Iako se pojmovi infekcija i infektivna bolest često pogrešno koriste kao sinonimi, između ova dva termina postoji velika razlika. A izvor? Izvori infekcije su brojni. To mogu biti ljudi, životinje, insekti, hrana, voda, vazduh, zemlja, ali i razni predmeti i supstance iz našeg okruženja. Šta je tačno infekcija i kako ona nastaje u razgovoru za eKlinika portal objašnjava dr Irena Aranđelović, docentkinja na Institutu za mikrobiologiju i imunologiju na
beogradskom Medicinskom fakultetu.
Šta je infekcija i kako nastaje?
– Infekcija nastaje kada patogeni mikroorganizmi, odnosno mikroorganizmi koji imaju sposobnost da izazovu bolest kod osetljivog domaćina, savladaju odbrambene (imunske) mehanizme domaćina, nasele njegova tkiva i razmnožavaju se. Ukoliko usled infekcije dođe do klinički manifestne reakcije domaćina, odnosno oštećenja organizma domaćina, govorimo o infektivnoj bolesti. Prema tome, infekcija nije bolest, već prvi korak u nastanku bolesti – priča nam dr Aranđelović i podseća da, zapravo, samo mali broj infekcija ima za posledicu nastanak infektivne bolesti, odnosno pojavu simptoma i znakova bolesti. Da li će doći do razvoja infekcije ili infektivne bolesti, kako kaže, zavisi od karakteristika samog mikroorganizma, ali i odbrambenih sposobnosti organizma čoveka kao domaćina.
Koji su najčešći izvori infekcije?
Izvor infekcije je živo biće, predmet ili supstanca odakle se patogeni mikroorganizam prenosi na osetljivog domaćina. Dakle, kako objašnjava naša sagovornica, izvor infekcije mogu biti ljudi, životinje, insekti, hrana, voda, vazduh, zemlja, ali i razni predmeti i supstance iz našeg okruženja.
– Važno je napraviti razliku između izvora i rezervoara infekcije. Rezervoar infekcije predstavlja prirodnu sredinu gde mikroorganizam normalno živi i iz koje može da se prenese na osetljivog domaćina. Rezervoari infekcije takođe mogu biti ljudi, životinje, insekti, zemlja, hrana, voda“ – naglašava dr Irena Aranđelović i navodi da ako se patogeni mikroorganizmi prenose direktno sa rezervoara na novog domaćina, i tada je rezervoar istovremeno i izvor
infekcije.
Na koje sve načine čovek može da se inficira?
Do prenošenja mikroorganizama može doći na više načina. Osnovni oblici transmisije su horizontalna i vertikalna.
– Horizontalna transmisija podrazumeva prenos mikroorganizama putem kontakta ili preko vektora, dok vertikalna predstavlja prenos infektivnog agensa sa roditelja na potomstvo, što najčešće podrazumeva prenos putem posteljice (na primer, uzročnici toksoplazmoze, sifilisa, HIV). Čovek može da se inficira direktnim kontaktom sa obolelim, tj.
njegovom kožom i sluznicama (virus ovčijih boginja, gljivični uzročnici infekcija kože i sluznica, uzročnici genitalnih infekcija poput hlamidija i gonokoka), putem kapljica koje nastaju u ustima i ždrelu tokom govora i disanja, a pojačano se oslobađaju tokom kašljanja i kijanja (virus gripa, streptokok i uzročnik tuberkuloze). Infekcija može da se dobije i putem ruku, hrane i vode kontaminiranih fecesom (stolicom) inficiranih ljudi ili životinja (uzročnici
dijareje), putem kontaminiranih predmeta, kao na primer zajednička upotreba pribora za ličnu higijenu, preko krvi i krvnih produkata (HIV, hepatitis B i C) ili organa prilikom transplantacije – navodi puteve infekcije dr Aranđelović.
Konzumiranjem termički nedovoljno obrađene hrane životinjskog porekla prenose se primarno životinjski patogeni, odnosno uzročnici zoonoza, kao što su trihineloza ili bruceloza. A covid 19 infekcija upravo je primer virusne zoonoze, podseća sagovornica eKlinika portala.
