Kako izgleda život na dijalizi: šta pacijenti osećaju tokom tretmana i kada se vrate kući

Nekoliko sati na dijalizi može da znači i nekoliko sati oporavka posle nje. Ipak, iskustva pacijenata nisu ista: nekima tretman donosi olakšanje, dok drugi osećaju iscrpljenost, vrtoglavicu ili grčeve. Uz fizičke tegobe dolazi i potreba da se posao, porodične obaveze i planovi prilagode lečenju.

Kada neko sazna da mu je potrebna dijaliza, pitanja nisu samo medicinska. Da li boli? Koliko vremena oduzima? Hoće li moći da radi, putuje, brine o deci i nastavi život koji je do tada poznavao?

Dijaliza preuzima deo poslova koje bubrezi više ne mogu dovoljno dobro da obavljaju: uklanja otpadne materije i višak tečnosti i pomaže održavanju ravnoteže minerala u krvi. Ona ne zamenjuje sve funkcije zdravih bubrega, ali može da produži život i ublaži tegobe zbog njihovog otkazivanja.

Da li dijaliza boli i šta se oseća tokom tretmana?

Kod hemodijalize krv prolazi kroz filter izvan tela, a zatim se vraća u krvotok. Za pristup cirkulaciji često se koristi arteriovenska fistula, hirurški napravljen spoj arterije i vene, najčešće na ruci. Kod nekih pacijenata koristi se kateter.

Ubadanje igala može biti neprijatno ili bolno, ali sam prolazak krvi kroz filter ne bi trebalo da boli. Pacijent je budan i, ako se oseća dobro, vreme može da provede čitajući, slušajući muziku, razgovarajući ili odmarajući se.

Tokom uklanjanja viška tečnosti kod nekih ljudi dolazi do pada krvnog pritiska. Tada se mogu javiti slabost, vrtoglavica, mučnina ili grčevi u mišićima. Ove tegobe ne treba prećutati i čekati da tretman prođe. Osoblje treba odmah obavestiti kako bi procenilo stanje i po potrebi prilagodilo postupak.

Hemodijaliza u centru obično se sprovodi tri puta nedeljno, po oko četiri sata, mada se raspored i trajanje određuju individualno. Kada se dodaju odlazak, povratak i priprema, lečenje zauzima značajan deo nedelje.

Postoji i peritonealna dijaliza, kod koje preko trbušne maramice, koja služi kao prirodna membrana, otpadne materije i višak vode prelaze iz krvi u rastvor, koji se potom odvodi i zamenjuje svežim Ona se uglavnom obavlja kod kuće. Izbor metode zavisi od zdravstvenog stanja, mogućnosti i dogovora sa nefrologom.

Zašto se neki pacijenti posle dijalize osećaju iscrpljeno?

Završetak tretmana ne znači da se svako odmah oseća spremnim za svakodnevne obaveze. Nekim pacijentima potrebno je nekoliko sati da se oporave, dok drugi lakše nastavljaju dan. Umor posle hemodijalize je stvarna tegoba, a njegova izraženost razlikuje se od osobe do osobe.

Pritom nije sve što pacijent oseća posledica samog postupka. Uznapredovala bolest bubrega može da bude praćena anemijom, poremećajima sna, svrabom i teškoćama sa koncentracijom. Zato uporan umor ili svrab nisu nešto što treba automatski prihvatiti kao neizbežno: potrebno je proceniti uzrok i mogućnosti lečenja.

Važno je i koliko se tečnosti nakupi između tretmana. Uklanjanje velike količine u kratkom vremenu može otežati podnošenje dijalize. Osobe na dijalizi ne treba samoinicijativno da povećavaju unos vode. Preporučena količina tečnosti određuje se individualno, prema preostaloj funkciji bubrega, količini mokraće, vrsti dijalize i zdravstvenom stanju. Dozvoljeni unos tečnosti određuje se individualno, između ostalog prema količini mokraće i zdravstvenom stanju. Ishrana se takođe prilagođava nalazima i potrebama pacijenta, uz savet nefrologa i stručnjaka za ishranu.

Najteže nije uvek ono što se dešava u telu

Za nekoga je najveći teret umor, a za drugoga gubitak spontanosti: posao i porodične obaveze moraju da se uklapaju sa terminima lečenja. Mogu se javiti strah, tuga, ljutnja ili osećaj zavisnosti od drugih.

Takve reakcije ne govore da je osoba slaba. Pacijent ne mora svakog dana da bude hrabar i optimističan da bi zaslužio podršku. Ako tuga traje, nestaje interesovanje za ranije važne stvari ili se javlja beznađe, potrebno je razgovarati sa zdravstvenim timom. Psihološka podrška, grupe pacijenata i, kada je potrebno, lečenje depresije mogu pomoći.

Dijaliza ipak ne znači da nestaju sve mogućnosti za aktivan život. U zavisnosti od zdravstvenog stanja, ljudi mogu da nastave da rade, uče, vežbaju u dogovoru sa lekarom i održavaju društvene kontakte. Moguća su i putovanja, ali zahtevaju pravovremeno planiranje i obezbeđivanje tretmana na odredištu.

Bliskoj osobi često više znači konkretna pomoć nego poruka „samo misli pozitivno“: prevoz, pripremljen obrok prema preporučenoj ishrani ili razumevanje kada posle tretmana nema snage za druženje.

Da li je dijaliza zauvek i mogu li se problemi otkriti ranije?

Kod trajnog, uznapredovalog otkazivanja bubrega dijaliza je najčešće dugoročno lečenje, osim ako se obavi uspešna transplantacija. Transplantacija je za mnoge pogodne kandidate najbolja mogućnost, ali nije dostupna niti odgovarajuća za svakoga i zahteva trajno praćenje i lekove koji sprečavaju odbacivanje organa. Kod akutnog oštećenja bubrega dijaliza može biti privremena, dok se njihova funkcija ne oporavi.

Nije tačno da bubrezi nikada ne daju simptome. Tačno je da hronična bolest bubrega u ranim fazama često prolazi bez jasnih tegoba. Zato odsustvo bola ili promena u mokrenju ne potvrđuje da je sve u redu.

Posebno kod osoba sa dijabetesom, povišenim krvnim pritiskom ili porodičnom istorijom bubrežnih bolesti, važno je sa lekarom dogovoriti kontrole. Procena uključuje određivanje kreatinina u krvi sa izračunavanjem procenjene brzine glomerulske filtracije, odnosno eGFR, i odnos albumina i kreatinina u uzorku mokraće, odnosno uACR..

Život na dijalizi traži prilagođavanje. Pacijentu su, uz dobro organizovano lečenje, potrebni prostor da kaže kako se zaista oseća i podrška da sačuva ono što mu je u životu važno.

(eKlinika.rs)