Hemoterapija kod dece može da ostavi posledice i godinama kasnije: Koji simptomi zahtevaju hitnu reakciju?

Hemoterapija kod dece može da izazove različita neželjena dejstva, ali se njihov intenzitet i trajanje razlikuju od deteta do deteta. Mnoge tegobe mogu da se ublaže suportivnom terapijom, dok pojedini simptomi zahtevaju hitnu procenu lekara. Roditeljima zato pomaže jasan plan koji objašnjava šta mogu da očekuju, kako da pomognu detetu i kada da se odmah jave timu koji vodi lečenje.

Zašto nastaju neželjena dejstva hemoterapije kod dece

Hemoterapija deluje na ćelije raka, ali može da ošteti i zdrave ćelije koje se brzo dele. Među njima su ćelije koštane srži, sluzokože usta i creva, kao i ćelije iz kojih raste kosa. Zbog toga tokom lečenja mogu da se pojave promene krvne slike, ranice u ustima, probavne tegobe i opadanje kose.

Ne dobija svako dete sva neželjena dejstva, niti su ona kod sve dece podjednako izražena. Rizik zavisi od vrste i doze lekova, njihovih kombinacija, uzrasta deteta i njegovog zdravstvenog stanja. Tim koji vodi lečenje roditeljima objašnjava koje su tegobe najverovatnije uz konkretan terapijski protokol.

Mnoge akutne tegobe slabe kada se zdrava tkiva oporave, ali neke posledice mogu da traju duže ili da se pojave kasnije. Prisustvo ili odsustvo neželjenih dejstava samo po sebi ne pokazuje koliko je terapija delotvorna. Zato je važno da roditelji prijave promene i da ne menjaju terapiju bez dogovora sa lekarom.

Mučnina, povraćanje i ranice u ustima mogu da otežaju ishranu

Mučnina i povraćanje mogu da počnu ubrzo posle primene hemoterapije, ali mogu da se jave i narednih dana. Lekari zato, u zavisnosti od terapije, propisuju lekove koji sprečavaju ili ublažavaju ove tegobe. Ako dete povraća uprkos propisanim lekovima, roditelji treba da obaveste tim koji vodi lečenje. Manji i češći obroci, hrana blagih mirisa i tečnost u manjim gutljajima mogu da olakšaju tegobe ako ih dete podnosi. Izbor hrane i količina tečnosti prilagođavaju se uzrastu, simptomima i preporukama lekara. Ako dete ne uspeva da zadrži tečnost, znatno ređe mokri ili postaje neuobičajeno pospano, potrebna je hitna procena.

Upala sluzokože usta, odnosno oralni mukozitis, može da izazove bolne ranice i otežano gutanje. Nega mekom četkicom i preparati koje preporuči medicinski tim mogu da pomognu, dok kisela, ljuta i gruba hrana može dodatno da nadraži sluzokožu. Ako bol sprečava dete da jede ili pije, lekar procenjuje potrebu za dodatnim lečenjem i podrškom ishrani.

Promene krvne slike povećavaju rizik od infekcija, anemije i krvarenja

Hemoterapija može da smanji broj neutrofila, belih krvnih zrnaca koja imaju važnu ulogu u odbrani od infekcija. Ovo stanje naziva se neutropenija, a infekcija tada može brzo da postane ozbiljna. Redovne analize krvi pomažu lekarima da prate rizik i prilagode mere zaštite.

Temperatura od 38 °C ili više kod deteta koje prima hemoterapiju zahteva da roditelji odmah kontaktiraju onkološki tim, osim ako su dobili uputstvo da se jave i pri nižoj temperaturi. Ne treba da čekaju sledeću kontrolu ili pojavu dodatnih simptoma. Pre nego što daju lek za snižavanje temperature, treba da se čuju sa timom, jer takav lek može da prikrije važan znak infekcije.

Smanjen broj crvenih krvnih zrnaca može da dovede do anemije, koju mogu da prate bledilo, slabost i zamaranje. Pad broja trombocita povećava sklonost ka modricama, sitnim crvenim tačkama na koži i krvarenju. Otežano disanje, krvarenje koje ne prestaje ili naglo pogoršanje opšteg stanja zahtevaju hitnu medicinsku pomoć.

