Ponekad se osobe sa neurastenijom osećaju kao da levitiraju u obliku magle Foto: Shutterstock
Neurastenija spada u funkcionalne poremećaje lakšeg stepena. Karakteriše se umanjenjem celokupne telesne i psihičke sposobnosti, bez očiglednog organskog razloga.
Ovaj poremećaj tipičan je za životnu dob od 20 do 55 godina života, a statistike kažu da je češći kod muškog pola. Medicina nije objasnila tačan uzrok, ali naučnici pretpostavljaju da je u pitanju sadejstvo više faktora. Među najvažnijima su godine života: što je osoba starija, to je veća šansa da će se ispoljiti simptomi neurastenije. Genetika igra važnu ulogu u faktorima rizika, ali je glavni pokretač poremećaja intenzivan i hroničan stres. On iscrpljuje nerve, što utiče na celo telo.
Ostali mogući faktori rizika su:
Dominantni simptom neurastenije je umor koji ne prestaje, bez obzira koliko se odmaramo. Ostali simptomi su:
Neurastenija za posledicu može da ima i ozbiljnije probleme sa visokim holesterolom, kao i čir na želucu ili dvanaestopalačnom crevu.
Zbog preklapajućih manifestacija i simptoma, neurastenija često lekare može da odvede na pogrešan put i da se oceni kao depresija ili skup simptoma tipičnih za anskioznost. Zbog toga je iskustvo dijagnostičara i individualni pristup pacijentu od najvećeg značaja, budući da pored sličnosti postoje i važne razlike. Za razliku od depresije, osoba sa neurastenijom se ponekad oseća malodušno i apatično, ali ne i depresivno. Anksioznost podrazumeva niz psihičkih simptoma, najčešće strah, napade panike i slično, a neurastenija počinje osećajem fizičkog umora.
Nakon postavljanja dijagnoze neurastenije, pristupa se traženju adekvatnog modaliteta lečenja. Najbolje rezultate je pokazala kognitivno – bihejvioralna terapija. U nekim slučajevima je neophodna i farmakoterapija, isključivo propisana od strane stručnjaka.
Neurasteniju su u naučom radu najpre opisali američki lekari lekari Berd i Van-Dasen davne 1869. godine. Neki od najvažnijih simptoma su primećeni kao deo loše adaptacije radnika došljaka iz ruralnih sredina. Sigmund Frojd je o ovom poremećaju zabeležio i neke zanimljivosti kroz proučavanje ekscesivnog gubitka libida, koji je neuspešno nadoknađivan prekomernom masturbacijom.