– Veliku podgrupu infektivnih bolesti predstavljaju takozvane vektorske bolesti čiji se uzročnici prenose uz pomoć vektora (prenosioca), a to su najčešće artropode (komarci, buve, stenice, krpelji). Mnoge vektorske bolesti se usled pojave u novim populacijama ljudi i u novim geografskim područjima, kao i zbog porasta stope incidencije oboljevanja, danas svrstavaju u preteće infektivne bolesti – naglašava dr Irena Aranđelović.
SARS-CoV-2 virus izaziva teže infekcije jer je čovek nepoznat domaćin Foto: Shutterstock Foto: Shutterstock
Koje vrste infekcija su najopasnije za čoveka?
Teoretski gledano, po mišljenju dr Aranđelović, najopasnije infekcije po čoveka su one koje izazivaju patogeni mikroorganizmi, koji su evolutivno neprilagođeni ili nedovoljno prilagođeni čoveku kao domaćinu. Mikroorganizmi nemaju moć rasuđivanja i, iz njihove perspektive, organizam čoveka je samo još jedno potencijalno mesto za život. U tom smislu, kako ističe, svako oštećenje koje se u organizmu čoveka desi kao posledica prisustva patogenog mikroorganizma je, sa jedne strane, rezultat pokušaja tog agensa da sebi obezbedi adekvatne uslove za život, a sa druge strane posledica pokušaja našeg imunskog sistema da tako nešto onemogući.
– Mikroorganizmi koji su, vremenski gledano, duže patogeni čoveka, našli su načine da uzmu od nas sve što im treba, a da nas minimalno oštete, međutim, oni koji su tek „upoznali“ čoveka, kao novog i nepoznatog domaćina, nemaju tako sofisticirano ponašanje, jer je potrebno vreme da nam se prilagode. S druge strane, i nama je potrebno vreme da se sa novim patogenima upoznamo, pa je naš imunski odgovor na njih burniji. Zato su takve infekcije teže, opasnije i češće imaju negativan ishod po čoveka kao domaćina, a SARS-CoV-2 je upravo primer takvog patogena – ističe dr Irena Aranđelović.
Šta sve infekcija može da uradi ljudskom organizmu?
Infekcija je jedan dinamičan proces, čiji ishod jednako zavisi od patogena i od imunskog statusa domaćina. Najveći broj infekcija kod ljudi sa kompetentnim imunskim sistemom prođu neopaženo, dok kod onih koji iz nekog razloga imaju suprimiran, nedovoljan ili neadekvatan imunski odgovor, dovedu do teških formi bolesti ili smrtnog ishoda, objašnjava naša sagovornica. Takođe, kako navodi, nekada imunski sistem preterano burno reaguje i na prisustvo dobro prilagođenog patogena, toliko da nanosi više štete domaćinu nego što ga štiti. Nažalost, ovako nešto ne možemo unapred predvideti, što ne znači da u budućnosti nećemo imati mogućnosti da prepoznamo karakteristike organizma čoveka koje ga čine podložnijim preteranom imunskom odgovoru na određene patogene.
Kad je reč o infekciji, doktori često kažu „bolje da je nema“. Zašto?
Infekcija ne znači nužno infektivnu bolest, niti tešku kliničku sliku. Međutim, određeni patogeni, zahvaljujući svojim karakteristikama, imaju tendenciju da naprave veća oštećenja i, u određenim situacijama, ugroze život čoveka. Kako bi se ovakav rizik izbegao, svakako je bolje da ne dođemo u susret sa patogenom ili da se za taj susret pripremimo. Ta priprema na eventualni susret sa uzročnicima infektivnih bolesti je suština aktivne imunizacije, odnosno vakcinacije. Dakle, vakcinisanjem postižemo da naš imunski sistem reaguje efikasno i brzo ukoliko se sretnemo sa patogenom i na taj način nas zaštiti od oboljevanja ili da kliničku formu bolesti učini lakšom. Osim toga, vakcinacijom štitimo i druge, one koji iz određenih zdravstvenih razloga ne mogu da dobiju vakcinu, tako što sužavamo prostor u kom patogen može da cirkuliše, odnosno smanjujemo broj osetljivih domaćina – naglašava dr Aranđelović ističući da je za tako nešto, naravno, potrebno da obuhvat vakcinacijom bude što veći, jer je suština takve strategije da se smanji mogućnost da oni koji ne mogu da se vakcinišu dođu u kontakt sa patogenim mikroorganizmom.