Umor, opadanje kose i oštećenje nerava utiču na svakodnevicu

Umor tokom lečenja može da oteža igru, učenje i uobičajene dnevne aktivnosti. Pored same terapije, na njega mogu da utiču anemija, bol, slabiji unos hrane i poremećen san. Raspored odmora i aktivnosti zato treba da prati detetove mogućnosti i preporuke medicinskog tima.

Opadanje kose zavisi od lekova koje dete prima i ne javlja se uz svaki terapijski protokol. Kosa najčešće ponovo raste posle završetka hemoterapije, mada njen izgled u početku može da bude drugačiji. Razgovor primeren uzrastu i mogućnost da dete samo izabere kapu ili maramu mogu da mu olakšaju prilagođavanje promeni izgleda.

Pojedini citostatici mogu da oštete periferne nerve i izazovu trnjenje, bol, slabost mišića ili zatvor. Kod mlađe dece roditelji ponekad prvo primete češće saplitanje, promenu hoda ili teškoće pri zakopčavanju odeće. Ove promene treba da prijave lekaru čim ih uoče, kako bi tim procenio simptome i odredio odgovarajuće mere.

Oštećenje sluha i srca zavisi od primenjenih lekova

Cisplatina je jedan od lekova koji mogu da izazovu trajno oštećenje sluha, zbog čega su kontrole sluha važne tokom i posle određenih terapijskih protokola. U studiji SIOPEL 6, objavljenoj u časopisu The New England Journal of Medicine , oštećenje sluha zabeleženo je kod 33 odsto procenjene dece koja su uz cisplatin dobila natrijum-tiosulfat, naspram 63 odsto dece koja su dobila samo cisplatinu. Istraživanje je obuhvatilo decu sa hepatoblastomom standardnog rizika, pa rezultat ne može automatski da se prenese na sve dečje tumore i terapijske režime.

Antraciklini, među kojima je doksorubicin, mogu da oštete srčani mišić, a posledice ponekad postaju vidljive godinama posle lečenja. U studiji objavljenoj u časopisu Journal of Clinical Oncology 2023. godine, istraživači su procenili srčanu funkciju kod 195 osoba prosečno oko 18 godina posle dijagnoze raka u detinjstvu. Primena deksrazoksana tokom lečenja bila je povezana sa boljim pokazateljima srčane funkcije, naročito kod osoba koje su primile veće ukupne doze doksorubicina.

Ove studije pokazuju da određene zaštitne mere mogu da smanje rizik od pojedinih posledica hemoterapije. O tome da li dete treba da dobije zaštitni lek odlučuje pedijatrijski onkološki tim prema dijagnozi i protokolu lečenja. Kontrole sluha i srca i dalje su važne kada primenjena terapija nosi takav rizik.

Praćenje posle hemoterapije pomaže da se kasne posledice otkriju na vreme

Neka neželjena dejstva povlače se tokom oporavka, dok se kasne posledice pojavljuju mesecima ili godinama nakon završetka lečenja. U zavisnosti od primenjenih lekova i drugih oblika terapije, mogu da budu pogođeni srce, bubrezi, sluh, plodnost ili određene sposobnosti učenja. Kod pojedinih terapijskih izlaganja postoji i povećan rizik od drugog maligniteta, ali taj rizik nije jednak za svu decu.

Plan dugoročnog praćenja zasniva se na lekovima koje je dete primilo, njihovim ukupnim dozama i drugim postupcima lečenja. Roditelji treba da sačuvaju sažetak terapije i preporuke za buduće kontrole. Te informacije kasnije pomažu lekarima koji preuzimaju brigu o detetu i odrasloj osobi koja je lečena u detinjstvu.

Dugoročna briga obuhvata i emocionalno zdravlje, odnose sa vršnjacima i povratak školskim obavezama. Podrška psihologa i saradnja porodice, škole i zdravstvenog tima mogu da budu deo tog procesa. Redovne kontrole i pravovremeno prijavljivanje novih tegoba ostaju važni i kada se dete oseća dobro.

(eKlinika.rs)