Poremećaji ishrane zahtevaju kompleksan pristup u lečenju: Psiholog Željka Kurjački Stanić i dr Olga Ličina Foto: Privatna arhiva/Shutterstock
Poremećaji ishrane spadaju u bolesti mentalnog zdravlja, a prema međunarodnoj klasifikaciji, vode se pod šifrom F50. Opisuju ih teške psihofizičke smetnje koje mogu da ugroze zdravlje i život obolele osobe. Zajednički imenitelj za ove poremećaje je patološki strah od debljine uz poremećenu telesnu shemu. Naime, obolele osobe sebe doživljavaju i vide „debelim“ i kada imaju normalnu telesnu težinu, ali i kada su pothranjene. Lečenju je potrebno pristupiti izuzetno ozbiljno, uz pomoć stručnjaka sa relevantnim iskustvom, kojih, nažalost, ima malo.
Najčešći poremećaji ishrane su anoreksija nervoza i bulimija nervoza, kao i poremećaj prejedanja. Radi se o složenim bolestima na koje utiče niz faktora (biološki, psihološki, društveni, genetski, kulturološki, bihejvioralni). U više u 90 odsto registrovanih slučajeva, poremećaji ishrane se javljaju kod ženskog pola, najčešće u tinejdžerskom uzrastu (od 13 do 18 godina). Međutim, u problem ove vrste mogu da dođu i deca u dobu predpuberteta, mlađe, ali i žene u perimenopauzi. Statistike kažu da oboljevaju i muškarci, posebno adolescenti, i u mlađem životnom dobu. O ozbiljnosti ovih bolesti govori i zabrinjavajući podatak da je prisutna visoka stopa smrtnosti, od 5 do 15 odsto. Ona je posledični efekat iscrpljenosti koja dovodi do smrtnog ishoda, ili suicida.
Anoreksija nosi i najvišu stopu smrtnosti u odnosu na sve probleme mentalnog zdravlja. Kod obolelih osoba javlja se niz drugih pridruženih poremećaja. Tu su promene raspoloženja, izmenjena percepcije sveta i situacija. Zatim, problematični modeli ponašanja, i potpuno promenjena i poremećena emocionalna ravnoteža. Dolazi do promene obrazaca u vezi načina ishrane, i ishrane uopšte.
– Dominantan simptom svih poremećaja ishrane je apsolutističko zahtevanje od sebe da se jede samo ono, i samo onoliko koliko sama osoba odredi da je u redu. Kod anoreksije i bulimije, naizgled se sve to radi sa ciljem mršavljenja. Ali, mršavljenje je na drugom mestu. Na prvom mestu je test volje, unutrašnje snage. Iako od poremećaja ishrane mogu da pate svi, za identifikaciju u ovom tekstu koristićemo reč “devojka”, budući da izrazi “osoba” ili “pacijent” mogu da se dožive bezlično. Dakle, devojci koja pati od poremećaja ishrane nije najvažnije da smrša, nego da dokaže sebi da ima snagu volje. Jer, da nije tako, jedno pojedeno parče torte ne bi bilo u njenim očima potpuno isto kao da je, recimo, pojela čitavu tortu. Razmišlja se u krajnostima – ili imam snagu volje (sa kojom onda mogu sve što želim u životu), ili je nemam. Jedno pojedeno parče torte, ili čak jedan zalogaj, iako ne može ni na koji način ugroziti mršavljenje, za nju može da bude dokaz da nema snagu volje. Onda se predaje prejedanju, ili čišćenju – objašnjava ze eKlinika portal Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut.
Ta dominantna želja za jačom voljom se jasnije vidi kod problema sa ishranom, koji nisu povezani sa željom da se smrša, navodi Stanić Kurjački. Takav je slučaj sa poremećajem prejedanja. Tada, prema njenim rečima, najčešće jedemo, jer smo to ustanovili kao način da se umirimo. Sličan koncept je i kod još uvek nedovoljno jasno definisanog poremećaja poznatog kao ortoreksija.
– Cilj ortoreksije je unošenje zdrave hrane. Kada pojedemo nešto što smatramo nezdravim (recimo neorgansko povrće), dobijamo neizdrživu želju da povratimo. Izbegavaju se restorani, čak i jela sa menija koja su prema našim kriterijumima zdrava. Objašnjenje je da ne znamo da li kuvar stavlja zaista samo te sastojke koji su navedeni. Kod poremećaja prejedanja, sam čin jedenja koji traje desetak minuta, pruža nam „privremenu anesteziju“, potpuno odsustvo svih briga. To sve nema mnogo veze sa mršavljenjem, iako se u javnosti poremećaji ishrane i dalje povezuju samo sa željom da se bude mršav – kaže Željka Kurjački Stanić.
