Najčešći oblici psihološkog nasilja koje muškarci trpe u vezi: „Ključnu ulogu igra majka“, tvrdi Renata Senić

Ovaj tekst ne služi relativizaciji nasilja nad ženama, niti je njegov cilj izjednačavanje iskustava, brisanje istorijskih asimetrija ili zamena fokusa i teza. Njegova svrha je drugačija i uža. Da se o psihičkom nasilju govori kao o psihičkom fenomenu, a ne kao o ideološkoj kategoriji. Da se pol ne koristi kao objašnjenje, već kao jedan od konteksta u kome se nasilje ispoljava, prepoznaje ili potiskuje.

Istraživanja na nivou sveta potvrđuju: Ni muškarci nisu izuzeti iz iskustva nasilja u bliskim odnosima

Ovo, u veoma važnom uvodu u jednu od tema ne samo u našem podneblju zatrpanom pod debeli tepih tabua, stigme i stida, naglašava naša sagovornica Renata Senić, klinički psiholog, psihoterapeut, psihoanalitičar i edukator, koja potvrđuje da empirijska istraživanja intimnog partnerskog nasilja, sprovedena u različitim zemljama i na velikim reprezentativnim uzorcima, dosledno pokazuju da muškarci nisu izuzeti iz iskustva nasilja u bliskim odnosima.

- Nacionalna populaciona istraživanja u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i Kanadi, kao i evropske studije, ukazuju da značajan procenat muškaraca tokom života doživi neki oblik partnerskog nasilja. Ono što se, međutim, jasno izdvaja jeste struktura tog nasilja. Kod muškaraca se znatno češće registruju psihički i emocionalni oblici agresije nego teški fizički napadi, kao i izrazito niska stopa formalnog prijavljivanja - prenosi Senić.

Koje vidove partnerskog psihičkog nasilja najčešće doživljavaju muškarci?

Prema njenim rečima, studije koje koriste standardizovane instrumente za merenje partnerskog nasilja, a koje ne obuhvataju samo pojedinačne incidente već i trajne obrasce ponašanja, pokazuju da su psihička agresija, verbalno ponižavanje, kontrola,toksična posesivnost i emocionalno uskraćivanje najčešće prijavljivani oblici nasilja koje muškarci doživljavaju.

Razlika između doživljenog i prijavljenog nasilja pritom je izrazita, navodi Senić, i dodaje da su  zvaničnim statistikama ovakve prijave su slabo vidljive, dok se u anonimnim istraživačkim uslovima značajno češće prepoznaju i opisuju iskustva zlostavljanja.

Priznanje zlostavljanja kao dokaz muške slabosti i visoka cena koja se za to plaća

Kakvu ulogu u tome ima kulturni model još uvek izrazito patrijarhalnog društva u kome je sramota biti slab, pa i priznati ovako nešto?

- Ovaj raskorak ne može se objasniti samo institucionalnim propustima. On je duboko ukorenjen u kulturnom modelu muškosti. U patrijarhalnim društvima, uključujući i savremena društva koja formalno afirmišu ravnopravnost, slabost ostaje zabranjena kategorija za muškarca. Priznati da ste psihički zlostavljani često znači priznati neuspeh sopstvene muške identifikacije. Drugim rečima, to je priznanje da ste “papučar” koje sa sobom nosi masivan stid. Psihoanalitički posmatrano, ovde deluje strogi, sadistički superego koji mnogim muškarcima ne dozvoljava poziciju žrtve. Muškarac treba da izdrži, da razume, da se prilagodi. Cena tog zahteva često je potiskivanje emocija, naročito besa i povređenosti. I ne samo potiskivanje, već negiranje i odsecanje i čak nemogućnost prepoznavanja šta se to zapravo oseća - obašnjava psihoterapeut.

Uzrok ne leži u „ženskoj prirodi“: Zvocanje, manipulacije krivicom, „Nisi ti to dobro razumeo...“

Logično je da su žene neuporedivo češće izložene fizičkom nasilju od strane muškaraca, pre svega zbog fizičke snage. Sa druge strane, utisak je da se bojažljivo govori o tome da žene mogu da budu izuzetno agresivne u verbalnom, odnosno psihičkom nasilju. Kakve osobe po tipu ličnosti mogu da budu u većem riziku da razviju ovakav model, odnosno poremećaj ponašanja?

