Anine suze za donora i novi život: "Rekli su da i prehlada može da me ubije, a rodila sam i istrčaću maraton"

Pre 19 godina, a sa samo 26 svojih, Ana Pavlović se suočila sa dijagnozom koja je značila da je transplantacija jetre njena jedina šansa za život. Umesto očaja, izabrala je borbu. Njen put od svakodnevne neizvesnosti do izlaska iz bolnice posle 11 dana od transplantacije jetre, aktivne sportske fintes karijere i istrčanih i planiranih maratona dokaz su da ljudsko telo i duh nemaju granice.

Bez ijednog simptoma do šokantne vesti da joj je potrebna nova jetra

Kada prvi put sretnete Anu, vidite mladu, modernu ženu, instruktorku fitnesa u punoj sportskoj i životnoj snazi. Ništa u njenom osmehu niti energičnim pokretima ne odaje da je iza nje borba na život i smrt.

Bolest, koja ju je napala bez ikakvih simptoma, dovela je njenu jetru gotovo do potpunog otkazivanja jer fibrozni ožiljci nisu bili reverzibilni, osnosno nisu mogli da se regenerišu. Dijagnoza: primarna bilijarna ciroza izazvana autoimunim hepatitisom, a jedino rešenje - nova jetra.

U ekskluzivnom intervjuu za eKlinika portal, Ana Pavlović se priseća najtežih trenutaka, šoka nakon dijagnoze, teških odluka, iskušenja kroz koja je sa njom prošla njena porodica i, konačno, poziva koji je promenio sve. Njeno iskustvo nije samo priča o preživljavanju, već i lekcija o tome kako živeti punim plućima čak i kada vam doktori kažu da sedite kod kuće, trudnoća nemoguća, a vreme ograničeno i neizvesno neizlečivom, pa i fatalnom bolešću. Kompletnu ispovest možete pogledati na eKlinikinom Youtube kanalu.

Od dijagnoze do fitnes sale: "Vi me vodite, ali ja ću da živim!"

Kada su joj 2007. godine saopštili dijagnozu, upozorenje lekara bilo je jasno - transplantacije se tada nisu radile u Srbiji, morala je da se čuva i obične prehlade jer može da je košta glave.

- Moj tvrdoglavi deo ličnosti je rekao - nema šanse! 15 dana pre toga sam se udala, htela sam bebu, život, sve. Lekarima sam rekla okej, vi mene vodite, ali ja ću da živim. Kao što smo na latinskom učili u srednjoj školi - Carpe Diem. Iskoristi dan. Znači danas si tu, sutra ne znaš šta ti je pisano - iskrena je naša sagovornica, koja je sa eKlinikinim pratiocima podelila i to o čemu je razgovarala sa svojim suprugom neposredno nakon venčanja i šokantne vesti koja je usledila 15 dana kasnije.

Uprkos preporukama da miruje, Ana je nakon izlaska iz bolnice dobila posao kao fitnes instruktor i nastavila aktivno da trenira, slušajući svoje telo i pronalazeći snagu u podršci porodice i prijatelja. Čak je, uprkos svim prognozama i upozorenjima, iznela i trudnoću i postala majka.

Pitanje na koje mnogi nemaju odgovor: Kako živeti čekajući novi organ?

Kako je bilo živeti sa saznanjem da joj je život u opasnosti, da njeno telo ne funkcioniše u celosti kako bi trebalo i da je jedini spas transplantacija?

- Tog momenta kad su mi rekli ja sam to sve "zapakovala" i rekla - okej, ne valjaš, jedan deo nije dobar ali dok god ja funkcionišem i dok sam na nogama... ustanem, dobro sam... guram, kao da ničega nema... Tako sam iznela i trudnoću za koju su rekli da ne može da se desi. Doktorka na VMA mi je rekla: Sport? Naravno. Organizam koji je sam po sebi loš ti moraš da održavaš i tako preduprediš komplikacije - priča Ana Pavlović.

Poziv na Sretenje i pet minuta do odlaska u salu

Poziv koji je čekala stigao je 15. februara, na Sretenje. Ana ga je dočekala nespremna, sa ćerkom, i šljokicama na licu. Zapravo, bio je to drugi poziv, a detalje prvog takođe možete čuti u njenoj ispovesti. Prisetila se u razgovoru za eKlinika portal i teške noći pre transplantacije, svog straha, i 43-godišnje devojke, svog donora, ali i ispričala još neke detalje iz tih traumatičnih trenutaka.

- Sretenje, uveče, raspust. Dora i ja našminkane, spremamo večeru. Zvoni telefon. Ja sam uveliko za šporetom, kažem joj da se javi. Ona baca telefon i vrišti: „Mama, KC transplant, nećuuu!“ Broj je bio memorisan od prethodnog poziva. Pakujem par krpica jer sam sigurna da ću se i ovaj put vratiti kući. Strah pokušava da me parališe, ali govorim sebi da se vraćam ujutru da spremim omiljeni doručak i da nastavimo žurku. Obe smo pozitivnije nego prethodni put. Noć odluke. Spavam kao beba jer, Bože, donela sam odluku. O, kako sam se prešla! Hirurg ulazi, pokazuje na mene i kaže: „Pravac sala.“ Pet minuta da se javim kući. Da se saberem - nula. Tek tad me zveknulo. Čujem kako uzvikuju moje ime na hodniku, ubrzavajući pripreme. Počinju misli: „Šta ako ne preživim, šta ako…“ Ali to kratko traje jer ulazi sestra Jovana i kreće muka oko ribanja šljokica. Mozak se prebacuje na autopilot i krećemo da se šalimo. Šta će biti, biće. Osećaj da sam izvan tela i da sve posmatram sa strane traje od tog momenta, pa sve do nekoliko dana posle buđenja.

