Zašto se neke žene plaše muškaraca i šta je androfobija: Kada oprez prerasta u fobiju ili posledicu traume

Ne osećaju sve žene sigurnost u prisustvu nepoznatih muškaraca i to samo po sebi nije neuobičajeno. Oprez u određenim situacijama predstavlja prirodnu reakciju koja može da doprinese bezbednosti. Međutim, kada se strah javlja gotovo u svakom kontaktu sa muškarcima, izaziva snažnu anksioznost i navodi osobu da izbegava posao, javni prevoz, društvene događaje ili emotivne veze, reč je o problemu koji može ozbiljno da naruši kvalitet života.

Kada je strah normalan, a kada postaje problem?

Na bazi istraživanja, psiholozi naglašavaju da takav strah ne mora da znači da osoba mrzi muškarce ili da je nepoverljiva prema svima. U osnovi se često nalaze prethodna traumatska iskustva, dugotrajna anksioznost ili, ređe, specifična fobija poznata kao androfobija.

Svako može da proceni neku situaciju kao potencijalno rizičnu. Na primer, većina žena bi bila opreznija ako se kasno uveče sama nađe na slabo osvetljenom mestu sa nepoznatom osobom. Takva reakcija nije znak psihičkog poremećaja, već prirodan mehanizam zaštite.

Problem nastaje kada osećaj ugroženosti postoji i onda kada realna opasnost nije prisutna. Tada se strah može javiti već pri pomisli na razgovor sa muškim kolegom, odlazak na pregled kod lekara ili upoznavanje nove osobe. Vremenom izbegavanje postaje način života.

Šta je androfobija?

Androfobija predstavlja intenzivan i iracionalan strah od muškaraca. Ne ubraja se među česte fobije, ali kod osoba koje je imaju može značajno da oteža svakodnevno funkcionisanje. Poput drugih specifičnih fobija, i ovaj poremećaj može da izazove ubrzan rad srca, osećaj gušenja, drhtanje, znojenje, vrtoglavicu, napad panike, snažnu potrebu da se situacija ili što pre napusti.

Kod nekih žena dovoljan je pogled na muškarca ili očekivanje susreta da bi se javili ovi simptomi.

Zašto nastaje strah od muškaraca?

Ne postoji jedan uzrok koji objašnjava ovakvu reakciju. Najčešće je reč o spletu psiholoških i životnih okolnosti.

Traumatska iskustva

Fizičko, psihičko ili seksualno nasilje može da ostavi dugotrajne posledice. Mozak tada povezuje određeni tip osobe sa opasnošću, pa kasnije reaguje kao da pretnja i dalje postoji, čak i kada je situacija bezbedna.

Iskustva iz detinjstva

Odrastanje u porodici u kojoj su bili prisutni nasilje, agresija ili stalni sukobi može da utiče na način na koji osoba kasnije doživljava muškarce i gradi poverenje.

Naučeni obrasci ponašanja

Ponekad se strah razvija postepeno kroz poruke koje dete dobija tokom odrastanja ili kroz posmatranje iskustava drugih ljudi. Ako se svet dugo predstavlja kao mesto u kojem muškarci predstavljaju stalnu opasnost, osećaj nesigurnosti može da postane trajni obrazac.

Anksiozni poremećaji

Osobe koje imaju izraženu anksioznost lakše razvijaju specifične strahove. Kod njih mozak brže procenjuje situacije kao preteće, čak i kada objektivna opasnost nije velika.

Kako strah utiče na svakodnevni život?

Kada postane intenzivan, ovaj problem ne ostaje ograničen samo na emotivne odnose.

Neke žene počinju da izbegavaju razgovor sa muškim kolegama, odbijaju poslovne prilike koje podrazumevaju rad sa muškarcima, menjaju mesto stanovanja ili način putovanja, odlažu lekarske preglede, odustaju od partnerskih odnosa i osnivanja porodice.

Takvo ponašanje može da dovede do usamljenosti, depresivnog raspoloženja i dodatnog pada samopouzdanja.

Može li jedna loša veza da izazove ovakav strah?

Posle emocionalnog razočaranja sasvim je očekivano da osoba neko vreme bude opreznija i da joj bude potrebno vreme da ponovo stekne poverenje.

Međutim, ako jedno iskustvo dovede do uverenja da su svi muškarci opasni ili da svaki kontakt predstavlja pretnju, moguće je da je trauma pokrenula proces generalizacije. Mozak tada iskustvo sa jednom osobom prenosi na čitavu grupu ljudi.

Kako se leči strah od muškaraca?

Dobra vest je da ovakav problem može uspešno da se leči. Najčešće se primenjuje psihoterapija, posebno kognitivno-bihejvioralna terapija, koja pomaže da osoba prepozna obrasce razmišljanja koji održavaju strah i postepeno promeni način na koji reaguje na situacije koje doživljava kao opasne.

Kod osoba koje su preživele traumu koriste se i terapijski pristupi usmereni na obradu traumatskog iskustva, kako bi mozak prestao da reaguje kao da je opasnost i dalje prisutna.

Ako su simptomi veoma izraženi i praćeni paničnim napadima ili ozbiljnom anksioznošću, lekar može da proceni da li je potrebno privremeno uključiti i medikamentnu terapiju.

Zašto nije dobro potiskivati problem?

Mnoge žene godinama pokušavaju da organizuju život tako da izbegavaju situacije koje izazivaju strah. Iako to kratkoročno donosi olakšanje, dugoročno održava problem.

Što se više situacija izbegava, mozak dobija potvrdu da su one zaista opasne. Zbog toga se krug straha postepeno širi i može da zahvati sve više životnih oblasti.

Važno je razlikovati oprez od psihološkog problema

Osećaj opreza u pojedinim okolnostima normalan je deo ljudskog ponašanja i ne treba ga poistovećivati sa fobijom. Sa druge strane, intenzivan i trajan strah koji ograničava svakodnevni život nije znak slabosti niti nešto što osoba može jednostavno da "prevaziđe voljom".

Pravovremeno obraćanje stručnjaku može da pomogne da se razume uzrok problema, smanji intenzitet straha i postepeno vrati osećaj sigurnosti i kontrole nad sopstvenim životom.

(eKlinika.rs)