Partnerski odnos se često nastavi na društvenim mrežama deljenjem intime i mobingom od strane onog ko je emotivno povređen Foto: Shutterstock
Partnerski odnosi su se tehnološkom revolucijom preselili iz intime naših domova na mobilne telefone i društvene mreže. Kada se, iako su prekinuti na bilo koji način (civilizovan ili nemio) nastave na internetu, predstavljaju vid maltretiranja ili mobinga, uz upotrebu fotografija, ličnih podataka i dalju „rasprodaju“ intime.
– Postovi na društvenim mrežama često su ispunjeni ličnim sadržajima i pisanjem različitih ljubavnih priča. Često se koriste i fotografije neke druge osobe, nekog dela njenog tela. Ako je došlo do prekida partnerskog odnosa, ljudi pišu, odnosno pričaju o njemu kroz postove koji za njih predstavljaju vid olakšanja, samopomoći. To mogu da budu direktne, ali i priče koje se odnose na nekoga konkretno, ili se u njima neko prepoznaje, kroz opis ili komentare. Normalno je da to, ako smo mi u pitanju i tiče se nekog odnosa u kome se više ne nalazimo, doživljavamo lično – objašnjava u razgovoru za eKlinika portal Ivana Stevanović, pedagoški savetnik i psihoterapeut.
Ivana Stevanović kaže da bilo čija fotografija (čak i deo nečije ruke, dela obraza, kose…) lična stvar. Dakle, ako sami ne damo odobrenje za korišćenje, radi se o višestrukom prelasku granica, od ličnih, do zakonskih. Potpuno je nevažno da li se radi o fotografiji koja je napravljena uz naš pristanak ili je, još gore, ako nas je neko „uslikao“ u tajnosti. Korak preko granica je i pisati post tako da se neko prepozna. To vide zajednički prijatelji, poznanici, kolege.
Upravo tu se, objašnjava Stevanović, dolazi na „klizav teren“ koji ne samo da prelazi granice, već više i ne predstavlja samopomoć osobi koja piše. U pitanju je nemoć, ali i postupak koji pokazuje potrebu da se druga osoba povredi, kao posledica nemogućnosti da se nosimo sa situacijom koja je nas povredila. U ovu matricu mogu da uđu i žene i muškarci, bez razlike.
Veliki broj ljudi idealizuje partnerski odnos i teško podnosi prekid emotivne veze. Mnogi nisu sposobni da se adekvatno izbore sa tim osećajem i takvim ishodom. Treba im, ističe psihoterapeut, svakako dati podršku u tome da što manje traumatično prebole raskid. Ali, ne i podršku da o vezi i partneru pišu javno. Tako, pored ostalog, daju priliku i drugima da se tim odnosom bave, često se opredeljujući za „stranu“.
– To što trpimo bol svakako nije opravdanje da ga nanosimo drugima, bilo da su oni za to, možda iniciranjem raskida, po našoj percepciji, „krivi“. Pisanje ličnih postova u kojima nekadašnjeg partnera „prozivamo“ lično ili pišemo tako da može da se prepozna, predstavlja vid maltretiranja i mobinga. Takođe, i manipulaciju njime i našim odnosom. S druge strane, ako nam bivši partner ili partnerka nedostaju, uvek postoji način da im se obratimo lično i kažemo to. Društvena mreža jeste javni prostor u kome svako može da napiše šta hoće. Međutim, ne bi trebalo da na bilo koji način vređa, ponižava ili povređuje druge ljude – opominje Ivana Stevanović.
Pisanje kao vid terapije je, kaže sagovornica našeg portala, odličan način ispoljavanja osećanja. U psihoterapijskoj praksi, Stevanović često koristi pisanje pisama kao tehniku za eksternalizaciju i kao terapijski zadatak za klijenta. To je, objašnjava nam, vrlo uspešan metod. Međutim, za njega postoje načini, razlozi kada ga aktivirati kao vid terapije, kao i pravila. Pisanje kao prepričavanje i ogoljavanje odnosa sa osobom sa kojom ste bili u vezi je daleko je od načina da se raskid preboli, eksternalizacije… Daleko je i od umetnosti koja je, istina, iznedrila veliki broj kultnih dela inspirisana nesrećnim ljubavima, objašnjava Ivana Stevanović.
Savim je u redu da smo, nakon raskida, ljuti i na partnera, pa i na „ceo svet“. Međutim, koliko god da smo povređeni, moramo imati razumevanja i za osećanja sa druge strane. Nikoga ne možemo da nateramo da sa nama bude u vezi, niti da sa nama, ako to ne želi, bude u kontaktu. To, međutim, sigurno neće promeniti ni naša potreba da sa njim „komuniciramo“ putem društvenih mreža.
– Kada se izmestimo iz osećanja besa, zapitajmo se kako bismo se osećali da čitamo o sebi. Iako to nije uvek lako, stavimo se na mesto druge osobe. Razmislimo i da li je u redu da tako duboko intimne stvari delimo na društvenim mrežama, pa makar u krugu određenih prijatelja. Čuvajmo svoju privatnost i na kraju, zadržimo poštovanje prema odnosu koji smo imali, prema partneru i prema sebi. Svaki post i svaka napisana reč svedoče i o nama samima, o tome kakvi smo kao ljudi. Opisano ponašanje doprinosi traumatizaciji, oštećuje mentalno i fizičko zdravlje ne samo osobe sa kojom smo bili u vezi, već i naše lično – ispričala je za eKlinika portal psihoterapeut Ivana Stevanović.