Mr.sci.med. dr Tijana Dangubić: Simptomi koji ukazuju da je prisutna insulinska rezistencija su često vrlo diskretni Foto: Privatna arhiva/Shutterstock
Insulinska rezistencija je, prema nekim definicijama, reverzibilno metaboličko stanje koje predstavlja prvu fazu predijabetesa. Karakteriše ga smanjen broj receptora ili rezistencija receptora na dejstvo insulina.
U razgovoru za eKlinika portal, Mr. sci. med. dr Tijana Dangubić, endokrinolog specijalista interne medicine i magistar ishrane kaže da bi za razumevanje insulinske rezistencije najpre trebalo razjasniti koja je uloga insulina.
– On pomaže da se glukoza ubaci u ćelije u kojima se metaboliše i pretvara u energiju. Ćelije imaju na sebi receptore za ulazak šećera. Ukoliko tih receptora nema dovoljno ili postoji rezistencija (oni slabo reaguju), šećer ne može da udje u ćeliju nego ostaje u krvotoku. Tada u pomoć priskače pankreas koji luči više insulina kako bi se spustio nivo šećera u krvi. To stanje se naziva hiperinsulinemija i može trajati dugo pre pojave dijabetesa.
Vrednosti glukoze su, navodi naša sagovornica, u insulinskoj rezistenciji normalne. Ali, vrednosti insulina su mnogostruko veće i veoma često usled previsokog insulina dolazi i do pada šećera u krvi ispod normalnih vrednosti. To navodi pacijenta da ima potrebu da uzima šećer i proste ugljene hidrate, kako bi brzo obzbedio energiju koja mu nedostaje.
– Na taj način ponovo se podiže nivo insulina i tako ulazimo u začarani krug kojim se iscrpljuje pankreas. Pankreas ima neki svoj kapacitet i vremenom se nivo insulina, koji pankreas može da izluči smanjuje, te nije u mogućnosti da dovede nivo šećera u krvi do normalnih vrednosti. Tada se javlja situacija da pacijent ima povišen nivo šećera u krvi na gladan stomak, što je sledeća faza predijabetesa. Kao što se može videti, reč je o jednom kompleksnom mehanizmu. Definicija insulinske rezistencije bi mogla biti da je to reverzibilno metaboličko stanje koje predstavlja prvu fazu predijabetesa, a koje karakteriše smanjen broj receptora ili rezistencija receptora na dejstvo insulina – detaljno objašnjava endokrinolog.
Dr Tijana Dangubić kaže i da je srećna okolnost kod ovog metaboličkog poremećaja to što je reverzibilan. Suština je, kaže doktorka, u tome da promenom načina života koji podrazumeva smanjenje stresa, pojačanu fizičku aktivnost i promenom režima ishrane, možemo dovesti nivo insulina na normalne vrednosti bez njegovih patoloških skokova. Time se, prema njenim rečima, na neki način oporavlja i pankreas jer ne mora stalno da radi većim kapacitetom.
– Genetska predispozicija ima važnu ali ne i presudnu ulogu. Mnogi faktori utiču na pojavu insulinske rezistencije. To su: gojaznost, smanjena fizička aktivnost, hronični stres, pušenje, pojedine endokrinoloske bolesti od kojih je najčešća policisticna bolest jajnika i uzimanje pojedih lekova (najčešće kortikosteroida) – kaže za eKlinika portal dr Tijana Dangubić.
Simptomi koji ukazuju da je prisutna insulinska rezistencija su često vrlo diskretni. Nekada, navodi naša sagovornica, samo lako dobijanje telesne težine i nakupljanje masnog tkiva oko struka može biti pokazatelj postojanja insulinske rezistencije. Najčešći simtomi su osećaj gladi, povremeno i simptomi hipoglikemije u vidu preznojavanja, podhtavanja, rasejanosti, smetnje sa vidom…
– Zatim osećaj pospanosti, hroničan umor, loša koncentracija, osećaj oticanja tela, neredovne menstruacije, poremećaj vida. Tu su i pojava bubuljica i tamne prebijenosti kože, najčešće na vratu, što se naziva acantosis nigricans. Simptomi su isti i kod odraslih i kod dece. Na žalost, sa porastom broja gojazne dece sve je češći ovaj metabolički problem kod mladih. Zbog toga se danas mnogo češće susrećemo sa tim da mlade osobe imaju dijabetes tipa 2, što je ranije bila retkost – konstatuje endokrinolog.
– Kao prvo, treba da osvestimo sve loše navike. Da počnemo da vežbamo. Idealano bi bilo 5 puta nedeljno po sat vremena, ali dovoljno je i 3 puta nedeljno. Preporučljive su brze šetnje, vožnja biciklom ili plivanje, ali je dobro došla i svaka druga fizička aktivnost. Potrebno je smanjiti stres i obogatiti svoju ishranu vlaknima, zdravim masnoćama sa dovoljno proteina, smanjiti unos šećera, prostih ugljenih hidrata i loših masnoća. Neophodno je svesti na minimum unos belog šećera ali i fruktoze koja se nalazi u voću, u čemu ljudi greše pa jedu voće u velikim količinama. Dozvoljeno je manje slatko voće poput limuna, grejpfruta, kivija, višnje, kisele jabuke i bobičastog voća a ostalo, slatko voće bi trebalo smanjiti na na neke razumne količine. Zamene za šećer su takođe vrlo često nezdrave i njih treba izbegavati – upozorava naša sagovornica.
Mr. sci. med. dr Tijana Dangubić, specijalista interne medicine, endokrinolog i magistar ishrane potvrđuje da naš mozak „radi na šećer“, ali naglašava:
– Kako nije dobro da mozak ostane bez šećera, tako nije dobro ni da ga preterano unosimo. Najbolje je birati složene ugljene hidrate koji se nalaze u integralnim žitaricama, jesti više povrća nego slatkog voća, hranu bogatu vlaknima kako bi obezbedili dovoljno šećera za normalno funkcionisanje mozga koji mu neće štetiti. Preterana količina šećera, osim sto je štetna kako za mozak tako i za ceo organizam, stvara i zavisnost. Tako se vrlo često kod ljudi stvara neki vid apstinencijalne krize ukoliko se izbaci beli šećer iz ishrane. Ta kriza ne traje dugo i kada se prebrodi, lako se usvoje nove zdrave navike.