Uloga roditelja i okruženja je ključna u prepoznavanju ovih stanja, upravo zbog blagovremene reakcije i potrebe da se obrati stručnjaku. Željka Kurjački Stanić ističe kao mogući rani simptom koji poručuje da može da postoji problem sa hranom, odbijanje da se jede hrana koja je sama po sebi zdrava. Počinje se, na primer, sa potpunim izbegavanjem hleba, mlečnih proizvoda, bilo čega slatkog. Takođe, i hrane koju je osoba ranije volela da jede.
Kod bulimije, primetno je da se odlazi u toalet odmah posle jela. Traže se slični ambijenti kako bi se stvorio slobodan prostor da se unesena hrana iz sebe po svaku cenu izbaci. Kod svih poremećaja ishrane, i telo i psiha počinju da se menjaju. Zbog toga je važno reagovati na svaku psihofizičku promenu koju na detetu primetite. To su prvenstveno gubitak kilograma, bledilo, promene na koži, kosi i noktima, gubitak ciklusa, loši parametri krvi, nervoza, anksioznost.
– Teško je da uvek prepoznamo da nam dete ima problem sa hranom, kada je držanje dijete toliko normalizovano u našoj kulturi. Dijete su normalne i uobičajene teme razgovora. Izvinjavanje zbog svog izgleda, pojedenog drugog parčeta torte… Stavljanje propratnog izvinjavajućeg teksta u opisu fotografije u kupaćem kostimu sa letovanja poput “Volim sebe baš takvu kakva sam” ili “Od sutra sam na dijeti”. Istinski voleti sebe bez izvinjavanja, vrlo je teško postići danas. Zbog svega toga, gotovo niko ne obraća pažnju na devojku koja odluči da malo smrša, posebno ako je po standardima današnjih diktata „punija“. Upravo to može da bude pokazatelj da je devojka već ušla u problematičan odnos sa hranom. Hrana više nije izvor snage koja joj treba za dan i zadovoljstvo, nego joj je postala neprijatelj – objašnjava Kurjački Stanić.
Kada bolest uzme maha, tada su, navodi Željka Kurjački Stanić, i pokazatelji mnogo jasniji. Devojka koja pati od anoreksije postaje veoma mršava. Opsednuta je mislima o hrani. Često priprema hranu za ukućane i oseća se ponosno zbog toga što uspeva da se suzdrži od jela. Ponekad, oseća čak i prezir prema ostalima koji jedu, zbog njihovog, kako ona to vidi, nedostatka snage volje, objašnjava psihoterapeut. U tim momentima, devojka koja pati od anoreksije ima nadljudsku sposobnost samokontrole. Ona, prema rečima Kurjački Stanić, gladuje, a ponekad ima i neku vrstu dodatnog čišćenja od kalorija, obično kroz fizičke vežbe. Osećaj gladi joj pričinjava zadovoljstvo.
Period anoreksije može da pređe u bulimiju. Željka Kurjački Stanić objašnjava da se tada smenjuju periodi gladovanja i samokontrole, sa periodima u kojima se kontrola potpuno gubi. Dolazi do prejedanja, a nakon toga čišćenja (laksativima, povraćanjem, iscrpljujućim vežbanjem). Čišćenje, naročito povraćanjem, predstavlja trenutak rasterećenja, olakšanja. Želudac je pretrpan ogromnom količinom hrane nakon prejedanja i, kada to postane obrazac, devojci je dovoljno samo da vidi wc šolju i da odmah može da povrati, nije potrebno da povraćanje izaziva fizički, guranjem prsta.
– Povraćanje je jedan od najtežih koraka u lečenju, zato što je za devojku koja to radi toliko zavodljivo. Oseća ogromnu težinu u želucu, oseća veliki stid i krivicu zbog prejedanja, i rešenje je tu, odmah, da to sve izbaci iz sebe. Povraćanje radi još nešto opasno, iscrpljuje organizam tako da se nakon tog čina osećamo umorno, ali na neki način i smireno. Budući da se prejedanje i povraćanje obično događaju uveče, kada smo ionako umorni i mnogo toga se nakupilo tokom dana, često je taj ritual prejedanje-povraćanje jedini način na koji devojka ume sebe dovoljno da umiri, kako bi zaspala. Kada se telo iscrpi dovoljno, u nama se probudi jedan samonegujući deo koji kaže: “Sada je bilo dosta, dosta si se izmučila. Možeš da ideš da spavaš. Sutra će možda biti bolje”. Cilj psihoterapije je da nam taj samonegujući impuls bude dostupan uvek, a ne samo kada smo potpuno iscrpljeni – priča psiholog i psihoterapeut Željka Kurjački Stanić.
