Uz roditeljsko angažovanje, nemerljiv je uticaj školskog i drugog okruženja na decu, a jedna od najvažnijih poruka da odlazak školskom psihologu ne treba i ne sme da bude shvaćen kao kazna, već kao najlogičniji putokaz u prevazilaženju problema.
Za brojna pitanje i dileme u vezi sa emocijama dece postoje odgovori i adekvatna pomoć
O uvek aktuelnoj temi prepoznavanja emocionalnih problema kod dece, brojnim dilemama kojima su izložena i deca i roditelji i načinima da se problemi prevaziđu, detaljno je za naš portal govorila Milica Cincar-Kostić, master psiholog i psihoterapeut pod supervizijom. Kako je naša sagovornica svakodnevno direktno upućena na decu i u pedagoškom radu na poziciji psihologa u srednjoj Medicinskoj školi, iskoristili smo priliku da u drugom delu razgovora napravimo zanimljiv osvrt na to kakva su nam deca, kako bi izgledala „idealna“ uloga školskog psihologa, ali i o tome postoji li nekakva „zlatna sredina“ između višeselojne uloge roditelja i škole u vaspitanju, ali i formiranju emocionalnih i socijalnih činilaca ličnosti dece.
„Prebacivanje“ odgovornosti sa roditelja na školu i obrnuto: Postoji li „zlatna sredina“?
Često, najviše zbog nemilih događaja čujemo sa jedne strane da su za pravilno formiranje ličnosti što uključuje i emocije odgovorni pre svega roditelji. Drugi kažu da škola mora da ima značajan udeo, pa je to čest „kamen spoticanja“, ali i poligon za izbegavanje odgovornosti… Postoji li neka zlatna sredina?
– Formiranje ličnosti se odvija pod uticajem nasleđa i sazrevanja, sredine i lične akivnosti pojedinca. Socijalizacija ličnosti predstavlja menjanje i razvijanje ličnosti gde je ključan uticaj socijalnih faktora. Pored porodice i sistema obrazovanja, značajan uticaj ostvaruju i vršnjaci, masovni mediji, religije, društvene organizacije. Oni predstavljaju posrednike socijalizacije, dok kultura i društvo modeluju njene sadržaje. Razlikujemo primarnu socijalizaciju koja se odvija u okviru porodice u prvim godinama života, kao i sekundarnu koja se odvija u interakciji sa vršnjacima i učenjem u školi i van nje. Kada je u pitanju porodica, ona je najbitniji faktor, a posebno majka deteta i veoma je važno da dete odrasta u sigurnom i toplom okruženju jer time stiče bazu zdrave i zrele ličnosti, kao i emocionalnu stabilnost. Na taj način, dete formira pozitivnu sliku o sebi i sebe smatra vrednim ljubavi i pažnje, dok zanemarivanje i hladna emocionalna klima utiču na razvoj povučene, nepoverljive, pa i agresivne ličnosti.
Na razvoj ličnosti deteta utiče i odnos roditelja i njihovo regulisanje emocija
Sagovornica eKlinika portala naglašava da je veoma bitan odnos među roditeljima jer dete emocionalna reagovanja i ponašanja uči po modelu. Stoga, kako kaže Cincar-Kostić, upravo nivo sposobnosti roditelja da reguliše svoje emocije ima veliki uticaj na to kako će roditelj podsticati svoje dete da identifikuje i samoreguliše sopstvene emocije.
– Pokazalo se da na razvoj ličnosti utiče i nepotpunost porodice, stepen obrazovanja roditelja, kao i neusklađenost vaspitnih stilova roditelja. Kada je u pitanju škola, ona je veoma važna jer se dete tada susreće sa novom sredinom gde doživljava drugačije zahteve i odnose nego što ih je doživljavalo u okviru porodice. Upravo kroz takvo prilagođavanje, ono uči nove oblike emocionalnog reagovanja, ponašanja i stavova – navodi psiholog.
Uloga škole i stav roditelja preme školi
– Škola u tom smislu ima određenu moć u korekciji naučenih obraza jer tako dete razvija društveno poželjne osobine. U školi se odvija i postepen uticaj vršnjaka i detetu postaje veoma značajno da bude prihvaćeno što dalje u velikoj meri može uticati na njegov razvoj samopoštovanja i doživljaja sigurnosti. Ono što je bitno istaći je stav roditelja prema školi koji ima uticaja na efekte škole kao agensa socijalizacije. Uticaj nastavnika na decu zavisi od njegove ličnosti, pažnje koju poklanja svakom učeniku i prilagođavanja njegovoj individualnosti, ali i od ugleda nastavničke profesije u društvu, a svesni smo u kojoj meri je ugled i autoritet prosvetnih radnika u našem društvu narušen i koliko negativnih posledica to vuče za sobom – konstatuje Milica Cincar-Kostić.
Uloga medija i odbacivanje roditeljske odgovornosti
Roditelji često ne vide nastavnika kao svog saradnika i takav odnos dodatno destabilizuje sam efekat procesa socijalizacije i vaspitnih metoda u školi.
