Završetak Olimpijskih igara mnoge sportiste stavlja pred ključno, a često i zastrašujuće – šta je sledeće? Olimpijske igre su jedinstven događaj, sa potencijalom za ekstremne uspone i padove koji prate uspeh, gubitak, povredu ili žaljenje. Iskustvo Olimpijskih igara na mentalno zdravlje sportista daleko prevazilazi samo takmičenje, jer su nedelje i meseci nakon događaja ključni za njihovu dobrobit, smatraju naučnici.
Koji su faktori najvažniji za dobrobit sportista?
Od kritičnog je značaja razumeti šta može doprineti boljim ili lošijim postolimpijskim iskustvima za naše sportiste. Tim istraživača nedavno je krenuo sa rasvetljavanjem ovog pitanja intervjuišući 18 australijskih sportista, koji su se takmičili na Olimpisjkim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine. Cilj im je bio da istraže koji su faktori najvažniji za dobrobit sportista (i zašto), pored shvatanja strategija koje su sportisti koristili da se nose sa svojim olimpijskim iskustvima.
Mentalno zdravlje sportista sve zabrinjavajuće
Mentalno zdravlje sportista ove godine privuklo je veliku pažnju zahvaljujući sportskim zvezdama poput Naomi Osaka i Simone Biles. Ali, čak i pre Olimpijskih igara u Tokiju, u saopštenju Međunarodnog olimpijskog komiteta 2019. godine, istaknuto je da je mentalno oboljenje uobičajeno među elitnim sportistima. Takođe je naglašeno kako je potrebno učiniti više kako bi se poboljšalo prepoznavanje i lečenje problema mentalnog zdravlja, pružila podrška sportistima i smanjila stigma oko ove teme.
Trećina elitnih sportista širom sveta oseća simptome depresije
Na primer, procenjeno je da približno jedna trećina elitnih sportista širom sveta oseća simptome depresije ili anksioznosti. Nedavna istraživanja u Australiji podržala su ove nalaze, posebno među ženskim elitnim sportistkinjama. Javno, sportisti su govorili naročito o mračnim postolimpijskim periodima. Michael Phelps, najodlikovaniji olimpijac svih vremena, opisao je napade suicidalnih misli u ovim trenucima. On je u intervjuu 2019. rekao da je posle svake Olimpijade „pao u veliko stanje depresije„.
Osećaj kad nadmašiš svoja očekivanja
U ovom istraživanju, intervjuisani australijski sportisti osetili su da kvalitet njihovih nastupa ima direktan uticaj na njihovo postolimpijsko blagostanje. Oni koji su premašili očekivanja, postigli svoje ciljeve ili bili zadovoljni svojim nastupima, bili su generalno pozitivni u vezi sa fazom nakon utakmica, kao što je to rekao sledeći sportista:
– Konačno sam postigao svoj lični rezultat u finalu, i iskreno za mene, dati sve od sebe u tom trenutku moje karijere, bilo je kao da sam osvojio zlatnu medalju. Znam da je to kliše, ali zaista, kao da sam imao kraj bajke u karijeri.
Važno je imati plan – šta sledeće uraditi
Međutim, s obzirom na to koliko spoljnih faktora može uticati na rezultate, pažnja se takođe mora usredsrediti na stvari koje se lakše kontrolišu. Predolimpijsko planiranje i postojanje socijalne podrške, na primer, bili su ključni za one koji su lakše prešli na postolimpijski život.
Nekoliko sportista opisalo je važnost planiranja onoga što će sledeće učiniti, rekavši da je to apsolutno ključno za njihovu dobrobit. Ovi planovi su varirali od venčanja ili odlaska na odmor do sticanja diplome, novog posla, pa čak i nove sportske sezone.
„Kada dođeš kući, osećaš se usamljeno“
Nasuprot tome, kada sportisti nisu imali jasne planove – poput nesigurnosti oko toga da li će se povući ili nastaviti sa takmičenjem – pojavile su se poteškoće. Jedan sportista je rekao: „Kad dođeš kući, zaista osećaš usamljenost… Prilično je depresivno, i pomalo je nadmoćno“.
Još jedan upečatljiv citat stigao je od sportiste koji je opisao kako bi se neke kolege Olimpijci „zaista borili“ nakon sportskih nastupa. „Vratili su se sa Olimpijskih igara i nisu imali šta da rade. Dakle, nisu imali fakultet, nisu imali posao, nisu imali porodicu, nisu imali angažovanje zajednice – nisu imali plan. “
Prednost sistema podrške
Sportisti su takođe podelili sa istraživačima da im je podrška porodice, prijatelja, trenera i njihovih sportskih organizacija značajno poboljšala blagostanje. Neki su rekli da se, kada je ova podrška opala, znatno otežao povratak u normalu. Na primer, sportista sa posebno teškim iskustvom rekao je: „Pre Rija imao sam svoj tim, kondicionog trenera, psihologa, nacionalnog trenera, nutricionistu, masažera, i sve to. Sve to mi je pomagalo. A posle Rija, nijedna osoba me nije kontaktirala“.
Nažalost, pružanje sistemske podrške sportistima može biti teško zbog stalne stigme povezane sa traženjem pomoći za probleme mentalnog zdravlja. Prethodno istraživanje je pokazalo da se sportisti suočavaju sa specifičnim preprekama u traženju pomoći u vezi sa problemima mentalnog zdravlja, poput straha od promena u izboru tima i zabrinutosti, sa kojom ne mogu da se nose.
Šta se može učiniti da se pomogne sportistima posle OI
Dakle, šta se može učiniti da se pomogne sportistima? Australijski institut za sport uspostavio je 2018. godine referentnu mrežu za mentalno zdravlje, sa više od 50 lekara koji pružaju podršku elitnim sportistima u oblastima psihologije, psihijatrije, neuropsihologije i ishrane. Istraživanje ukazuje da neki sportisti još uvek imaju problem i bore se sami sa sobom da zatraže ovu vrstu pomoći kako bi imali stručni nadzor i podršku tokom dužeg vremenskog perioda, posebno uoči utakmica/takmičenja od presudne važnosti.
Sportisti takođe moraju sami da rade na sebi, odnosno na izgradnji identiteta izvan sporta, u koji zatim mogu da „uskoče“ na kraju karijere ili takmičarskog ciklusa. Ovo je takođe nešto što australijske sportske organizacije sada nastoje da podrže. Takođe, istraživači poručuju da bi šira javnost i mediji trebalo da budu empatični i podrže svoje Olimpijce. primećeno je, na primer, da je zloupotreba sportista na društvenim mrežama u porastu, posebno žena i rasnih manjina, kao što smo nažalost videli šta se desilo sa Simone Biles u Tokiju.
S obzirom na to da znamo da je značajan psihološki stres uobičajen nakon Olimpijskih igara, istraživači poručuju da je važno biti saosećajan, pun poštovanja i pružati podršku onima koji nas čine ponosnima na najvećoj sceni.