- Kada se govori o ženskoj agresiji u partnerskim odnosima, važno je izbeći karikature. Empirijska literatura ne govori o „ženskoj prirodi“, već o obrascima ponašanja povezanim sa određenim strukturama ličnosti i relacijskim dinamikama. Psihičko nasilje koje sprovode žene u partnerskim odnosima najčešće ima oblik hronične devalvacije, zvocanja, manipulacije krivicom, emocionalnog povlačenja i kontrole realiteta partnera - što u prevodu znači - „nisi ti to dobro razumeo, ovako je kako ja kažem da jeste”. Klinička istraživanja i teorijski radovi ukazuju da su ovakvi obrasci češći kod osoba sa izraženim narcističkim ili graničnim crtama, sa slabim kapacitetom za mentalizaciju i toleranciju frustracije - precizira Senić.

Uloga ranih odnosa sa majkom i neophodnost potrebe reći "NE"

S druge strane, nastavlja naša sagovornica, muškarci koji ostaju u psihički nasilnim odnosima često imaju prepoznatljive, tipične psihološke karakteristike. Prema njenim rečima, to su osobe sa naglašenom sklonošću ka adaptaciji, odnosno hiperadaptaciji, sa teškoćama u postavljanju granica i sa duboko internalizovanom idejom da se ljubav održava trpljenjem.

- Brojne kliničke studije o porodičnim obrascima ukazuju na značaj ranih odnosa sa majkom. Muškarci koji su odrasli uz narcističnu, emocionalno invazivnu ili majku koja je prezaštićivala i nije dozvoljavala razvojno normalno odvajanje i individuaciju sina često razvijaju teškoće u separaciji i sklonost ka partnerskim odnosima u kojima ponavljaju poznatu dinamiku potčinjavanja. Ono što nije simbolizovano u ranom odnosu, ponavlja se u kasnijim. Stručno se to zove „prisila ponavljanja” i upravo nam taj fenomen objašnjava zašto mnogi ljudi idu iz veze u vezu koje su samo replika starih obrazaca - detaljno objašnjava sagovornica eKlinika portala i dodaje:

- Ovo možda zvuči surovo, ali je sasvim istinito - svaki čovek koji planira da ima dobru vezu s drugim, mora imati najpre dobru vezu sa sobom. To znači da je neophodno da zna da kaže “ne” onome što mu je neprihvatljivo. Bez mogućnosti da se kaže „ne” nečemu, nema ni mogućnosti nikakvog autentičnog „da”.

Posledice i mogući simptomi: Anksioznost, depresivna stanja, samoprezir...

Imate li ovakvih iskustava iz prakse i šta je za muškarca najvažnije u izlasku iz matrice trpljenja psihičkog nasilja koje sprovodi žena?

- U kliničkoj praksi, psihičko nasilje nad muškarcima retko se pojavljuje kao jasno formulisana žalba. Češće se javlja kroz anksiozne simptome, depresivna stanja, somatizacije ili osećaj hronične konfuzije i samoprezira. Često je najteži korak u terapijskom radu imenovanje nasilja. Tek kada čovek dobije dozvolu da sopstveno iskustvo prepozna kao nasilje, postaje moguće raditi na obnovi granica, reintegraciji potisnutog besa i vraćanju osećaja realnosti koji je bio sistematski potkopavan - odgovara Senić.