– Svakako je neophodno istaći i uticaj medija koji u današnjem društvu imaju ogroman uticaj jer velikom broju građana modeluju doživljaj sveta u kome žive. Upravo u situacijama nemilih događaja, svedoci smo prebacivanja odgovornosti i nedovoljne svesti o mogućim posledicama negativnog delovanja svih ovih faktora u aktuelnom društvu, a posebno medijskog izveštavanja kojim se vrlo često produbljuje nepoverenje i jaz između roditelja i nastavnika. Glavni cilj bi trebalo da bude da se osmisle programi prevencije i sistematizovan prustup podrške kako bi se radilo na osvešćivanju društva i razvoju empatije i emocionalne inteligencije kod dece – jasna je sagovornica našeg portala.
Kada je trenutak za traženje stručne pomoći
Kada je potrebna stručna pomoć za dete i od kog uzrasta se sa decom koja imaju
probleme može raditi?
– Treba imati na umu da je širok spektar emocionalnih reakcija kod dece deo normalnog razvoja. Ali, ako su određeni obrasci uporni i česti, te utiču na svakodnevno funkcionisanje deteta, preporučuje se stručna podrška. Stručna pomoć može uključivati psihoterapiju, kroz razgovor ili igru, a u određenim slučajevima i terapiju lekovima od strane psihijatra. Postojanje problema kod deteta ne zahteva nužno psihoterapiju, ali kriterijumi za odlučivanje na istu uključuju ispunjenje dijagnostičkih kriterijuma, dugotrajnost ili pogoršanje problema, rizik od dugoročnih posledica, motivaciju za tretman, kao i važnost problema za dete i porodicu – objašnjava Cincar-Kostić i dopunjava ovaj važan segment:
Psihoterapija: Prepoznavanje i umirivanje emocija u ranom uzrastu
– Kada je u pitanju psihoterapija, može se raditi sa decom ranog uzrasta, već od oko 4 godine i sve zavisi od vrste problema kojem se pristupa, individualnim karakteristikama deteta i terapijskog pristupa i intervencija. Na ovako ranom uzrastu, terapeuti najčešće pristupaju deci kroz igru i kreativne terapijske tehnike kako bi deca izrazila svoje emocije i ponašanja. Za rani uzrast deteta je dovoljno i samo prepoznavanje, imenovanje i učenje kako da se emocija umiri. Pristup racionalno emotivne bihejvioralne terapije (REBT) prepoznaje ključnu ulogu roditeljskih uverenja u formiranju porodične kulture.
Važnost otvorenog razgovora između dece i roditelja o emocijama
Fokusiranje na racionalna i iracionalna uverenja roditelja i dece pomaže razumevanju disfunkcionalnih obrazaca i pruža podršku procesu promene. Ključni momenat u emocionalnom razvoju dece, prema rečima naše sagovornice, leži u sposobnosti prepoznavanja vlastitih osećanja i uspostavljanju veze između svojih misli, emocija i ponašanja. Zato je važno, naglašava, da roditelji otvoreno razgovaraju sa decom o emocijama, pomažući im da ih prepoznaju i izraze.
– Kod dece se svakako stavlja veći akcenat na učenje odgovarajućih veština i primenu određenih tehnika, kao i građenje toplog odnosa sa terapeutom koji može omogućiti da dete otvoreno izrazi svoja osećanja i misli. Roditelji se usmeravaju da podržavaju verbalne i neverbalne signale koje dete šalje i prihvataju sve emocije, uključujući i negativne. U savremenom pristupu roditeljstvu zasnovanom na REBT-u, terapeuti su posvećeni radu sa roditeljima i njihovoj psihoedukaciji o zdravim i nezdravim negativnim emocijama i cilj je postizanje autoritativnog roditeljstva, uz ljubazan pristup i adekvatno postavljanje granica. Na ovaj način roditelji uče da razumeju kako dečija uverenja utiču na emocije i ponašanje, a dodatno razvijaju veštine kako da doprinesu njihovoj promeni ka racionalnijim uverenjima – objašnjava Milica Cincar-Kostić.
Iskustvo iz pozicije psihologa u srednjoj školi
Milica Cincar-Kostić je psiholog u srednjoj Medicinskoj školi, pa je pitamo kakva su nam deca zaista, jer često u žargonu možemo da čujemo da su i dobra, kakvi smo mi?
– Škola je uvek bila odraz društva, tako da je moje mišljenje da nam aktuelno stanje u školama i mlade generacije daju jasnu sliku o tome čemu treba da posvetimo mnogo više vremena i pažnje ukoliko želimo da opet postavimo zdrave temelje društvu i njegovim vrednostima. Pozicija stručnih saradnika u školama predstavlja sponu između učenika, roditelja i nastavnika, tako da imamo zaista veoma dobar uvid u dinamiku školskog života i na taj način možemo da ukažemo na prioritetne probleme koje je neophodno korigovati. Emocionalni problemi srednjoškolaca najčešće se tiču tipičnih razvojnih faza kroz koje prolaze u okviru srednje adolescencije.
