Foto: Shutterstock
Naučena bespomoćnost je psihološko stanje u kojem smo uvereni da ni jedan naš trud, i pored sve volje, neće uroditi plodom. U takvoj situaciji osoba trpi „nalete sudbine“, pasivna je. Iako joj nije dobro, ne pokušava ništa da učini kako bi trenutno nepovoljnu situaciju preokrenula u svoju korist. Jednostavno nema volje da ništa promeni, pa ni razdeljak na kosi. Veruje da „konce njenog života“ povlači neka loša sila i da nema koristi od bilo kakve akcije.
Psiholog Martin Seligman tvorac je pojma naučena bespomoćnost koji je svoje ideje potvrdio eksperimentima. U laboratorijskim uslovima životinje su dobijale blage šokove koje i pored napora nisu nikako mogle da izbegnu. Posle izvesnog vremena životinje su prestale da se odupiru šokovima, mogle su čak da pobegnu iz eksperimenta, ali nisu to činile. Ovakvu reakciju psiholozi su imenovali kao naučenu bespomoćnost. Brzo je shvaćeno da se na sličan način ponašaju i neki ljudi, zato je ovaj koncept našao svoje mesto i u humanoj populaciji.
Osoba smatra da nema kontrolu nad situacijom i oseća se bespomoćno. Na primer, napor na poslu ili školi koji ne urodi plodom može da vodi u naučenu bespomoćnost. Ljudima se čini da bez obzira na trud i zalaganje ništa neće uroditi plodom.
Neuspesi i greške su sastavni deo života. Svima nam se nekada čini da se borimo sa nepremostivim preprekama, ali ne odustajemo tek tako i pokušavamo da ostvarimo cilj pa i iz 101. puta.
Stav da ništa neće biti dobro, izbegavanje odluka, brzo odustajanje, slab odgovor na frustracije, nedostatak truda i motivacije, pasivno ponašanje, neverovanje u sopstvene sposobnosti, odlaganje obaveza i odbijanje bilo kakve promene, simptomi su naučene bespomoćnosti. Naučena bespomoćnost nije psihička bolest, ali može biti znak psihičkih poremećaja kao što su depresija i anksioznost.
Naučena bespomoćnost često je posledica pretrpljenog stresa ili traume. Osobi se čini da ima malo ili da nema ni malo kontrole nad situacijom. Pretpostavlja se da ovakvo ponašanje ima korene u zlostavljanju, ili zanemarivanju u detinjstvu. Uočava se i kod osoba koje se suočavaju sa nasiljem u porodici, nije retko da osoba maltretirana u braku ne čini ništa da izađe iz takve situacije.
Smatra se i da preterano zaštitnički nastrojeni roditelji mogu dovesti do naučene bespomoćnosti kod dece. Kada se deca ograničavaju u samostalnosti, mogu vremenom postati pasivna i razviti uverenje da nisu u stanju da urade i neke jednostavne stvari.
Pesimisti, ljudi koji i ne počinju bilo šta, jer će se kako misle sve loše završiti, imaju veću verovatnoću da razviju naučenu bespomoćnost. Naučena bespomoćnost može da se dovede u vezu sa psihološkim poremećajima kao što su depresija, anksioznost, fobija, preterana stidljivost i usamljenost.
Osećaj nelagode i stida u društvu često može da zakoči osobu u ispoljavanju svojih punih potencijala, u emotivnim i poslovnim kontaktima sa drugim osobama. U ovakvim situacijama pojedinac je sputan stidljivošću i nema volje da učini ni najmanji korak, koji možda može da preokrene postojeću situaciju.
Stručnjaci ipak smatraju da naučena bespomoćnost ne može da se generalizuje u svim okruženjima i situacijama. Moguće je da će neko ko se osećao bespomoćno na času matematike u školi, u nekom drugom okruženju imati sasvim solidne matematičke mogućnosti.
Sa druge strane, škola često može da bude izvor naučene bespomoćnosti. Dete koje se trudi da savlada gradivo, ali ne pokazuje uspeh na školskim testovima, može prestati da se trudi i uči i dobiti još lošije ocene. Sve ovo u bitnoj meri utiče na život deteta, pa se dešava da učenik nema motivaciju da se okuša na nekom drugom polju – u sportu, pevanju, nekoj veštini.
Naučena bespomoćnost je osećaj koji u bitnoj meri doprinosi anksioznosti i može da utiče na početak i ozbiljnost generalizovanog anksioznog poremećaja. U stanju hronične anksioznosti mnoge osobe odustaju od pokušaja da im bude bolje.
Dešava se da ovakve osobe odbijaju lečenje i terapiju koja im može ublažiti simptome. Često, posebno starije osobe, upadnu u začarani krug naučene bespomoćnosti i misle da ni jedan pokušaj lečenja neće dovesti do rezultata, a u međuvremenu sve dublje razvijaju simptome depresije, anksioznosti.
Naučena bespomoćnost može se uspešno prevazići posebno kod mladih osoba i na samom početku simptoma. I dugotrajniju naučenu bespomoćnost moguće je svesti na najmanju moguću meru ili sasvim prevazići.
Kognitivno-bihejvioralna terapija uči osobu kako da prevaziđe ustaljeni negativni obrazac razmišljanja i ponašanja koji doprinosi naučenoj bespomoćnosti. Cilj je da osoba otkrije negativne misaone obrasce koji doprinose osećanju naučene bespomoćnosti. Proces uključuje pažljivo analiziranje misli, osporavanje negativnih obrazaca mišljenja.
Studija rađena na životinjama pokazala je da fizička aktivnost može da bude od koristi u procesu prevazilaženja naučene bespomoćnost. Kvalitetan san, kontrola stresa, zdrav način ishrane, takođe su neki od načina koji mogu u bitnoj meri da smanje osećaj naučene bespomoćnosti.
Podrška okoline, prijatelja, porodice veoma je značajna. Blizak rođak ili prijatelj mogu da nam osnaže motivaciju i da nas ohrabre da pokušamo da prevaziđemo neku prepreku u životu.
Naučena bespomoćnost ima jak uticaj na psihičko zdravlje i kvalitet života. Neki ljudi reagovaće češće obrazcem naučene bespomoćnosti pred nekontrolisanim događajima, često i zbog nekih bioloških i psiholoških faktora.