„Veliki servis“, sećanje na tatu i trenutak kada je život preuzeo stvar u svoje ruke: Sijaj, nikad više bez šljokica

- Budim se posle operacije i saznajem da su bile tri operacije u jednoj. Kako su ga nazvali - „veliki servis“: sređivanje kile, vađenje slezine i transplantacija jetre. Prvi impuls kad sam dobila telefon bio je da pozovem tatu jer je on od početka verovao da će do transplantacije doći, iako ja nisam. Onda shvatim da ga nema. I potpuno sam ubeđena da je on, godinu dana ranije, kad je dobio dijagnozu leukemije, napravio pakt sa Bogom: da on odustane od borbe kako bi se meni otvorio put. Duboko je verovao u moć pozitivne misli i potpunog predavanja nečemu, da to neminovno dovodi do rezultata. Dva meseca pošto je preminuo stigao je prvi poziv, a pet meseci kasnije drugi, odlučujući. Nadam se da su on i Novosađanka gore ponosni na mene - emotivna je verujuća Ana, i nastavlja:

- Sećam se da sam gnjavila sestre zapitkujući da li sam stvarno transplantirana. Uštinem se, ali nemam osećaj. Tako je bilo sve dok nisu skinuli kateter i dok na radiju nije bila neka moja zumba stvar uz koju sam morala da zaplešem. Kilavo i oprezno, ali jesam. ŽIVOT je preuzeo stvar u svoje ruke. Sećam se reči cimerke: „Kad ćeš, bre, više kući, gde se gasiš?“ Dugme za isključivanje sklonjeno je kad su sklonili i pupak. I zato što sam sa par zaostalih šljokica ušla u salu, zato ih nikad neću skinuti. Neka Novosađanka sija. Ja sam ona "budala" koja četvrtog dana zakazuje treninge za oporavak stomaka posle transplantacije i uplaćuje maraton koji je 6. aprila. Želim da budem osoba za koju, kad ujutru ustanem, đavo kaže: „O, sr***!“

Zahvalnost bližnjima i ljudima sa šok-odeljenja: „Kako ću ja sad posle vas među ljude?“

Prenosi nam ono što je čula - da jetra ume da izazove mnogo loša raspoloženja, impulsivne reakcije, pod uslovom da to nije u osnovi karaktera. Znajući sebe kakva je bila, može samo da kaže: svaka čast i hvala i bližoj i široj okolini. Ko je nju takvu trpeo, ni pakao mu neće teško pasti, dodaje šaljivo, ali kako kaže, sa dosta istine.

- Na šok-odeljenju radi specijalna vrsta ljudi. Verujem da ih posebno biraju jer za sve što vide i što preživljavaju od nas pacijenata i sa nama treba poseban mentalni sklop. Nema povišenog tona, podrška i osmesi na svakom koraku, koliko god da je njima težak dan. Komunikacija pogledima, sve se dužnosti znaju bez ijedne izgovorene reči. Maksimalni profesionalizam, a u isto vreme i pružena ljubav, ona bezuslovna. Potpuna nirvana. Znam da sam im na rastanku rekla: „Kako ću ja sad posle vas u divljinu, među ljude?!“  Zato treba da im se spomenu imena: Aleksandra, Ana, Jovana, Marija, Marko, Sava, Katarina, Danica, Ivana, Olja, Ivan, Stefan, Vanja i Bojana. 

Posebna zahvalnost ide lekarskom timu u kome su i Miloš Raspopović, Nataša Petrović, Zlatko Perišić, Dušan Micić, Ivan Stojimirov, Marko Jovanovic, Lazar Lazić, dr. Stipe Jadrijevic iz Zagreba i prof. dr Đorđe Ćulafić, uz one koji su spomenuti u video ispovesti. 

Donorstvo je najhumaniji čin

Njene iskrene suze svedoče o dubokoj zahvalnosti roditeljima donora i osećaju odgovornosti da sada živi i za nju punim plućima.

- Slažem se apsolutno da je donorstvo najhumaniji čin. I te kako mi je jasno kroz to što sam se vratila treninzima i što trčim! Želim da roditelji znaju da njihova ćerka živi bukvalno živi punim plućima - to su trenuci u kojima je Ana izuzetno emotivna, a otkrila nam je i kako se nosila sa mislima da je neko drugi "morao da umre da bi ona živela". 

Poruka onima koji čekaju: "Bavite se sportom, telo pamti!"

Rođena za sport, posvećena mu je u svakom trenutku. Fitnes je njena životna ljubav, a nakon uspešne transplantacije polako ulazi u svet ozbiljnijeg trčanja. Prve kilometre nakon operacije prošetala je na Beogradskom maratonu, a sada već ima nove, visoke ciljeve. Neke od njih je ostvarila pre samo nekoliko dana, stigle su nove medalje i pehari. 

Za ljude koji trenutno čekaju na novi organ ima posebnu i vrlo snažnu poruku, zasnovanu na ličnom iskustvu.

- Neka izbrišu iz memorije to da treba nešto da čekaju. Život mora da se koristi svakog sekunda, uključujući pre svega fizičku aktivnost i sport. Meni je taj sport doprineo tome da ja jedanaesti dan posle transplantacije izađem iz bolnice. Znači ful, sposobna da ustanem, čučnem, odradim šta god treba... Telo pamti. Održavajte to nešto u čemu će taj novi organ da živi, ništa više."

Pogledajte celu, neverovatnu priču Ane Pavlović na Youtube kanalu eKlinike.

(eKlinika.rs)