Zašto je potrebno više stručnih saradnika u školama
Ono što je značajna pozitivna promena u odnosu na ranije funkcionisanje dece, prema mišljenju naše sagovornice, jeste veća svest o potrebi za kontinuiranim radom na sebi i veća otvorenost ka obraćanju za stručnu podršku:
– Nije redak slučaj da mi se javi dete koje ne iskazuje aktuelne teškoće u funkcionisanju, ali mi se obrati sa željom da radi na sebi i spozna svoje osobine i snage ličnosti, kako bi ih što više unapređivalo. Zaista, veliki broj dece mi se samoinicijativno obraća sa željom da ih neko aktivno čuje, da da osvrt na njihova razmišljanja i potrebe i njihove povratne informacije govore u prilog tome se da im je veoma značajno što je psiholog neko ko im je dostupan i uključen u njihov školski život zbog čega može da im pruža kontinuiranu podršku u toku celog njihovog školovanja. Ovakva vrsta podrške u školama bi bila neminovno kvalitetnija ukoliko bi u školama radio veći broj stručnih saradnika, s obzirom na to koliko je potreba za tim velika, a da kolege psiholozi i pedagozi obavljaju veliki broj dodatnih poslova koji se ne odnose na neposredan rad sa učenicima.
Veliki broj dece ima emocionalne teškoće: Često su anksiozni i depresivni, a ulogu u tome imaju i društvene mreže
Ipak, veliki broj dece upućuju drugi na razgovor kod psihologa, a ono čemu sagovornica eKlinika portala uvek teži u svom radu sa decom koja ne dođu samoinicijativno na razgovor je da ne dožive taj dolazak kao kaznu i etiketu već upravo kao priliku za lični rad i dobijanje nove perspektive.
– Nažalost, veliki broj dece ima određene emocionalne teškoće, od kojih je jedna od dominantnih osećanje anksioznosti, koje kod neke dece narasta i na nivo napada panike. Najčešće se javlja socijalna anksioznost u odnosima sa vršnjacima, tenzija i snažan pritisak povodom ispunjavanja školskih obaveza, potencijalnog upisa na fakultet i same neizvesnosti budućnosti. Veoma često je kod dece prisutno i osećanje depresivnosti. Ono ne predstavlja depresiju na kliničkom nivou, već prolazno stanje koje se najčešće javlja povodom određenih aktuelnih teškoća u životu deteta. Najčešće je praćeno doživljajem usamljenosti i nerazumevanja u odnosima sa porodicom, vršnjacima ili u romantičnim odnosima, kao i negativnom slikom o sebi gde je najčešće u pitanju neprepoznavanje sopstvenih kvaliteta, uglavnom kod devojčica povezanih sa fizičkim izgledom. Ovome u velikoj meri doprinose društvene mreže koje deca sve više koriste kao merilo svoje vrednosti poredeći se sa slikama idealizovanih života drugih, a takođe su veoma pogodno tlo za digitalno nasilje koje može ostaviti ozbiljne posledice na mlade. Nažalost, nije tako mali broj dece kod koje su ova osećanja veoma intenzivna i dugo traju, pa je neophodno angažovanje spoljašnje mreže podrške – navodi Cincar-Kostić i primećuje:
Promena u odnosu na ranija vremena: Niska tolerancija na frustraciju
– Ono što mi svakako praksa omogućava da primetim kod mnoge dece jesu niska frustraciona tolerancija i deficit pažnje i motivacije u procesu učenja, što je možda najizraženija promena u odnosu na prethodne generacije. Ovo je veoma značajna tema jer posledice ovakvog funkcionisanja mladih u velikoj meri usmeravaju njihovo funkcionisanje u odraslom dobu. Mladi sa niskom frustracionom tolerancijom iskazuju veoma nagle emocionalne reakcije, doživljavaju negativne emocije kao nepodnošljive i teže njihovoj promeni zbog čega se mnogi mladi neretko odlučuju na ekstremne korake kao što su zloupotreba određenih supstanci i samopovređivanje koje najčešće ima svrhu olakšavanja njihove emocionalne patnje. Sve ovo ukazuje na teškoće u emocionalnoj regulaciji i moja uloga kao psihologa je da im pomognem da se efikasnije nose sa životnim izazovima i nauče nove adaptivne veštine.
U raskoraku između prava i obaveza: Mladi su i dalje empatični, vredni i dobri
Takođe, mišljenja je psiholog, današnji mladi više nego ikada ranije znaju koja su njihova prava, a zaboravljaju koje su im obaveze. To je, kako navodi, u određenoj meri i posledica nepostavljanja optimalnih granica u roditeljstvu usled straha od ugrožavanja odnosa sa detetom.
– Kao neko ko radi u medicinskoj školi, mišljenja sam da nam mladi i dalje isijavaju empatijom i plene svojom dobrotom i vrednoćom. Veliki broj učenika upisuje školu iz velike ljubavi i želje da se bavi pomagačkom strukom. Iako nažalost postoje i retki primeri koji nam ukazuju na suprotno, veliki broj mladih je veoma introspektivan, otvoren i spreman da sebe nadograđuje, kao i da preuzima odgovornost za svoje postupke – rekla je u razgovoru za eKlinika portal Milica Cincar-Kostić, master psiholog, školski psiholog i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom.
