Muškarci ne moraju biti kukavice kada se razbole: O dva raka u porodici i jednoj torti

Rak pluća, ili bilo koja druga dijagnoza maligne bolesti, za mnoge nije nešto o čemu se rado priča kada ih zadesi. Naprotiv. U zavisnosti od tipa ličnosti, veliki broj ljudi se povuče u sebe, krije, i u samoći vodi bitku i protiv bolesti i crnih misli.

Rak pluća i melanom pod jednim krovom

Većina osoba u fazi aktivnog lečenja od bilo kog karcinoma ne želi javno da deli svoja iskustva. To je sa jedne strane potpuno razumljivo, jer se svako sa dijagnozom teške bolesti suočava na svoj način. Ono što je univerzalno jesu teški trenuci: od momenta saznavanja dijagnoze, preko neizvesnosti, sistemskih poteškoća u procesu lečenja, bolova, strahova…

Naš sagovornik Ivica Stanković, uz sve objektivne okolnosti, ipak pokušava da čini suprotno – da mu vodič bude samo optimizam. I uspeva! A mogao bi da potone i dublje i više nego drugi. U kući u kojoj živi, borbu zapravo vodi sa dva karcinoma: svojim, u plućima, i očevim melanomom, koji se nije zadržao samo na jednom mestu.

Čovek ima izbor, pa i kada je u pitanju nešto neočekivano kao rak pluća

Ivica Stanković je toliko naoružan pozitivnom energijom, da u razgovoru ne ostavlja utisak osobe koja ima bilo kakav problem. Zbija šale na svoj račun, „po vranjanski“ i to čini u duhovitom pakovanju iz vizure jednog potpuno racionalnog i vrlo svesnog čoveka sa čime se to suočio. U trenutku kada smo razgovarali išao je ka bolnici, na „turu“ hemoterapije.

– Čovek uvek ima izbor. Imam ga i ja. Mogu da legnem pored oca i da obojica „završimo karijeru“. Ali, čemu to vodi? Ja sam mašinac, operativac. Neko strano telo je u mom telu, tako su mi rekli. Šta ćemo drugo, nego da ga odstranimo, isteramo? I živ sam. Dok jesam, boriću se – priča nam o tome šta preživljava, sa jakim motivom da ohrabri i neke druge ljude da dignu glavu kada im je najteže.

Rak pluća – dijagnoza i jedini trenutak šoka i malodušnosti

Krenulo je uz dugotrajni suvi kašalj. Mislio je najpre da je problem srce pa se, želeći da ga reši, obratio čuvenom doktoru Timčiću. Doktor, međutim, nije imao dilemu da bi Ivica trebalo da se obrati stručnjacima na grudnom odeljenju. Dr Jelena Andonov insistira da ode na skener, gde se pokazuje da postoji tumorska promena. Ivica traži da ide dalje, odlazi u Surdulicu na bronhoskopiju i stiže „hladan tuš“. Karcinom pluća je.

– To su bili jedini trenuci kada sam se malo poremetio i zamislio, ipak su bili udarci. Taj šok, i informacija da je ipak nešto maligno. Ali, i ostali su jedini, jer je moja priroda takva. Takav sam i u poslu i u životu. Gledam da brzo i efikasno rešavam stvari. Klasičan racionalista. Posle tog šoka na koji verovatno niko nije potpuno otporan, brzo sam u glavi prelomio. To, nešto nepoznato, višak, loše što je u meni, mora da ide napolje. Lekari koje sam spomenuo su pomogli da se pronađe dovoljno iskusan hirurg za ekspresno brzo urađenu operaciju u Nišu – priča nam Ivica.

Ubeđen da je najgore prošlo

Sve je to još uvek „sveže“. Kašalj je, priča nam Ivica, krenuo u julu. Do početka oktobra, „životinjica sa kleštima“ je već bila napolju. Od samog starta gledajući na stvar optimistično, rešio se „viška“, i kako kaže, krenuo u nove pobede. Nakon operacije usledio je konzilijum, krenuo je i na hemioterapije. Ali, već nakon operacije je bio uveren da je najgore prošlo.

Da je lako, nije. Jer u ovoj borbi nije sam, njegov otac se bori sa melanomom, takođe junački . Za razliku od Ivice, koji se objektivno dobro oseća, otac ima i bolove. I njega Ivica pokušava da ohrabri, koliko je to moguće. Jer, ponavlja nam – bez borbe je čovek izgubljen, sa čime god da se suočava.

Zahvalnost za podršku kolegama i duhovita poruka jedne torte

Ivica je zaposlen u čuvenom vranjanskom pozorištu „Bora Stanković“. Naša dugovečna ustanova kulture, u kojoj je prva predstava odigrana 1896.godine, takođe ima mesto u ovoj priči. Bez podrške kolega sigurno bi mu bilo neuporedivo teže da u borbi istraje. U teškim trenucima, kada je bio na operaciji, u pozorištu se odvijala jedna od premijera. Želeći da se zahvali kolegama na nesebičnoj podršci, organizovao je da im stigne torta. A na vrhu, umesto višnje na šlagu, kao vrhunac njegove pozitivne energije i potrebe da sve okrene na smeh i duhoviti izlaz iz najcrnjih tunela, smestio se jedan mali, crveni rak od marcipana.

Smeje se i sada naš sagovornik prisećajući se reakcije kolega koju su mu preneli. Uz ono naše, tipično narodsko, da „nije normalan“, kolege su razumele njegovo veliko „hvala“. I zahvalnost što ima sreću da ih ima za kolege i prijatelje koji brinu o tome da li je dobro. I to, da su ljudi koji su u takvim situacijana uz nas zapravo, kako kaže, ceo sve(mir).

Nismo pitali Ivicu da li je neko ovu figuricu pojeo. Nije ni važno. Važno je jedino da ga u životu više nema.

Recept za preživljavanje

Sve što nam se dešava je, poentira naš sagovornik, neprekidna trka sa dobrim i manje dobrim stvarima. Ponekad i kao torta koja nije samo slatka, i za koju često recept dobijemo sami. Sudbina ga servira,  a samo je na nama koliko će ti zalogaji biti gorki…

– Nekoliko grama straha umućeno sa par kašičica neizvesnosti, pa dobro promešano sa puno optimizma. Jednostavan recept za vrlo komplikovanu dijagnozu i borbu sa njom. Važna poenta je da treba reagovati na sve probleme koje nagoveštava organizam, pratiti i ne negirati tegobe. Veliku podršku svima koji se lečimo nama pruža Društvo onkoloških pacijenata u Vranju. Neke važne stvari su uradili za nas. Ne moramo da čekamo u dugim redovima kod lekara, a samo onkološki pacijenti znaju koliko je to teško. Od skoro nas taksi vozila jednog udruženja besplatno voze na hemioterapije. Imamo podršku, savete, razne aktivnosti. Razumemo se. Drago mi je da okruženje prepoznaje moj optimizam, od koga ne odustajem uprkos svemu i pokušavam da ga prenesem i na druge – ispričao je za eKlinika portal Ivica Stanković iz Vranja.