I poremećene navike u ishrani i poremećaji u ishrani imaju različite znake i simptome, od kojih se neki ipak preklapaju. Poznavanje razlike između to dvoje može nam pomoći da shvatimo da li nam je možda potrebna stručna pomoć i koje strategije bi mogle da nam pomognu.
Ishrana je značajan deo života
Potpuno je normalno, pa čak i prijatno da razmišljamo o hrani, planiranju obroka, kupovini namirnica ili o bilo čemu što želimo da pojedemo za ručak ili večeru, kaže Susan Zinn, licencirani sertifikovani profesionalni savetnik i specijalista za poremećaje u ishrani u privatnoj praksi u Santa Moniki u Kaliforniji.
Ali mnoge ljude preterane misli o hrani i jelu – posebno kada su u vezi sa težinom i oblikom tela – mogu da preokupiraju i da izazovu anksioznost, pa čak mogu i da ometaju njihovu sposobnost da funkcionišu. Približno 28,8 miliona Amerikanaca, ili 9 procenata američke populacije, u nekom trenutku u životu razviće poremećaj u ishrani, navode u National Association of Anorexia Nervosa and Associated Disorders. Još češće su poremećene navike u ishrani, kao što su česte dijete, koje kasnije mogu povećati rizik od poremećaja u ishrani.
Šta znači imati poremećene navike u ishrani
Kako kaže Carrie Wasterlain, licencirani klinički socijalni radnik, poremećena ishrana može imati mnogo oblika – i ponekad je to teško uočiti.
– Nažalost, zbog društvene fiksacije na izbor hrane, modnih dijeta i fiksacije na oblik i veličinu tela, poremećena navika u ishrani toliko je rasprostranjena da je postala normalna – kaže Wasterlain, koja radi kao pomoćnik direktora u Dormu, u Njujorku, ordinaciji za mentalno zdravlje odraslih mladih, prvenstveno u oblastima poremećaja u ishrani i dvojnih dijagnoza.
Poremećaj navika u ishrani obično nastaje iz želje da se kontroliše fizički izgled. A kada ovo ponašanje dovede do željenih promena, nečija vezanost za takvo ponašanje jača i ponekad kasnije dovodi do dijagnostičkog poremećaja u ishrani, objašnjava Wasterlain.
Znaci poremećenih navika u ishrani
Svaki pokušaj da se ignoriše prirodna glad i sitost našeg tela podstiče poremećaj navike u ishrani, upozorava Wasterlain. Uobičajeni primeri su:
- preskakanje obroka
- pokušaj dijeta za čišćenje organizma
- zloupotreba suplemenata ili upotreba tableta za mršavljenje
- rastavljanje hrane na male komade
- strah od određene hrane
Prema Academy of Nutrition and Dietetics, drugi znaci poremećaja navika u ishrani uključuju:
- značajne fluktuacije težine tokom vremena
- stroge rutine i rituali u vezi sa hranom i vežbanjem
- osećaj stida ili krivice u vezi sa jelom
- stalne i uznemirujuće misli o hrani, viđenju sopstvenog tela i težini
- osećanje da ne možete da se kontrolišete kada ste u blizini hrane ili da jedete kompulzivno
- vežbanje, post, ograničavanje hrane ili čišćenje organizma da biste se oslobodili „loše hrane” koju ste jeli
Šta znači imati poremećaj u ishrani
Poremećaji u ishrani su ozbiljna, potencijalno opasna po život stanja mentalnog zdravlja, kaže Zinn. Mogu se razviti kod ljudi bilo kog uzrasta, težine, veličine, oblika tela, rodnog identiteta, seksualnosti, kulturnog porekla ili socioekonomske grupe.
Prema Mayo Clinic, tri najčešća poremećaja u ishrani su:
- Anoreksija Osobe sa anoreksijom nervozom imaju opasno nisku telesnu težinu, značajan strah od povećanja telesne težine i iskrivljen pogled na težinu i oblik tela. Oni pokušavaju da kontrolišu svoju težinu na ekstremne načine, kao što su ozbiljno ograničavanje unosa kalorija, prekomerno vežbanje ili prisilno povraćanje posle obroka.
- Bulimija Ovaj poremećaj u ishrani karakterišu ciklusi ograničenja u ishrani, prejedanja i pražnjenja na načine kao što su prisilno povraćanje, prekomerno vežbanje ili zloupotreba laksativa.
- Poremećaj prejedanja Ljudi sa poremećajem prejedanja stalno jedu previše hrane, čak i ako nisu gladni ili se osećaju neprijatno siti, i teško im je da kontrolišu koliko jedu. Međutim, za razliku od ljudi sa anoreksijom ili bulimijom, ljudi sa poremećajem prejedanja ne preduzimaju kompenzacione mere kako bi pokušali da neutralizuju koliko su jeli.
Poremećaji u ishrani su složeni i mogu imati različite uzroke, uključujući biološke, socijalne i psihološke, kaže Zinn. U National Eating Disorders Association (NEDA) kažu da su faktori rizika sledeći:
- roditelj, brat ili sestra sa poremećajem u ishrani
- istorija anksioznog poremećaja
- doživljavanje zadirkivanja, maltretiranja ili žigosanja zbog težine, što se definiše kao diskriminacija na osnovu telesne težine
- izloženost društvenim ili medijskim porukama u vezi sa idealnim telom
Znaci poremećaja u ishrani
– Pojedinci koji se bore sa poremećajem u ishrani imaće opsesivne misli o hrani, težini i obliku tela koje će ih svakodnevno po ceo dan opsedati – kaže Zinn. Ove misli mogu da se odnose na određenu hranu, vežbanje, izbegavanje ili skrivanje hrane, ili gde i kada će neko kupovati hranu. A kada ljudi sa poremećajima u ishrani reaguju i postupaju u skladu sa ovim mislima, često se osećaju veoma posramljenim.