Ostali obrasci ličnosti i ponašanja koji mogu da uslove ulazak u ulogu objekta psihičke torture

Renata Senić navodi da postoje prepoznatljivi, relativno stabilni obrasci ličnosti i ponašanja koji mogu ukazivati na povećan rizik da osoba uđe u ulogu objekta psihičke torture u partnerskom odnosu. Kako kaže, ne radi se o dijagnostičkim oznakama, već o sklopovima osobina koje se u kliničkoj praksi i relevantnoj literaturi ponavljaju sa upadljivom pravilnošću, i dodaje:

- Pre svega, često se uočavaju mazohističke tendencije. To nisu svesne težnje ka patnji, već duboko internalizovani obrasci u kojima se ljubav nesvesno povezuje sa trpljenjem, odricanjem i samoponištavanjem. Takve osobe imaju izraženu sposobnost da racionalizuju tuđu okrutnost, da je razumeju, opravdaju ili pretvore u sopstvenu krivicu. Zatim je prisutan nedostatak osnovnog samopouzdanja, samopoštovanja, ne u površnom, socijalnom smislu, već na nivou unutrašnje vrednosti. Osoba može delovati kompetentno, čak uspešno, ali u intimnim odnosima ima krhku sliku o sebi i stalnu potrebu za potvrdom od strane drugog. Ta potreba je plodno tlo za manipulaciju.  

Kako ovakvi muškarci doživljavaju partnerkinu agresiju ili ponižavanje

Već spomenuto, prema rečima sagovornice eKlinika portala, veoma čest znak je otežana ili gotovo nemoguća sposobnost da se kaže „ne“. Granice su slabo formirane ili su doživljene kao pretnja odnosu. Odbijanje se nesvesno izjednačava sa gubitkom ljubavi, kaznom ili napuštanjem.

Takva osoba, pojašnjava Senić, često bira prilagođavanje kao primarni način očuvanja odnosa, čak i kada to podrazumeva ozbiljno narušavanje sopstvenog integriteta. Sa tim je tesno povezana preterana sklonost potčinjavanju - potreba da se smiri drugi, da se izbegne konflikt po svaku cenu i da se emocionalna odgovornost za odnos preuzme gotovo u potpunosti na sebe. U tom obrascu, partnerova agresija ili ponižavanje doživljavaju se kao signal da treba biti još strpljiviji, razumniji i „zreliji“, daje psihoterapeut u razgovoru za naš portal još ilustrativnih primera.

Strah od ostavljanja i idealizacija, posebno u početku veze

- Posebno važan faktor je intenzivan strah od ostavljanja. Taj strah nije proporcionalan realnoj situaciji, već potiče iz ranih iskustava gubitka, emocionalne nedostupnosti ili preterano uslovljene ljubavi. Zbog tog straha osoba je spremna da toleriše psihičku torturu, minimizira nasilje i ostane u odnosu koji je objektivno destruktivan. Često se može uočiti i idealizacija partnera, naročito u početnim fazama odnosa, kao i sklonost da se sopstvena percepcija dovodi u pitanje. Osoba sumnja u sopstveni doživljaj, lakše prihvata partnerovu verziju stvarnosti i postepeno gubi poverenje u sopstveni sud. Niko nije kriv što ima ove osobine i poteškoće, niti će svaka osoba sa ovim osobinama nužno biti izložena psihičkom nasilju. Međutim, oni predstavljaju psihološki profil koji je podložniji ulasku u odnose sa osobama koje koriste kontrolu, ponižavanje i emocionalnu manipulaciju kao način vezivanja - objašnjava Renata Senić.

Šta je prevencija psihičkog nasilja u partnerskim odnosima?

Upravo zbog toga, kaže naša sagovornica, rano prepoznavanje ovih obrazaca, njihovo osvešćivanje i rad na granicama predstavljaju ključne tačke prevencije dugotrajnog psihičkog nasilja u partnerskim odnosima.

- Govoreći o psihičkom nasilju nad muškarcima, ne napuštamo borbu protiv nasilja nad ženama. Naprotiv. Proširujemo polje razumevanja nasilja kao takvog. Nasilje koje se ne vidi ne prestaje da postoji. Zato je važno što više pričati o svim oblicima nasilja. Ako želimo ozbiljan, stručan i etički održiv razgovor o nasilju, onda on mora početi od činjenica, a ne od ideološke udobnosti - naglašava u razgovoru za eKlinika portal klinički psiholog, psihoterapeut, psihoanalitičar i edukator.

(eKlinika.rs)