane na Univerzitetu Rutgers u Nju Džerziju.
Kako je sprovedeno istraživanje?
Profesor Schaffner i magistrantkinja Robyn C. Miranda, testirali su četiri površine – nerđajući čelik, keramičke pločice, drvo i tepih – i četiri različite vrste hrane: isečenu lubenicu, hleb, hleb sa puterom i gumenu bombonu od jagode. Hrana je ispuštana sa 13 cm od površine poda gde su se nalazile bakterije s karakteristikama sličnim salmoneli.
Istraživači su testirali četiri vremenska intervala – manje od jedne sekunde, pet, 30 i 300 sekundi. Ukupno 128 mogućih kombinacija pripreme bakterija, površine, hrane i sekundi menjane su po 20 puta, što je rezultiralo sa 2.560 merenja.
Šta su pokazali rezultati ovog istraživanja?
Rezultati ovog istraživanja su pokazali da „pravilo pet sekundi” ima delimičnu validnost u smislu da su duži kontakti rezultirali prelaskom više bakterija. Međutim, nijedna hrana koja je pala nije izbegla kontaminaciju u potpunosti. „Bakterije mogu kontaminirati trenutno“, rekao je profesor Schaffner u saopštenju .
Tepih je imao veoma nižu stopu prenosa bakterija u poređenju s pločicama i nerđajućim čelikom dok su stope prenosa s drveta varirale.
Sastav hrane i površine na koje padne su podjednako važni, ako ne i važniji, od vremena provedenog na podu, rezultati su istraživanja. Lubenica, sa svojom vlagom, privukla je najvišu stopu kontaminacije, dok je gumena bombona pokazala najmanje prisustvo bakterija.
– Reći ću vam otvoreno da sam jeo hranu sa poda. Ali posle ovog istraživanja, ako bi mi ispala kriška lubenice na relativno čist pod moje kuhinje, sigurno bi završila u kanti za đubre – izjavio je profesor Schaffner.
Odakle potiče pravilo „pet sekundi”?
Niko nije siguran odakle potiče ideja o pravilu pet sekundi, ali se često pripisuje mongolskom vladaru Džingis-kanu iz 13. veka, za koga se kaže da je imao pravilo da hrana koja padne na pod ostaje tamo sve dok dobro izgleda.
– Navodno, postoje neki istorijski zapisi kako je Džingis kan govorio o uzimanju hrane s poda, pod izgovorom da „ ako je on mogao da jede hranu koja je pala na zemlju, onda je bezbedna i za sve ostale” – kaže prof. Schaffner.
Zašto ljudi podižu hranu koja je pala na pod?
Vilijam K. Holman, eksperimentalni psiholog i profesor na Odeljenju za ljudsku ekologiju Univerziteta Rutgers, izjavio je da ljudi ne filtriraju svaku odluku kroz filter rizika i umesto toga se oslanjaju na heuristike, tj. kognitivne prečice, kako bi im pomogle u svakodnevnim životima.
– To je način brze odluke sa bilo kojim dostupnim podacima. Međutim, ponekad te prečice mogu biti zasnovane na pogrešnim pretpostavkama ili nepotpunim informacijama – kaže Holman.
On kaže s obzirom da su bakterije nevidljive i veoma ih je lako ignorisati kada, „nešto od „posebne vrednosti”, poput čokoladne bombonice s kikirikijem padne na pod, pošto su bakrerije nevidljive, verovanje je da nema štete ako se bombonica podigne i stavi u usta.
Hranu zaista ne treba bacati ali treba li je jesti i kada padne na pod
Daglas Pauel, bivši profesor bezbednosti hrane i urednik sajta o bezbednosti hrane, dodao je da ljudi verovatno jedu sa poda jer se stalno apeluje da se hrana ne baca. Pored toga, vrlo često to što ne vidimo bakterije ne shvatamo rizik.
– To radim ceo život i nikada nisam bio bolestan; uradio sam to pre nekoliko dana i ništa se nije desilo – komentarisali su ljudi, čitajući rezultate ovog istraživanja.
Ili kako je primetio profesor Schaffner: „Prvom detetu, kada cucla padne na pod, roditelji obično kažu „oh moj Bože, moramo je sterilisati”. Kod trećeg deteta kad cucla padne na pod obično je podignemo, properemo i vrtimo detetu u usta.
A i vrlo često se pogrešno shvata način prenošenja bakterija, kaže prof. Schaffner i dodaje:
– Često se šalimo s „pravilom pet sekundi”, ali ljudi se ponašaju kao da bakterije neko vreme trče do predmeta koji je pao na pod. Takođe ne prepoznaju simptome bolesti izazvane hranom i često ih pripisuju poslednjem što su pojeli, ne povezujući kako ih da je možda baš njihov raniji način ponašanja ili upravo trenutak korišćenja hrane s poda, doveo do trenutnog zdravstvenog problema.
Da li su muškarci skloniji jedenju sa poda od žena?
Da, prema profesoru Holmanu. Za razliku od žena, muškarci češće tvrde podižu hranu s poda ili viljuške koja je pala na pod, ili uklanjanjaju insekte ili dlake iz hrane pa nastavljanja s jelom, rekao je. Ovi zaključci proizašli su iz telefonskog istraživanja koje je pre par godina sprovedeno među 1.000 Amerikanaca.
Antoni Hilton, profesor mikrobiologije na Univerzitetu Aston, izjavio je da je anketa sprovedena na gotovo 500 ljudi a rezultati su pokazali da 81% žena kaže da se pridržava pravila tj. neće jesti ništa što je palo na pod – u poređenju sa 64% muškaraca, izvestio je časopis „Scientific American”.
I na kraju, odgovor na pitanje da li je „pravilo pet sekundi“ hrane koja je pala na pod istina ili zabluda, na osnovu predstavljenih istraživanje je ZABLUDA. Da ne biste razmišljali na kakvu je površinu pala hrana, koliko namirnica ima vlage, da li je ostala sekund, pet ili trideset, možda je bolje prežaliti to što je palo i baciti u kantu, ili možda nahraniti ptičice…