Prema National Institute of Mental Health i NEDA, drugi potencijalni znaci poremećaja u ishrani su:
- promene u ponašanju u ishrani ili povećana primena ponašanja povezanih sa gubitkom težine
- ekstremna zabrinutost zbog veličine i oblika tela, uključujući čestu proveru svog izgleda u ogledalu
- povećana fiksacija na hranu, razgovor o hrani ili izraženi strahovi oko hrane
- povećana tajnovitost ili laganje o jelu
- ekstremne promene raspoloženja
- udaljavanje od porodice, prijatelja i aktivnosti u kojima se nekada uživalo
- usvajanje novih navika u ishrani ili modnih dijeta, uključujući izbacivanje čitavih grupa hrane
- posekotine i žuljevi na zglobovima zbog izazvanog povraćanja
- problemi sa zubima, kao što su karijesi, erozija gleđi ili osetljivost zuba
- suva koža
- krhka kosa i nokti
- poteškoće u koncentraciji
- vrtoglavica i nesvestica
- hormonske promene koje dovode do menstrualnih nepravilnosti, kao što su izostanak menstruacije
Kako razlikovati poremećene navike u ishrani od poremećaja u ishrani
Razlika između poremećenih navika u ishrani i poremećaja u ishrani nije uvek očigledna, jer mogu mnogo da liče. Na kraju krajeva, bavljenje poremećenim navikama u ishrani povećava rizik od kasnijeg razvoja poremećaja u ishrani.
U čemu je tačno razlika? Prema American Psychiatric Association, stručnjaci za mentalno zdravlje koriste specifične kriterijume opisane u Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders kako bi utvrdili da li neko ima klinički poremećaj u ishrani, kao što je anoreksija, bulimija ili poremećaj prejedanja.
Kriterijumi za poremećaje u ishrani uključuju mnoge poremećene navike u ishrani, ali svi koji imaju poremećene navike u ishrani ne ispunjavaju kriterijume za poremećaj u ishrani, primećuje Wasterlain. Razlika između poremećenih navika u ishrani i kliničkog poremećaja u ishrani često se određuje na osnovu toga koliko su prisutne poremećene navike u ishrani, koliko često se manifestuju ova ponašanja i njihov uticaj na vaše fizičko i mentalno zdravlje.
Stepen opsesije hranom, kalorijama, oblikom tela, težinom i ponašanja koja pojačavaju ove opsesije takođe mogu signalizirati razliku između ova dva poremećaja, objašnjava Zinn.
– Kada opsesija hranom ometa vaše svakodnevno funkcionisanje, vreme je da potražite stručnu pomoć – savetuje Zinn, posebno ako vas ono što doživljavate navodi da umanjite prioritet stvari koje su vam nekada bile važne, kao što su posao, veze, škola i hobi.
Ljudi sa poremećajima u ishrani takođe se često osećaju nemoćno zbog svog ponašanja i teško im je da ga kontrolišu, dodaje Zinn.
Kako i kada treba potražiti stručnu pomoć
Ako vam je dijagnostikovan poremećaj u ishrani ili mislite da ga možda imate, stručna pomoć može da vam bude korisna. I što pre zatražite pomoć, to bolje.
– Šansa za oporavak povećava se što se ranije otkrije poremećaj u ishrani – kaže Zinn i dodaje da treba da se obratimo svom lekaru ili stručnjaku za mentalno zdravlje.
Čak i ako vam nije dijagnostikovan poremećaj u ishrani, ali uočite da imate poremećene navike u ishrani, stručnjak za mentalno zdravlje i dalje može da pomogne da naučite kako da upravljate ovim navikama.
Standardni planovi lečenja poremećaja u ishrani zasnovani na dokazima mogu uključivati hospitalizaciju, psihoterapiju (terapija razgovorom), lekove za koegzistirajuća stanja mentalnog zdravlja kao što su depresija ili anksiozni poremećaji i planove obroka koje je osmislio dijetetičar da bi zadovoljili vaše potrebe za oporavkom.
Razvijanje zdravih veština suočavanja takođe je ključno za oporavak, dodaje Zinn, jer se mnogi ljudi sa poremećajima u ishrani okreću poremećenom ponašanju u ishrani kako bi se nosili sa životnim stresom i teškim emocijama. Potencijalne veštine suočavanja sa ljudima sa – i bez – poremećaja u ishrani uključuju:
- Isprobavanje novih aktivnosti Ako budete više uključeni u aktivnosti koje vas zanimaju, možete povećati svoje samopoštovanje, kaže Zinn.
- Šetnje Odlazak u šetnje, posebno u prvih 30 minuta nakon buđenja, mogu smiriti vaš nervni sistem i pomoći vam da se osećate bolje do kraja dana, kaže Zinn.
- Traženje podrške od voljenih osoba Deljenje osećanja sa voljenima i traženje podrške kada se borite sa svojim problemom može vam pomoći da ostanete na pravom putu, kaže Zinn. Poremećaji u ishrani napreduju u tajnosti, a to što vas ljudi smatraju odgovornim dok ste u oporavku može pomoći.
Oporavak od poremećaja u ishrani može potrajati i ovaj proces nije linearna progresija, prema NEDA. Putanja oporavka razlikuje se od osobe do osobe – koliko je vremena potrebno jednoj osobi da se oporavi može biti veoma različito od vremena potrebnog nekom drugom. Neki ljudi mogu biti uspešno izlečeni već prvi put, dok će drugima možda biti potrebno ponovno lečenje, navodi NEDA. Psihološki rad posle oporavka često treba da se nastavi tokom celog života.
