Strah od pasa u detinjstvu uglavnom je posledica nekog traumatičnog događaja Foto: Shutterstock
Specifične fobije, u koje spada i kinofobija, najčešće se prvi put javljaju u ranom detinjstvu, u periodu od pete do dvanaeste godine. Neke strahove dete stiče posle doživljenog negativnog iskustva, npr. ujeda životinje, ali nije retko da se posmatranjem i imitiranjem ponašanja neke bliske osobe, najčešće roditelja, može preuzeti i naučiti neko ponašanje. Na taj način dete često i razvije fobiju od životinja „preuzimanjem“ tog straha od roditelja. Odrasli fobiju obično razvijaju posle traumatske situacije, napada ili ujeda psa, ili u sklopu nekog opšteg anksioznog stanja.
Psiholog Aleksandra Stamenković za eKliniku objašnjava da za razvoj fobije nije dovoljno samo negativno iskustvo ili podražavanje uzora iz porodice, već se izbegavanjem fobičnih stimulusa, u ovom slučaju kontakta sa psom, fobija dalje razvija i održava.
– U praksi to izgleda ovako: ako osoba ima fobiju od psa, susret sa psom dovodi do jakog straha koji ide do nivoa panike. Iz tog razloga, ona izbegava da dolazi u kontakt sa psom što redukuje anksioznost i dovodi do osećaja rasterećenja i olakšanja. Zato će i ubuduće izbegavati pse, a izbegavanjem se samo potkrepljuje i održava svaki strah, pa i strah od pasa. Način razmišljanja, sem već opisanog ponašanja, takođe doprinosi nastanku i održavanju fobije. Tu spadaju iracionalna uverenja da je opasnost veća nego što objektivno jeste, uverenje da niko neće pomoći i da osoba neće moći sama da se izboori sa fobijskom situacijom – kaže psiholog.
Mnoga deca ali i starije osobe osećaju neobjašnjiv strah kada im neki pas dolazi u susret. Koja je granica između potrebe da se, recimo, samo sklonimo kada vidimo da nam neki pas, vlasnički ili ulični ide u susret, i paničnog straha koji može da pređe u fobiju?
– Fobiju i normalnu zabrinutost razlikuje intenzitet osećanja, koje imamo u situaciji koju smatramo ugrožavajućom po nas, i ponašanje koje prati osećanje. Normalna zabrinutost se javlja ako nam u susret dolazi opasan pas, sa iskeženim čeljustima i pritom snažno laje, spreman za napad. Tada je prirodno da se sklonimo. Kod fobije od pasa se svaki pas percipira kao opasnost, i umiljato štene i pudlica u roze kaputiću sa mašnom – strah koji se oseća je na nivou panike, a potreba da se pobegne ili pak, da se pas napadne da ne bi prvi napao, je ogromna – objašnjava sagovornica e Klinike.
Da li je potreba roditelja da, recimo, podižu decu uvis ili ih sklanjanju čim se približava neki pas takođe oblik ove fobije?
– Ova ponašanja više govore o preteranoj zabrinutosti roditelja za detetovu bezbednost i zdravlje, nego o pravoj fobiji. Roditeljska zabrinutost vezana za pse vezana je i za mogućnost prenošenja bolesti, a ne samo za bezbednost deteta. Ovaj vid anksioznosti je kod roditelja mnogo češći nego sama fobija od pasa – kaže Stamenković.
Svedoci smo i brojnih slučajeva nasilja prema životinjama. Na pitanje da li ova fobija može, ako se ne tretira adekvatno, da se pretvori u druga devijantna ponašanja koja mogu da rezultiraju i nasiljem prema životinjama tj. drugim nemoćnim licima, psiholog odgovara:
– Fobija od pasa nikada nije povezana sa zlostavljanjem životinja ili nemoćnih lica. Fobije su, kao i drugi anksiozni poremećaji, opterećujući za samu osobu koja se plaši i dovode do značajnog osiromašenja njenog života, ali nisu povezani sa antisocijalnim ponašanjima u koja spadaju mučenja i zlostavljanja životinja.
Fobije, po rečima naše sagovornice, ne utiču uvek na svakodnevnu funkcionalnost ali zavisi i o kakvoj je fobiji reč.
– Ako imate fobiju od zmija i živite u gradu to neće značajno uticati na vaše aktivnosti, jer najverovatnije nećete naleteti na nju. S druge strane, ako imate fobiju od pasa, život može da bude otežan. Ako izbegavanje situacija, objekata i aktivnosti ometa normalno funkcionisanje i sprečava vas da obavljate i uživate u radnjama kao pre, onda je vreme da potražite stručnu pomoć – savetuje.
U suzbijanju kinofobije, odgovornost je na svima: i vlasnicima pasa, i onih koji su predisponirani za ovakvo stanje. Psiholog podseća da je obaveza svakog vlasnika psa adekvatna briga o životinji, koja ne uključuje samo ishranu i šetnju, već i adekvatnu dresuru i socijalizaciju i da je to baza svega.
– Posle toga, obaveza svakog vlasnika je i edukacija dece i odraslih koji prilaze psu o temperamentu samog psa, njegovim navikama i načinima adekvatnog prilaženja psu. Na taj način se smanjuje mogućnost da nastanu neprijatne situacije i za vlasnika životinje i za osobu koja je u kontaktu sa psom. Druga važna stvar je da roditelji koji imaju fobiju od pasa tretiraju to stanje adekvatno, kako se sama fobija kroz podražavanje ne bi prenosila na sledeće generacije – kaže za eKliniku psiholog Aleksandra Stamenković.