Šta ukazuje da se infekcija razvila u organizmu, kako je prepoznati?
U zavisnosti od kliničkog ispoljavanja, infekcije mogu biti asimptomatske i simptomatske, što zavisi od karakteristika samog patogena i odbrambene sposobnosti domaćina. Kod asimptomatskih infekcija, klinički simptomi i znaci infekcije se ne ispoljavaju. U tom slučaju, kako priča dr Irena Aranđelović, infekcija se može prepoznati jedino ukoliko se izvrše odgovarajuće laboratorijske analize. Kod simptomatskih infekcija, simptomi i znaci infekcije se ispoljavaju u zavisnosti od lokalizacije infekcije.
– Lokalizovane infekcije, odnosno infekcije ograničene na jedno mesto, jedan organi ili sistem organa, primarno se manifestuju simptomima i znacima koji su posledica narušavanja integriteta i funkcije zahvaćenog organa. Ukoliko je, na primer, reč o infekciji respiratornog trakta, često je to sekrecija iz nosa, bol u grlu, kašalj. Infekcije gastrointestinalnog trakta obično se manifestuju dijarejom ili povraćanjem, infekcije urinarnog trakta peckanjem i bolom pri mokrenju, učestalim mokrenjem, infekcije kože crvenilom, otokom, bolom na mestu infekcije. Međutim, često uz lokalne simptome postoje i opšti pokazatelji infekcije, poput povišene telesne temperature, malaksalosti, otoka limfnih žlezda, koji ukazuju na borbu našeg imunskog sistema i patogena – kaže dr Aranđelović i dodaje da neki patogeni mikroorganizmi imaju sposbnost da se šire sa ulaznog mesta u susedna tkiva, a kada prodru u krvotok onda nastaje sistemska infekcija. Ulaskom u krv oni mogu stići do praktično svih tkiva i organa. U tom slučaju je, kako navodi, i simptomatologija kompleksnija i vrlo često postoji poremećaj funckije više sistema organa.
Bakterije postaju rezistentne na sve veći broj antibiotika Foto: Shutterstock
Kako se infekcija leči?
Infekcije bakterijske etiologije leče se antibioticima, u skladu sa rezultatom laboratorijskog testa za ispitivanje osetljivosti bakterije koja je izazvala infekciju na antibiotike. Nažalost, naša sagovornica podseća da se antibiotici vrlo često neracionalno primenjuju, bez laboratorijske potvrde o bakterijskoj infekciji. Ovakva praksa u humanoj medicini, kako kaže, uz preteranu upotrebu antibiotika u veterini i poljoprivredi, dovela nas je do toga da bakterije postaju rezistentne na sve veći broj antibiotika.
– Imajući u vidu da se novi antibiotici razvijaju vrlo sporo, a bakterije poseduju brojne mehanizme, zahvaljujući kojima brzo stiču rezistenciju, jasno je da ćemo, ako ne preduzmemo radikalne mere u prevenciji razvoja rezistencije, u bliskoj budućnosti doći u situaciju u kojoj je humano društvo bilo pre stotinu godina, pre otkrića prvih antibiotika. Veličinu i značaj ovog problema istakla je i Svetska zdravstvena organizacija, koja je 2019. godine rezistenciju bakterija na antibiotike svrstala u 10 vodećih pretnji humanom zdravlju na globalnom nivou – podseća na ovu vrlo važnu činjenicu dr Irena Aranđelović.