Sagovornica našeg portala kaže da je veoma važno razumeti da je želja za mršavošću samo spoljašnja manifestacija problema. Mršavost, ili tačnije rečeno, trenutak kada devojka vidi da se brojevi na vagi smanjuju, da je na putu ka toj svojoj željenoj težini, za nju je dokaz da će uskoro da postigne cilj, da bude zadovoljna sobom. A tu je opet obećanje da će tada, jednom kad postane zadovoljna sobom, da će tada moći da postigne sve što želi, kao i da će to ostati trajno.
– Ona želi istinsku bliskost sa prijateljima. Želi da ima zdravu i srećnu vezu. Da oseti radost, energiju, da je živa, želju da ka nečemu teži, da je nešto silno zanima, da ima svoju misiju u životu. Čezne za studijama ili poslom koji je inspirišu i prema kojima oseća strast. Ne želi više da pati zbog rana koje su (ako su) u njenom shvatanju sebe i njenom shvatanju života načinili roditelji. Ravnodušnost je mnogo teško osećanje. A kada stekne samopouzdanje, onda će sve to moći da postigne lako. To joj obećavaju dijeta i mršavljenje, i zato ih se neće tek tako odreći. Upravo zbog toga zbog su apsolutno neefikasne poruke da je već dovoljno mršava, da je lepa takva kakva jeste, ili da ugrožava zdravlje. Kada joj je sve u životu u haosu, hrana je jedino polje gde joj se čini može da drži stvari potpuno pod kontrolom – objašnjava mehanizme razmišljanja poremećaja ishrane Željka Kurjački Stanić.
Što se tiče predisponirajućih uslova za razvijanje poremećaja ishrane, deca su imala slične dileme, i na slične načine se osećala i pre pedeset ili sto godina. Međutim, bolesti kroz koje su se razna stanja i unutrašnje rane manifestovale, menjale su se. Takođe, i kulturni ambijent u kome živimo dobrim delom određuje kako će se ta stanja ispoljiti, kaže Kurjački Stanić i dodaje:
– Duševne rane nastale u detinjstvu kroz istoriju su uvek bile slične. Želja da nas hladni i nezainteresovani roditelji više vole, želja da nađemo sigurno mesto ako živimo u porodici u kojoj vlada napetost. Ako ima nasilja, želimo da dođe neko da nas zaštiti od seksualnih predatora u porodici, u hodniku škole, na časovima gimnastike. Naša današnja kultura je, nažalost, orjentisana ka novcu i zaradi od ženskog nedostatka samopouzdanja. Čitave indistrije, od kozmetike, estetske hirurgije, modne ili fitnes industrije, društvenih mreža poput Instagrama i drugih, do sportova i aktivnosti čiji je fokus vizuelni efekat, održavaju taj problem. Suštinski, pomažu tako da nikada zaista da ne pomognu. Lako se prenose otrovne i pogrešne poruke da je sve drugo nevažno ako nismo lepe. A ako to jesmo, sve drugo može da dođe lako i bez truda.
Poverenje između roditelja i dece je osnova, a Željka Kurjački Stanić ponavlja da je porodica baza. Takođe, naša sagovornica duboko u sebi veruje da ako su u domu prisutni toplina i razumevanje, toliko samodestrukcije ipak neće moći da se razvije lako. Roditelji su ti koji nam u detinjstvu daju snagu koja će biti dovoljna da se izborimo čak i sa ovako toksičnim društvenim ambijentom i poremećenim kulturim normama. I u procesu ozdravljenja, podrška najbližih je od najveće važnosti.
Kurjački Stanić podseća i da muškarci oboljevaju od poremećaja ishrane. Kod njih je još izraženija povezanost poremećaja ishrane i želje da se postigne kontrola i snaga volje. U prvom planu uglavnom nije razmišljanje o fizičkom izgledu. Kod gej muškaraca situacija je malo drugačija jer njih kult često jednako „pritiska“ da razmišljaju o izgledu, kako se to radi i ženama. Zbog toga kod njih i poremećaj ishrane može da ima istu unutrašnju dinamiku, objasnila je za eKlinika portal psiholog i psihoterapeut Željka Kurjački Stanić.
