To što su ljudi nekada mislili da je u srcu, zaslužno je jedna mala regija u mozgu koje se naziva hipotalamus Foto: Shutterstock/ Lična arhiva prof. Jukić
„Hormon ljubavi, sreće, poverenja, nade“ najčešći su epiteti koji se vežu za oksitocin, mali molekul koji deluje na skoro sve regije mozga. Njegova najznačajnija uloga je u porođaju i laktaciji, ima i terapijsko delovanje, bitan je „lepak“ koji nas povezuje s drugim ljudima, zaslužan je za empatiju i simpatiju, lakše prevazilaženje stresnih situacija. Pojedina istraživanja tvrde da ovaj hormon može da pomogne kod stanja anksioznosti, depresije, autizma, negativnih simptoma šizofrenije. Ne postoje relevantni naučni dokazi koji potvrđuju ova delovanja oksitocina, upozoravaju stručnjaci.
Oksitocin, popularno nazvan „hormon ljubavi“ luči se u hipotalamusu, skladišti u hipofizi i otpušta u krvotok. Ima biološku, društvenu, emotivnu funkciju. Da se mozgom razmišlja, a da su emocije u srcu, vekovima je bila aktuelna konceptualizacija dok se nije u potpunosti shvatila uloga oksitocina.
– Za to što su ljudi nekada mislili da je u srcu, zaslužna je jedna mala regija u mozgu koje se naziva hipotalamus, a oksitocin je samo jedan od hormona hipotalamusa, odnosno neuropeptida koji služi da prenese neku poruku organizmu. Njegova najznačajnija uloga je u porođaju, jer ovaj hormon pomaže kontrakcije materice. Oksitocin nam je potreban i kako bi se kroz interakcije s drugim ljudima prevazišle stresne situacije i problemi. Oksitocin je, pre svega, hormon povezanosti – kaže za portal eKlinika prof. dr Marin Jukić sa Katedre za fiziologiju Farmaceutskog fakulteta u Beogradu.
Iako je najpoznatiji kao „hormon ljubavi“ oksitocin nije zadužen samo za ljubavničke odnose, već i za specifičnu povezanost roditelja i dece, veze sa porodicom, rođacima, prijateljima.
– Ljudi su generalno socijalna bića i vrlo su zavisni od odnosa sa drugim jedinkama, nisu stvoreni da budu sami. Ukoliko interakcije između dva čoveka imaju pozitivnu konotaciju, vode ka lepim i dobrim ishodima, imaćemo snažno lučenje oksitocina. Ovaj hormon, zapravo će poručiti našoj memoriji da je prilikom kontakta sa određenom osobom ostalo nešto lepo i dobro. Mozak će posle toga reagovati tako što će stvoriti potrebu da se sa tom određenom osobom intenzivira druženje, ima ljubavnu vezu, razvije odnos uzajamnog poverenja… Na ovaj način se ljudi povezuju, zbog toga i ime „hormon ljubavi“ – ističe prof. Jukić.
Istraživanja rađena na miševa, pokazala su da društveni momenat, postojanje nekog oblika zajednice, pomaže da lakše prebrodimo stres. Studije su, takođe, pokazale da u slučaju blokade delovanja oksitocina nestaje i ovo socijalno prevazilaženje stresa, objašnjava prof. Jukić.
– Kada imamo neki problem i želimo da se dobrom prijatelju izjadamo zapravo jurimo taj talas oksitocina kako bismo emotivno pobedili stres. Otud i veliko interesovanje za ovaj molekul od strane farmaceutske industrije. Ove osobine oksitocina prepoznate su i bilo je dosta govora o tome da se pojača signalizacija oksitocina. Hipoteza je bila da, ukoliko bi se ova signalizacija veštački pojačala lekovima, efekat bi bio sličan i kao kada bismo sa prijateljima porazgovarali o problemu – navodi prof. Jukić.
Oksitocin ulazi u terapijske vode s injekcijom koja indukuje porođaj. Stručnjaci naglašavaju da je pre nekih 50, 60 godina ta injekcija oksitocina bila prava revolucija, jer je indukovala porođaj i spasila živote mnogo majki i beba. Prof. Marin Jukić međutim upozorava i na zloupotrebe oksitocina i neselektivnu primenu ovog hormona kako bi se i bez preke potrebe u nekim situacijama izazvao porođaj. Oksitocin je i podrška laktaciji, odgovoran je za lučenje mleka.