Kada je reč o infekcijama virusne etiologije, za veliki broj takvih infekcija ne postoji kauzalna terapija. Izuzetak su HIV, virusi hepatitisa B i C, herpesvirusi i virus gripa.
– Nažalost, i virusi mogu biti rezistentni na antivirusne lekove, zbog čega je veoma važno primeniti terapiju u skladu sa rezultatima laboratorijske, mikrobiološke dijagnostike. Za sve ostale virusne infekcije na raspolaganju imamo samo simptomatsku terapiju, dakle terapiju koja ublažava simptome bolesti, ali ne deluje na virus koji je uzrokovao infekciju. Ipak, većina virusnih infekcija uz adekvatan imunski odgovor i simptomatsku terapiju, ili bez nje, prolazi bez posledica – priča nam naša sagovornica. Gljivične infekcije, kako navodi, leče se antimikoticima, takođe u skladu sa rezultatom laboratorijskog testa za ispitivanje osetljivosti gljive koja je izazvala infekciju na antimikotike. Kada je reč o protozoama i helmintima, na raspolaganju su antiparazitski lekovi. Ipak, i kod gljiva i kod protozoa, kaže, beleži se porast učestalosti rezistencije na antimikrobne lekove.
Covid 19 pokazao je svetu koliko je infekcija moćna. Da li bi svet od sada trebalo ozbiljno da strahuje i zbog drugih pretnji iz prirode, poput Nipah virusa u Aziji?
I pre covid 19 bilo je pandemija koje su nas podsećale koliko su mikroorganizmi moćni – pandemije kuge, kolere, gripa… Zapravo, tokom istorije ništa nije ostavilo takve posledice po humanu populaciju kakve su ostavile pandemije i epidemije infektivnih bolesti, podseća sagovornica eKlinike.
– Ali, ljudi su se prilično ušuškali u tekovinama savremenog društva i zanemarili činjenicu da uvek postoji mogućnost da neki nepoznati ili poznati patogen pronađe čoveka kao novog domaćina. Dakle, u svetu infektivnih agenasa ima bezbroj pretnji za čoveka, ali savremene metode iz oblasti molekuarne biologije i bioinformatike daju nam šansu da za dobar broj patogena predvidimo ono što će se dešavati i pripremimo se na to. Poznavanje karakteristika patogena na molekularnom nivou, njihove evolucije, puteva transmisije i potencijala za daljim širenjem su samo neka od mnogobrojnih pitanja na koje odgovore možemo naći primenom savrmenog molekularno-bioinformatičkog pristupa – kaže dr Aranđelović osvrćući se da je upavo to bila ideja za projekat An evolutionary insight into molecular diversity of emerging pathogens in Serbia through phylogenetic approach (IN-DEPTH), koji finansira Fond za nauku RS, u čijoj realizaciji, pored nje, učestvuje još pet mladih naučnika iz oblasti molekularne biologije i medicine.
– Naš cilj je da upoznamo nekoliko pretećih brzoevoluirajućih RNK virusa (virus Zapadnog Nila, Usutu virus, Hantavirusi) i multirezistentnih bakterija (Pseuomonas aeruginosa, Acinetobacter baumannii, Mycobacterium tuberculosis) koji cirkulišu u Srbiji, na molekularnom nivou, kako bismo detaljno analizirali njihove evolutivne karakteristike, distribuciju u vremenu i prostoru, potencijal za daljim širenjem i povezanost njihovih
evolutivnih karakteristika sa epidemiološkim, kliničkim faktorima i faktorima okruženja. Na osnovu tih saznanja mogli bismo unaprediti sistem nadzora i kontrole nad ovim patogenima u našoj zemlji. Jedan od najvažnijih ciljeva ovog projekta je formiranje nacionalne baze sekvenci patogena, kao osnovnog preduslova za njihovo praćenje u Srbiji, ali i analize njihove povezanosti sa istim patogenima prisutnim u ostalim delovima sveta – priča nam dr Irena Aranđelović i nagašava da ćemo jedino na taj način imati mogućnost da sprečimo ili bar budemo spremniji za neke buduće epidemije infektivnih bolesti.