Uspeh lečenja umnogome zavisi od blagovremene reakcije na detektovane simptome i dijagnozu poremećaja. Važni su poverenje, strpljenje, otvorenost i spremnost na saradnju. Lečenje može da bude čak i dugogodišnje, a recidiv, nažalost, nije isključen. Metode koje su se pokazale kao najuspešnije su psihoterapija, farmakoterapija, porodična i nutricionistička terapija. U težim slučajevima moguća je i hospitalizacija. Opasna je zabluda da će ovi problemi da prođu sami od sebe, ili da se reše snagom volje. Praksa pokazuje da se poremećaji ishrane ne mogu rešiti uspešno bez pomoći stručnjaka. Nagoni koji „vode“ obolele su toliko intenzivni da preuzimaju potpunu kontrolu nad njihovim životom, čak i kada vode ka njegovom jasnom ugrožavanju.
Dr Olga Ličina je doktor medicine i klinički nutricionista čiji je pristup lečenju poremećaja ishrane holistički. Praktično, uz nutricionistički deo, bavi se i emotivnim i psihološkim problemima koji prate probleme sa ishranom.
– Hrana nikada nije samo izvor energije. Ona ima i socijalni, ekonomski i psihološki efekat na svakog od nas. Možemo reći da prvu emociju dobijamo kroz hranjenje tokom dojenja koja se produbljuje sa ishranom u porodici. Zbog toga je svaki problem poremećaja ishrane toliko kompleksan i nekada zbog propratnih zdravstvenih problema koji nastaju, ne samo da treba da budu uključeni psiholog i nutricionista, nego ceo zdravstveni tim. Osnova lečenja je menjanje odnosa prema hrani. U bilo kom poremećaju ishrane (anoreksija, bulimija, ortoreksija, prejedanje), pacijent sam definiše neku hranu kao dobru, a neku kao lošu. Stavlja im etikete zabranjene i dozvoljene. Prva stvar je skidanje stigme sa hrane – sva hrana je dozvoljena. Drugi deo terapije je uvođenje redovnih obroka. Ovde nastaje otpor u svakom poremećaju, ali upravo redovnim obrocima izbegava se i prejedanje i gladovanje. Kasnije se definiše koja hrana i na koji način treba da se priprema i u kojoj količini, kako bi bila i propratna terapija hronicitetima koji su kod dugotrajnih poremećaja ishrane nastali – kaže za nas portal dr Olga Ličina.
Svakog pacijenta, ističe dr Ličina, pokreće različita emocija zbog koje se poremećaj razvija. Takođe, zdravstveno stanje je drugačije, pa je i nutritivna terapija samim tim drugačija. Zato je, objašnjava klinički nutricionista, individualni pristup najbolji. U procesu lečenja prisutna su brojna iskušenja, a na neka treba posebno obratiti pažnju. Dr Olga Ličina navodi da su praznici i različita slavlja često veliko iskušenje, i da je taj socijalni aspekt hrane najčešće kamen spoticanja. Zato je neophodna podrška porodice i okoline, da svi budu uključeni, i da drugačiji način ishrane primenjuje cela porodica.
Trendovi zdravije ishrane su, čini se, zastupljeniji nego ikada. Međutim, ima dosta manipulacija, neistina, pa i opasnih informacija koje lako kruže i šire se. Njima smo prosto „zatrpani“. Pitali smo dr Ličinu šta je važno ne samo za adolescente i roditelje sa problemom poremećaja ishrane, već za sve kojima je stalo da se zdravo hrane, a da to ne budu floskule?
– Možda jeste floskula, ali obratite pažnju od koga slušate savet. Nažalost, upravo zbog mase priučenih savetnika za ishranu, mogu da nastanu ozbiljni zdravstveni problemi. Ako neko zabranjuje neke namirnice ili cele grupe namirnica, to nikako nije dobro za rast i razvoj deteta. Isto važi i za odraslu osobu. Svaka dijeta koja ima rok trajanja i nije primenjiva za ceo život nije neophodna, osim kad je medicinski indikovana zbog neke intervencije. Ishrana treba da bude redovna i raznovrsna. Takođe, ona treba da bude samo jedan segment života, a ne nešto o čemu ćemo ceo dan razmišljati – rekla je za eKlinika portal dr Olga Ličina, klinički nutricionista.