– Oksitocin terapijski deluje na jake porođajne bolove. Ne poništava bol, ali pomoći će da se on kasnije prebrodi. Majka koja je pretrpela jak bol pri porođaju, na talasu oksitocina uglavnom se veoma uspešno i brzo emotivno oporavlja od ovog velikog stresa za organizam. Kada počne da doji bebu imamo nove količine oksitocina, zbog čega i porođaj i svi bolovi budu praktično samo sećanja na nešto što se desilo, a ne vuku za sobom ozbiljne emotivne traume uprkos intenzitetu bola. Ostaje ljubav majke prema detetu, najjača ljubav i povezanost koja postoji na svetu, jedna od retkih bezuslovnih ljubavi, u proseku je barem tako – napominje prof. Jukić.
„Hormon ljubavi“ oksitocin nije isključivo ženski hormon, imaju ga i muškarci, ovaj mali molekul osim delovanja na krvotok utiče na mnoge neurone. Eksperimenti na životnijima potvrdili su da oksikontin pravi veze među živim bićima, životinje koje su veštački dobijale oksitocin prilikom uzajamnog kontakta postajale su jako privržene jedna drugoj. Uočeno je takođe da neke isključivo monogamne životinje, kao što su prerijski hrčci, neki pingvini, u prisustvu partnera luče velike količine oksitocina.
– U istraživanju na ljudima oksitocin se primenjuje nazalnim putem, aerosolno, jer će na taj način u nekoj meri proći krvno – moždanu barijeru. Dolazilo je u ovakvim situacijama do jačeg osećaja povezanosti, empatije i socijalno prihvatljivih ponašanja. Izučavani su klinički aspekti, jer je intranazalni oksitocin registrovan u nekim zemljama, a kliničke studije su pokazale prilično kontroverzne podatke. Pokušavano je da se dosta uradi po pitanju autizma, ali precizan pregled podataka i svih studija nedvosmisleno pokazuje da oksitocin neće pomoći kod autizma. Bilo je u početku i dosta entuzijazma kada je reč o negativnim simptomima šizofrenije, inicijalne studije su bile pozitivne, ali posle replikacije videlo se da klinički boljitak u odnosu na placebo ne postoji – naglašava prof. Jukić.
Pričalo se o efikasnost oksitocina u terapiji psihijatrijskih bolesti, ali stručnjaci naglašavaju da za sada nema pozitivnih rezultata koji bi garantovali dobro delovanje „hormona ljubavi“ na bilo koju psihijatrijsku bolest, uz jedan izuzetak.
– Pokazalo se vrlo pozitivno delovanje oksitocina kod graničnih poremećaja ličnosti i antisocijalnog ponašanja. Ovo je sa aspekta preventive značajna grupa individua, jer granični poremećaj ličnosti, ako se dobro ne kontroliše, može lako da dovede do razvoja psihijatrijskih oboljenja – kaže prof. Jukić.
Sagovornik portala eKlinika objašnjava i da su neke naučne studije pokazale da psihijatrijski pacijenti imaju u proseku manje nivoe oksitocina u krvi. Višak oksitocina, s druge strane, primećen je kod osoba sa dijagnozom postraumatskog stresnog sindroma. Nekoliko nezavisnih studija, ipak, pokazalo je da kod ovih pacijenata ima iz nekog razloga više oksitocina koji je, kako se pretpostavlja, kompenzatorni mehanizam da se prebrode sećanja na traume. Ovi podaci nisu još do kraja jasni i predmet su intenzivnog istraživanja, navodi prof. Jukić.
– Vreme polueliminacije oksitocina je svega nekoliko minuta i njegove rezerve su ograničene, u praksi bi bilo praktično nemoguće da telo napravi neki značajan višak oksitocina. On je više situacioni hormon, nego nešto što ćete imati stalno. Po svojoj strukturi oksitocin je mali peptid koji se brzo razgradi u organizmu, a nemoguće ga je primeniti putem tableta jer će se razgraditi već unutar želuca i tankog creva – kaže prof. Jukić.
Zdravstvene tegobe mogu da utiču na nivoe oksitocina. Prof. Marin Jukić objašnjava da „hormon stresa“ kortizol može da blokira oksitocin.
– Visoki nivoi kortizola deluju inhibitorno na većinu hormona, a oksitocin jeste jedan od njih. Ono što je signal za oslobađanje oksitocina nije jedan molekul i nije toliko jednostavno. Istezanje grlića materice pri porođaju na primer, je izuzetno jak stimulans, ali kada pričamo o suptilnijim stimulusima sve se razlikuje od čoveka do čoveka. Postoji i situacija koja se viđa kod pojedinih depresivnih osoba, a to je da pojačan stres onemogućava interakciju sa drugim ljudima i tako posredno smanjuje količinu oksitocina, koju možemo prirodno da povećamo prilikom stimulativnog kontakta sa drugim ljudima, zbog čega su grupne seanse često efektivnije u tretmanu depresije od individualnih seansi – naglašava prof. Jukić.