Strah od miševa ili pacova može biti uobičajen, ali kada pređe granice u iracionalno i predimenzionirano, zove se musofobija (murofobija, surifobija). Ovo stanje me, međutim, mnogo češće nego što se misli: ogroman broj ljudi zapravo ima fobiju od ovih nimalo simpatičnih stvorenja.
Stepen, odnosno intenzitet i vrsta simptoma povezanih sa musofobijom mogu da variraju od osobe do osobe. Najpre treba razlikovati strah od miševa ili pacova i fobiju. Strah koji svaka zdrava osoba može da oseti u trenutku kada je uplašena ili ugrožena nije alarm, štaviše – normalan je. Ali, ako je strah neutemeljen, prekomeran, prouzrokuje simptome koji menjaju životne navike uz znake koji su i fizički i psihički, možemo da govorimo o musofobiji.
Neki od uobičajenih simptoma koje doživljavaju ljudi sa musofobijom mogu da budu:
Postoji više duboko ukorenjenih uzroka koji mogu izazvati musofobiju kod nekoga. Kao poznati prenosioci patogena, glodari su ozloglašeni po širenju bolesti, uključujući bubonsku kugu (crnu smrt), koja je ubila oko 25 miliona ljudi u Evropi 1340-ih godina. Povezuju se sa prljavim, tamnim i vlažnim okruženjem, prljavštinom i kontaminacijom. Mnogi ljudi koji imaju musofobiju takođe imaju opšti strah od mikroba, koji se zove mizofobija.
Neko je možda doživeo stresnu situaciju, da roditelji ili okruženje vrišti ili upada u panični strah zbog miševa ili pacova. Ljudi generalno opisuju glodare na groteskne načine, što može uticati na malu decu. Pojedinci su možda doživeli traumatično iskustvo sa pacovom ili mišem, kao što je ujed. Takođe, mediji često prikazuju miševe i pacove predimenzionirano, kao kakve „zveri“.
Bojati se nečega što ne može da kontrolišemo nikada nije zdravo, posebno ako je strah iracionalan i svesni smo toga. Zato je traženje stručne pomoći ne samo dobra ideja, već i potreba. Miševi i pacovi mogu se pojaviti na neočekivanim mestima, a to može kod osoba koje su razvile ovu fobiju da izazove panični napad, padanje u nesvest i slično.
Obavezno potražite profesionalnu pomoć ili savet ako je vaša musofobija toliko ekstremna da utiče na lični ili profesionalni život. U teškim slučajevima, neke osobe možda neće hteti ni da napuste kuću pa će razviti i druge fobije (agorafobija). Dugoročna rešenja uključuju psihoterapiju, hipnoterapiju, kognitivno-bihejvioralnu terapiju ili terapiju postepene desenzibilizacije.